Најновији чланци  

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 133 guests and no members online

   

 

 

 

Милован Данојлић

Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом. Косово је окупирано, окупатор је Америка. Највећој светској сили нисмо у стању да се одупремо са оружјем у руци. Остао нам је морални, интелектуални и духовни отпор. Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо

 

 

 

Како се живи, питам, понекад, преко телефона. Лоше, одговарају ми једнодушно. (Неки, политички острашћени, још и ликују.) Има ли глади? Има јашта: по Београду се људи и вране отимају око контејнера. Да, мислим, то је несумњив знак беде; гладовање је нешто друго. Између 1945. и 1950. моја кућа беше начисто пропала. Заређале неродне године, држава поред пореза завела и откуп, имало, немало, ваља дати шта тражи. Кукурузног брашна нестане још у фебруару; пшенични хлеб се пекао једино десетак дана у јулу, након вршидбе, а касније, као ђаконија за празнике. О овоме сам писао у својим књигама, о чему би другом: то ми је проживљено искуство и дубоки извор знања. Гладна, гола пролећа, скомрачење, потрага за копривама и зељем, натрули остаци туршије. Од лишавања, тежи је био стид, мука се морала крити.

Отац је покушао да се, бекством у Београд, извуче из невоље. Био је тек превалио тридесету, а имао је четворо деце. Запослио се, као продавач у једној малој папирници, преко пута Старог двора, а ја сам, на Бановом брду, уписао друго полугодиште првог разреда гимназије. Враћајући се, предвече, с посла, донео би ми комад хлеба, и још понешто, пола за вечеру, а пола за сутрашњи дан, за велики школски одмор. Разред сам завршио са одличним оценама, и још сам, као начелник пионирског одреда, био политички ангажован: пратио сам, у Борби, рубрику „Против клевета и дезинформација“, што није имало никакве везе са мојом свакидашњицом, као што је, уосталом, политика ретко има. Становали смо у неком влажном ћумезу, од кога је била јаднија једино мршава старица која га је издавала.

Следеће године, отац се вратио на село, запуштеној земљи, коју није волео, а ја сам наставио у Љишкој непотпуној гимназији, удаљеној седам километара. По снегу и киши, по врелом сунцу и леденој устоци, у лошој обући, шест пута недељно седам километара онамо, седам овамо. Мајка би, у свануће, на усијаној плотни шпорета, испекла колачић, бесквасну лепињицу, сличну ономе што у Индији зову чапати, ставила у заструг комадић сира и главицу црног лука, и напред, у просвету, културу и цивилизацију! Наставници су се трудили као да раде у савршеним условима, предавања су им била озбиљна и садржајна, захтевнија него што су, данас, у неким богатим западноевропским земљама. И данас памтим апстрактну дефиницију тачке коју нам је предочио наставник математике Милан Савић, као и усхићење нашом народном поезијом с којим је наступао професор Милутин Пајић, а не могу да заборавим ни мрзовољну наставницу Живку, која ми је открила братску везу српског са руским језиком.

Отац ми је, преко целе зиме, крпио неке у село залутале цокуле, додавајући нове гуке на месту где је кожа напукла; невешт у обућарском занату, некако је успевао да затвори пукотине. Због тих закрпа касније ћу му опростити непријатности које сам, као непослушно дете, од њега трпео.

А и иначе сам, свима и у свему, из тих година опростио, у нади да ће ми узвратити равном мером. Муке су се окренуле у милост живљења, младост је из свега испливавала чиста и радосна лица. Једна једина ситница ми се, накнадно, учинила сурово ружном. Лоше калдрмисаним путем између Белановице и Љига, сваког је јутра, истовремено са ђацима-пешацима, пролазио аутобус ваљевске „Стреле“. Пројурио би, попрскавши нас блатом и прљавом водом. За возну карту, дакако, нисмо имали новца а никоме, 1951, у јеку изградње најхуманијег друштва у модерној историји није падало на ум да нас, окисле и прозебле, пусти у полупразно возило… Сматрало се, ваљда, да са човекољубљем не треба претеривати.

