Почетак овогодишњих Видовданских свечаности, одмах по укидању строгих мера уведених због актуелне епидемиолошке ситуације, значио је да се враћамо свом устаљеном животу, односно да је точак у овом нашем кавезу поново почео да се окреће.

Организатори свечаности – Дом културе у Грачаници – почетком јуна најавили су програм, и готово је у потпуности био сачињен од онога што у овим нашим гетима имамо. Тако су на ликовној колонији учествовали само сликари са Косова и Метохије па је то била, како је и наглашено на додели награда „Лонгин“ и „Димитрије Поповић“, јединствена прилика да се на једном месту сагледа савремено стваралаштво, као и да се наслуте правци у којима ће се у будућности кретати ликовни израз овог простора. На колонији су већином учествовали млади академски сликари који су завршили Приштински универзитет. Још да поменем да су ове године поменуте награде добили Милан Циле Маринковић (награду „Лонгин“) и млади сликар из Новог Брда, Милош Богдановић.

Захваљујући се на награди путем видео позива Циле Маринковић је рекао да ће награда са Косова и Метохије имати посебно место у његовом срцу и најавио свој долазак наредне године. Младим сликарима, учесницима колоније, поручио је да у сликарству  увек следе свој циљ и да на том путу не праве компромисе. Видовданска ликовна колонија један је од најважнијих догађаја у ликовном животу на Косову и Метохији.

ЈАКА СИМБОЛИКА
Манифестација „Избор Косовке девојке“ у порти манастира сваке године окупи неколико хиљада људи. Ове године је полиција стајала на улазу у порту и унутра пустила само један број људи – око 300 њих – док су многи враћени кућама. (То су биле мере заштите које су најављене неколико дана уочи Видовдана. Епархија рашко-призренска такође је објавила саопштење у којем се народ позива на придржавање санитарних мера.) На избору су учествовале само девојке са Косова и Метохије. Песме из Старе Србије певали су извођачи са ових простора.

Централна манифестација „Видовданско песничко бденије“ била је најскромнија јер је изостао велики концерт Симфонијског оркестра РТС под управом Бојана Суђића. Навикли смо последњих година да ноћ уочи Видовдана уз њихову чаробну музику за тренутак изађемо из овог нашег гета и осетимо како је то бити слободан човек. Ти концерти су постали традиционални, а маестро Бојан Суђић је у својој честитци поводом Видовдана то и потврдио, рекавши да концерт у Грачаници спада у његов редовни годишњи програм. Вече је ипак било свечано, јер је у Грачаницу дошао овогодишњи лауреат целокупних Видовданских свечаности, добитник „Златног крста кнеза Лазара“, српски прозни писац Милисав Савић. Дошао је и песник Драган Хамовић  да прими „Грачаничку повељу“. Остале две награде, „Кондир Косовске девојке“ и „Перо деспота Стефана Лазаревића“, ће накнадно бити уручене добитницима: песникињи Бојани Стојановић Пантовић, односно песнику Слободану Јовићу из Републике Српске.

Захваљујући се на награди Милисав Савић је рекао: „Примао сам награде поводом важних датума на многим знаменитим местима широм наше земље, али од овог места, у порти манастира Грачаница, и од ове празничне ноћи, нема лепше“.

На крају ове моје скромне ретроспективе, неколико дана после свега, када се све сабира и одузима, да кажем да су утисци више него позитивни. Свака част свима који се труде да током године нешто организују, ту пре свега мислим на средине јужно од Ибра, али Видовдан има посебно место. Симболика тог празника толико је јака да баш по њему одмеравамо каква је ситуација када је прича око Косова и Метохије у питању. Важна нам је свака реч која се тада изговори, па ћу посебно издвојити део беседе коју је испред Епархије рашко-призренске на Видовданској свечаној академији прочитао отац Саша Митровић.

„Свака беседа о Видовдану је беседа о љубави и жртви. Ова велика драма српског народа двојако је посматрана и оцењивана. Једни су је ценили као победу, а други као пораз. Косово се издваја од свега другог у нашој историји. То је величанствени жртвеник једног народа, узвишена епопеја мистерије и славе. Она је технички пораз, али је морална победа. То је борба за царство небеско, за прелепо име Исусово. Тако се велики владар и војсковођа српски кнез Лазар после дугог колебања одлучио за физичку смрт, да би био Богом прослављен и од народа му светкован. У хришћанском свету није познат такав народ који је сав отишао у смрт за веру своју, и то не у смрт самоубилачку, него у смрт херојску.

