Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 38 guests and no members online

   

Душан Пророковић: Ко води кампању о руској „дубокој држави“ у Србији

10.08.2020.
 
 

Застава Русије на врху московског Кремља (Фото: Picasa)

Шта је сврха приче о раду руске „дубоке државе“ против Србије, где се крију мотиви ове кампање и због чега све води ка закључку да је реч о потпуној бесмислици?

Бесмислено! Овако би се једном речи могло описати објашњење понуђено током организованог пласирања информација о деловању „руске дубоке државе“ у Србији. Са једне стране, бесмислено је користити појам дубоке државе у наведеном контексту. Употреба овог израза учестала је након Трампове победе на председничким изборима 2016. године, а популаризацији је допринео Стив Бенон пошто је тако описивао дешавања у Вашингтону.

Трамп би нешто хтео, али то не може да оствари услед интерне опструкције. Организоване групе утицајних појединаца, ослањајући се на поједине институције унутар којих одржавају контролу и окупљене око одређених политичких циљева који су обавезно утемељени на јасној идеолошкој матрици, покушавају да воде неку „паралелну државну политику“ мимо званичних органа и упркос њиховим одлукама.

РУСКА ДУБОКА ДРЖАВА НЕ ПОСТОЈИ
Изворно, одредница потиче из турског језика (derin devlet) и описује стање у земљи након Ататуркових реформи. Отпор секуларизацији пружан је дуго, стрпљиво, са циљем да се очува „дух османизма“ и „исламски печат“ турског друштва. Обавештајна заједница и војне структуре су успоставили сопствену дубоку државу, заједно са мрежом сарадника у осталим институцијама, спремну да изврши пуч сваки пут када им се не допадне резултат избора, односно када процене да је угрожено „Ататурково наслеђе“ и да отпор секуларизацији јача. Због тога је своју одличну анализу о председничким изборима у Турској још 2012. године Декстер Филкинс једноставно насловио: „Дубока држава“.

Познат је и израз „држава у држави“ (Imperium in imperiо) још из ранијих историјских периода. Иако се често поистовећује са дубоком државом, делимично се и разликује пошто ове „закулисне структуре“ служе за (дугорочно) испуњавање државних интереса, па се у складу са тим политика и пратећи циљеви на неким важним историјским раскрсницама могу мењати.

Примера је много, најчешће се наводе Млетачка република или рецимо британска „држава у држави“, која је последњи пут „тихо подржала“ излазак из ЕУ схватајући да ће тако најбоље заштити државне интересе у будућности (зато је Брегзит успео, упркос томе што су против њега била убедљива већина најважнијих политичара и медија).

Imperium in imperiо није оптерећена идеологијом – она чува државу као систем са изграђеном структуром и интересима, политика је само средство, док дубока држава покушава да сачува политику сматрајући да је то једини начин за одржавање поретка и опстанак система.

Такође, „држава у држави“ је у стабилном политичком систему увек повезана са кључним политичким фигурама (председник, премијер, шеф дипломатије…). Дакле, да би постојала руска дубока држава, најпре је неопходно да постоји организована структура у самој Москви, и то унутар институција, посвећена очувању политике која није (сасвим или делимично) у складу са званичном.

Опет, када би нешто тако и постојало, онда би циљ те структуре представљала континуална опструкција Кремља зарад утврђивања нове политике, при чему су спољнополитичке активности само инструмент за остваривање унутрашњег циља. Што значи да би, хипотетички, деловање руске дубоке државе у Србији било неопходно због рушења Путина и његове политике у Москви, а не зарад рушења власти у Београду.

МОТИВИ И ЦИЉ КАМПАЊЕ
Са друге стране, чак и овако накарадно употребљавање појма дубока држава није смислено објашњено. Прво, Русији није потребна дестабилизација Балкана. У том региону су нешто инвестирали (Гаспром, Лукоил, Сбербанка, РЖД), туда пролази важан стратешки гасовод, а отворених жаришта која црпе дипломатске ресурсе већ је неколико (Блиски исток и Украјина, пре свега).

Друго, остаје нејасно због чега би сада баш у Београду Руси организовали неку „обојену револуцију“, када је Србија једина држава источно од Белорусије са којом могу да шире и јачају вишедимензионалну билатералну сарадњу. Србија није увела санкције Русији, расположење јавности је повољно, обим спољнотрговинске размене све већи, војна сарадња задовољавајућа, културна сарадња разграната.

У ове односе Русија је уложила много, укључујући и политичка улагања, што се огледа рецимо у стављању вета на скандалозни предлог Велике Британије 2015. године у СБ УН, сталном инсистирању на поштовању Резолуције 1244 и „дејтонског оквира“, али и подршци угроженој СПЦ у неколико наврата до сада.

Поред историјских, званична Москва има и геополитичке разлоге због којих то чини. Ширење НАТО онеспокојава и представља прворазредну претњу, што се наводи и у усвојеним концепцијама и стратегијама. Велики политички ломови нанели би непоправљиву штету достигнутом нивоу сарадње, а грубо мешање у унутрашњу политику, поготово подстицањем уличних нереда, могло би на крају резултирати заокрету српске званичне политике ка НАТО, што није у интересу Русије.

„Руски мотив“ да се дестабилизује Србија не само да није доказан, већ није ваљано ни постављен, те отуда и закључак о бесмислености изнете тезе. Ипак, пропагандне кампање организују се са неким циљем. Оне имају смисао чак и када се заснивају на бесмислицама.

Шта је сврха приче о раду „руске дубоке државе против Србије?“ Мотив се може тражити у центрима одлучивања везаним за НАТО, који овако покушавају да „затрују“ међудржавни билатерални оквир, унесу конфузију и припреме терен за неку наредну фазу у којој ће се покренути питање учлањења земље у Алијансу.

Мотив се може тражити и међу промотерима „брзог договора Београда и Приштине“, што подразумева прихватање Ишингеровог плана и потпуно минирање свих темеља Резолуције 1244. У српској јавности би се дискредитовала Русија, па би онда Москви било теже да на крају „преговарачког процеса“ уложи вето на учлањење „Републике Косово“ у УН.

Мотив се може тражити и у водећим државама ЕУ или у самом Бриселу, тамо где се одвајају позамашна средства за борбу против „руског малигног утицаја“. Једноставно, однос према Русији постао је својеврстан „тест истине“ на којем кандидати за чланство доказују искреност својих намера и веру у евроинтеграције. Мотива за ову акцију има, али не у Русији. Ова кампања је осмишљена на сасвим другој страни.

 

Насловна фотографија: Вадим Савицкий/ТАСС

 

Извор Спутњик

standard.rs