Ја сам се, и у тој невољи, убрзо почео сналазити. Сачекао бих аутобус на једној оштрој окуци у Бранчићима, где је морао успорити, па бих се, из заседе, залетео и ухватио за металне мердевине разапете између задњег десног точка и крова возила. Држећи се за хладне шипке, са торбаком књига на леђима, улазио сам победоносно у среску варошицу изложен опасности да се оклизнем и разбијем нос, или да ме у великом дисциплинском прекршају, примети разредни старешина, који је у исто време ишао на свој посао.

Није ми недостајало узбуђења, богме не…

Ослобођен полагања мале матуре, био сам, те године, најбољи ђак у одељењу, да бих идуће био најгори принуђен на полагање поправног испита из телесног вежбања. Моје схватање слободе није познавало добру, средњу меру, што је избезумљивало мог несрећног и љутитог оца. Бежао сам од куће, у лето 1952. пуна два месеца, шверцовао се ћиром до Београда и Чачка, отимао се од куће и од себе, чешће гладан него сит, опијен даљинама које су обећавале више од онога што имају и што могу дати.

Од куће сам коначно отишао крајем лета 1953, го и бос. Отац је био бесан, али се уздржао, није отишао у милицијску станицу да пријави бекство малолетника и скине одговорност за његове могуће прекршаје. Мајка ми је, кришом од њега, дотурила топао вунени џемпер какав је, и иначе, у јесен плела, за сваког од четири сина, а да би се знало шта је чије, извезла би у висини срца, свакоме име од миља. Тако сам, за школске другове на Бановом брду, где сам наставио школовање, постао Мића. Отац се крајем јесени одљутио и дошао да ми ћутке, прековољно, честита пут у слободу. Уплатио ми је месец дана у мензи Фабрике шећера на Чукарици. Више није могао, и то сам му, осетљивији на добро него на зло, до данас запамтио.

Продајући новине и пишући за њих, положио сам, приватно, Велику матуру. Затим сам, опет о своме руху и круху, са закашњењем, получио факултетску диплому и ослободио се страха да упаднем у категорију пропалих ђака. Дао сам се у скитарање по свету, учио стране језике, објавивши педесетак књига поезије и прозе. Кад сам, опет касно, добио своју децу, једина забрана коју сам им наметнуо била је у вези са хлебом. Молим вас, немојте га бацати. Сваког ћу вам дана куповати свежу векну, а онај стари оставите мени, да га потопим у чорбу, у млеко, да га дам птицама, само да се не баца.

У овоме, што укратко изнесох, вероватно је главни узрок отежаног разумевања са политизованом београдском господом. Они јадикују због рушења уџерица у Савамали (то јест, Сава-махали), а ја сам у једном таквом собичку живео и сећања ми нису испуњена носталгијом. Завршио сам неке друге тешке школе, универзитете, па и њихов, београдски, са просечном оценом 9,5.

Према свему што сам научио у вишим и нижим школама, што сам разумео из књига и доживео у детињству, Србија данас живи под туђинском окупацијом. Дискретном, али утолико безизлазнијом. Косово је окупирано, окупатор је Америка. Највећој светској сили нисмо у стању да се одупремо са оружјем у руци. Остао нам је морални, интелектуални и духовни отпор. Нико нас не може спречити да себи и свима око себе саопштимо оно што видимо и осећамо. Ако је неко, изузев Цркве, позван и оспособљен за давање духовног отпора, онда је то Српска академија наука и уметности. Она одговара пред историјом, а не пред тренутним земаљским силницима.

Наравно, може се и сарађивати са окупатором, али то је неславан избор. Американци нису дошли у Гњилане ни због Албанаца, ни због Срба, него из својих геостратешких рачуна, који имају ограничено време трајања. Њихово бахато незналаштво већ им се свети. Смислили су несрпску и антисрпску државу која носи име по српском називу за једну птицу (кос – Turdus Merula). Срби и Албанци се морају договорити, главна сметња за то је окупатор.

 

Аутор Милован Данојлић

 Извор Печат, 05. март 2021.