Тајна Видовдана понавља се много пута у животу српског народа. Сваки пут у другом облику, другим околностима, али корен им је исти. Греше они који тврде да је Косово пораз. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је Вук Бранковић, а не кнез Лазар. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божију, жртвовао је највише што је могао, имао, умео, и победио је. Изгубљена су тела, а спасене су душе. Па чак ни тело Лазарево није изгубљено, већ је у пресудним часовима историје ношено од места до места као што су некада Израиљци носили своје оце. Тела издајника су изгубљена после Косова, као и њихове душе. Не зна се за гроб Вука Бранковића. Не зна се да је коју цркву подигао. Као неверне издајице народ је одбацио њих јер су били уверења да их је и Бог одбацио“, рекао је између осталог отац Саша у својој беседи испред Епархије рашко-призренске.

СМОТРА НАД ИСТОРИЈОМ
Све што се дешавало на сам дан Видовдана углавном је познато. Оно што бих издвојила је велики број верника на литургији у манастиру Грачаница, и посебно на Газиместану. Помену је присуствовало више од хиљаду људи пристиглих из различитих крајева Србије. Достојанствено се певало након помена. После много година владике и свештенство остали су на Газиместану, са народом, на изнађење свих нас, јер обично после помена одмах оду.

„Свети кнез Лазар је крвљу својом запечатио завет Христов са нама. Ми смо народ који је пошао за Христом. Са тим носимо одговорност да следимо завет Светог кнеза Лазара који је овде положио живот свој за веру, за отачаство, за ово наше свето Косово и Метохију. Остајући на овим просторима, чувајући ову свету земљу натопљену крвљу, исто тако чувајући наше светиње, молећи се у њима, ми тиме потврђујемо свој завет и зато смо Богу благодарни и данас. Некада смо се овде борили са Турцима освајачима, сада имамо једну другу борбу, има и оних који би желели да не будемо на овим просторима, али нећемо се дати, нећемо се предати и истрајаћемо, не толико својим силама и снагом, колико Божијом силом и нашом вером. Много вам хвала за вашу веру, за истрајност и за наду коју имате у Господа, јер у кога друго да се надамо данас него у њега бесмртнога“, рекао је у својој беседи владика Теодосије.

Да ван ограде Споменика косовским јунацима не прође све мирно побринули су припадници РОСУ полиције. Војислав Симић и Стефан Трајковић, двадесетогодишњаци из Лапљег Села, бранили су заставу Србије коју су поменути полицајци хтели да им отму. У том комешању полиција је решила да их приведе, па су у њихово возило убачени са лисицама на рукама. Стефан прича да су их у колима тукли и ударали по ребрима, глави, стомаку. Оставили су их који километар даље од Газиместана рекавши им да тамо не смеју да се врате. Док су их тукли говорили су да је Косово њихово, да они немају шта ту да траже и сличне ствари. Због нанесених повреда младићи су ноћ провели на одељењу хирургије болнице у Грачаници. „Заставу им нисмо дали“, кажу после свега Стефан и Војислав.

„Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целокупном историјом нашом од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети косовски кнез. Све што је ушло у нашу историју као саставни део њен, они мере непогрешном мером – мером видовданског јеванђеља и видовданске етике“. Ово је део беседе Јустина Поповића, српког светитеља, о Видовдану 1939. године – на 550 Видовдан. На 631 годишњицу овог празника, део ове беседе поменут је на Видовданској свечаној академији. Чини ми се да нема бољих речи да завршим текст од ових. Упркос епидемији због које део програма није могао бити одржан, организатори се нису обрукали – нису ни учесници. Ми остали, неколико дана после, и даље осећамо задовољство што смо били, усудићу се да кажем, део овогодишње смотре.

 Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице

 Насловна фотографија: Јања Гаћеша/Нови Стандард

 Извор Нови Стандард