Da je jalovost jedini rezultat pisanija kojima pribegava rukovodstvo UVPS, potvrđuju pored ostalog i nedavna obraćanja Ministarstvu finansija, Ustavnom sudu Srbije, predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću i direktorki Poreske uprave gospođi Dragani Marković. Kao i mnogo puta pre toga, nijedno od navedenih pisanija nije urodilo plodom. U praksi je mnogo puta potvrđeno da je, po pravilu, izostajao bilo kakav odgovor od pojedinaca i institucija kojima su navedeni dopisi upućivani. Neopravdana su, stoga, neumesna, krajnje kompromitujuća i besmislena jednostrana obraćanja koja nedvosmisleno ukazuju da se pojedini ministri, pravosudni organi i ostale zvanične institucije, sa nipodaštavanjem, omalovažavanjem i potcenjivanjem odnose prema rukovodstvu UVPS, odnosno njegovom predsedniku – najčešćem autoru navedenih pisanija.
I pored navedenih činjenica, međutim, UVPS ne prestaje sa samohvalisanjem o navodnim rezultatima koje postiže na planu ostvarenja prava sveukupne vojnopenzionerske populacije. A ti rezultati ogledaju se, najblaže rečeno, u višegodišnjem ignorisanju gotovo svih dopisa upućivanih predsedniku Vlade Srbije, ministrima, pravosudnim institucijama… Ljubomir Draganjac se, i pored svega, ne odriče nekorisnih pisanija o čemu, kao najsvežiji primeri, svedoče ignorantni odnosi institucija navedenih na početku ovog teksta.
Početkom maja, na primer, UVPS upućije dopis ministru finansija Dušanu Vujoviću, kojim se traži odgovor u vezi sa njegovom navodnom izjavom objavljenoj u dnevnim listu “Kurir” po kojoj visina vojne penzije iznosi 150.000 dinara. Mada su licemerje i odiozan odnos ovog ministra prema vojnim penzionerima vrlo dobro poznati, neshvatljivo je i suvišno bilo kakvo kominiciranje. Posebno kada se ima u vidu da on ničim ne skriva svoje neslaganje sa odlukom Ustavnog suda Srbije kojom se vojnim, kao i ostalim penzionerskim grupacijama, priznaje povećanje od 11,06 posto. Od upućivanja pisma ministru Vujoviću proteklo je gotovo punih šezdeset dana, ali od odgovora ni korova, a očigledno je da nikada neće stići. Ukoliko kojim čudom i stigne, izvesno je da neće biti povoljan po korisnike vojnih penzija.
Sredinom istog meseca Ljubomir Draganjac se pismom obraća gospođi Vesni Ilić Prelić, predsednici Ustavnog suda Srbije. On, u ime 42.000 vojnih penzionera, zahteva da Ustavni sud “donese odluku o prioritetnom rešavanju Ustavne inicijative” koja se odnosi na ocenu ustavnosti Zakona o privremenom uređenju načina isplate penzija. Tim zakonom je, što je opštepoznato i što niko ne spori, “ozbiljno narušeno imovinsko stanje” svih korisnika vojnih penzija. Međutim i u ovom primeri, kao i u prethodnom, izostao je svaki odgovor, mada je od slanja pisma proteklo nešto više od mesec ipo dana.
U drugoj polovini maja meseca, Draganjac ponovo šilji olovku i obraća se, ni manje ni više, lično premijeru Vučiću. I ovog puta tema je izostavljanje povišice od 11,06 posto korisnicima vojnih penzija. Žali se Draganjac na neispunjeno obećanje ministra Vulina koji je početkom marta obećao da će penzije uskoro biti “usklađene po zakonu i otpočeti njihova isplata”. Od tada je, podseća Draganjac, proteklo više od dva meseca, ali da “ništa od toga nije realizovano”. Žali se dalje na Republički fond PIO, resorna ministarstva, nadležne sudove i druge državne organe. Pojedini delovi pisma, nema sumnje, zaslužuju pažnju i podršku vojnih penzionera, ali ističe se istovremeno naivnost autora pisma koji, i pored sudbine ranijih pisama, nikako ne uviđa da, kao obično, neće uslediti nikakav odgovor, a još manje prijem kod predsednika Vučića na čemu insistira Draganjac. Izvesno je, naime, da će Kabinet premijera, kao što najčešćeo čini, proslediti pismo nekom od ministarstava.
Konačno, sredinom juna, pre petnaestak dana dakle, opet u ulozi autora, predsednik UVPS piše gospođi Dragani Marković, direktoru Poreske uprave, kojim se, kao više puta prethodnih godina, žali na taksu za oružje u svojini vojnih penzionera. O tom problemu je, inače, više puta pisano i u “Vojnom veteranu”, ali Poreska uprava će, kao u svim prethodnim slučajevima, ostati i gluva i nema na vapaje vojnih penzionera. Što se tiče odgovora koji očekuje Draganjac i u ovom slučaju zaključak bi mogao da glasi: “Pukovniku”, pardon generalu, nema ko da piše”.
Pošto, kako se vidi, niko ne haje i pet para ne daje za neumesna i besplodna obraćanja, vojnim penzionerima – članovima UVPS ne ostaje ništa drugo osim samoorganizovanja, odnosno dizanja ruke od rukovodsdtva tog udruženja. A pod samoorganizovanjem se, kako se sve češće čuje, podrazumeva što tešnja saradnja sa novoformiranim asocijacijama, organizacijama i grupacijama vojnih penzionera, posebno kada se radi o organizovanju protesta i drugih na zakonu zasnovanih radikalnih mera i poteza.
Radisav RISTIĆ