Најновији чланци  

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 128 guests and no members online

   

Тројни пакт

Чека ли Србију ултиматум у вези с Косовом и Метохијом?

Kада је пре недељу дана, прошлог петка, 15. јануара, Европска унија са задовољством поздравила одлуку пет држава да се придруже новој рунди њених санкција Белорусији, уведених у склопу настојања Запада да украјинизује и ову земљу на граници Русије, добили смо прилику да осетимо нарочито задовољство, на граници поноса, услед тога што међу ових пет земаља – Северна Македонија, Црна Гора и Албанија, Исланд и Норвешка – нема и наше Србије. Као што нас нема ни у НАТО-у који све њих лепо спаја баш као и ове ЕУ санкције.
Нисмо се прикључили овом групном шутирању појединца на шта нас хушкају као што су некад друге хушкали на нас, поново смо на исправној страни морала и историје. И поново у томе поприлично усамљени, наиме, међу ЕУ кандидатима са Западног Балкана само се Србија није придружила овим ЕУ санкцијама; ни Босна и Херцеговина као потенцијални кандидат, опет, и она само захваљујући Србима.

ПОХОД НА СТАЉИНГРАД Што значи да, од прошлог петка, и за ову нијансу више штрчимо него досад, уосталом, није ли исто тако било и 1941. Чини се да, збиља, није сасвим лишен садржине непријатни континуитет два пакта оличен у Адолфу Хојзингеру, начелнику Генералштаба Хитлеровог Вермахта и потоњем председавајућем НАТО Војном комитету који окупља начелнике генералштабова свих чланица овог пакта. И у генералу Хансу Шпајделу, и Ериху фон Манштајму, Јоханесу Штајнхофу, Јохану фон Килманзегу, Ернсту Ферберу…
А то пак наше (поновљено) одбијање да се придружимо њиховом походу на Стаљинград који мора да води преко Кијева и Минска – и овај ће се окончати као и сви ранији, историја је довољно добра учитељица живота – наше ће дакле одбијање да им се повинујемо и придружимо неминовно код њих појачати ону потребу коју су навикли да имају. Да покушају да нас сломе до краја иако би досад морали да знају да то није могуће.

ЗАЈЕДНИЧКИ ПРИТИСАК Овај нагон да то покушају поново појачан је променом у Вашингтону која ће га, после четири године лутања под Доналдом Трампом, вратити у онај образац понашања на овим просторима који је у доброј мери обликовао управо Џозеф Бајден.

Повратак баш том обрасцу могли смо да уочимо приликом састанка ЕУ изасланика за Косово и Метохију Мирослава Лајчака и помоћника америчког државног секретара Филипа Рикера, прошлог уторка у Бриселу.
„Договор из Вашингтона нити је споразум нити је обавезујући“, ритуално се Трамповог наслеђа одрекао Лајчак, да би потом поентирао дипломатским речником, а замислите шта би све рекао да је рекао баш оно што мисли: „Тандем ЕУ–САД није добро функционисао, посебно у последњих годину дана, када је реч о дијалогу Београда и Приштине. Било је јасно да постоје два приступа, а то није било оно што је ЕУ одлучила нити је то желела. Оптимистичан сам поводом нове администрације у САД, јер се враћају људи са којима је ЕУ већ радила и који познају Западни Балкан. Њима не морамо да објашњавамо ствари о региону и његовој европској будућности.“
Оној будућности у којој и ми уводимо санкције Белорусији да бисмо тиме напали Русију.
Како год, није потребно много умешности у читању између редова и тумачењу околности у којима живимо да би се закључило да ћемо убудуће (опет) бити изложени њиховом синхронизованом уместо неусаглашеном притиску.
Штавише, с обзиром на њихова неслагања по другим питањима – од односа с Кином до тежње да евро преузме део улоге долара – усуђујемо се да прогнозирамо и да ће (о)лако пасти у искушење да управо на нашем случају, на коме им није тешко да се усагласе јер наша кожа њих не кошта ништа, демонстрирају своје трансатлантско јединство и покажу како оно ипак није пољуљано.

АЛБАНСКИ ФАКТОР Проблем се састоји у томе што ће им за овакво изражавање јединства, да би деловало уверљивије, бити потребне екстремније прилике од ових релативно мирних у којима се већ извесно време налазимо.
И ено је, изасланица Европског парламента за Косово Виола фон Крамон-Таубадел – удата иначе у фину фамилију немачких племића из које је и Ханс-Јирген фон Крамон-Таубадел, добитник два Гвоздена крста и Немачког крста у злату 15. августа 1944 – баш сада подгрева ситуацију на југу Централне Србије. Твитује како постоји „огроман проблем“ који мора „под хитно да се решава“, ово након што је градоначелник Прешева Шћиприм Арифи устврдио како се систематски бришу адресе Албанаца у Србији…
И ено га Рамуш Харадинај да опет запрети стварањем Велике Албаније. И при томе није најекстремнији на Космету већ се најекстремнији – „Самоопредељење“ Аљбина Куртија и председница Скупштине Вљоса Османи – уједињују пред изборе 14. новембра, с добром шансом да освоје натполовичну већину а Вљоса Османи ће им у том случају бити кандидаткиња за председницу самозваног Косова. Они ће бити тај трећи члан њиховог пакта против нас.

А чим им се коцкице сложе како су и замислили, уследиће оно што нам најављује некадашњи сарадник Ричарда Холбрука, Бајденов албански лобиста Дејвид Л. Филипс: „Запад би Србији требало да понуди споразум и то би требало да буде попут стављања пред свршен чин… Стране се морају усредсредити на коначни споразум који ће бити обавезујући. Није тешко предвидети шта би тај споразум значио (…) али другог избора нема. У супротном, Србија би морала да буде искључена из интеграције у евроатлантске институције и остала би проблематична држава. Време је да се крене напред и да се постигне обострано признање. Споразум би заиста био постигнут када би САД и ЕУ блиско сарађивали.“

Тако да пре треба очекивати да ћемо некаквом ултиматуму бити изложени, него да ће превладати разум који ће их од тога одговорити. У том случају, на нама је само да пружимо одговор какав смо им пружали увек када су нам издавали ултиматуме и понуде да се прикључимо њиховим пактовима. Али уз свест да убрзано пролази оно време у коме су ти њихови ултиматуми и понуде које не смеју да се одбију деловали уверљиво…

http://www.pecat.co.rs/2021/01/trojni-pakt/