ЖИВЕТИ СА ГЛОБАЛИЗАЦИЈОМ И СПАСИТИ ШТО СЕ СПАСИТИ МОЖЕ
(Текст писан за научни скуп “Националне економије у условима глобализације” 22-23.05.2015 Андрићград)
09/05/2015 од Небојша Катић
Да ли је глобализација само наставак старих процеса империјалне експанзије, или је у праву Гиденс (Антхонy Гидденс) који у глобализацији види неминовни и радикални ход модернитета[1]?
Да ли је глобализација спонтани процес иза кога стоји невидљива рука тржишта, или је реч о контролисаном процесу којим здружено управљају видљиве руке транснационалних компанија и међународних организација (Међународног монетарног фонда, Светске банке, Светске трговинске организације и сл.)?
Да ли је глобализовани свет најбољи од свих светова како тврде неолиберални теоретичари, или је реч о процесу велике социјалне регресије и бруталног израбљивања како мисле антиглобалисти?
У академској равни, у мору текстова који се непрекидно публикују, заступници сваке од поменутих идеја наћи ће упориште за рационализацију и одбрану својих ставова.
На другој, емпиријској страни, ситуација је једноставнија, бар када је реч о утицају процеса глобализације на мале и неразвијене државе. За већину ових држава, процеси глобализације су најсличнији процесима колонизације. Ти процеси су потенцијално чак и малигнији од колонизације деветнаестог века, будући да колонизатори више немају никакву социјалну одговорност према новим „урођеницима“. „Терет белог човека“ више не постоји – велике силе су се тог терета ослободиле[2].
Нова колонизација је а ла царте, и колонизатор узима или купује само најбоље, док нејакој држави препушта да брине о свему другом (инфраструктури, социјалном миру, итд.). Гнев и социјално незадовољство који глобализацију прате се тако усмеравају према локалној политичкој и економској елити, док страни власници остају у сигурној заветрини. Штавише, они се често доживљавају и као лучоноше врлине и просперитета и као једина светла тачка на економском небу.
Да парадокс буде већи, данас су жртве колонизације и државе чије историје бележе релативно дугу традицију независности – попут источноевропских, на пример. Својим сталним вапајима за страним инвеститорима, те државе су добровољно и радосно колонизацију призвале.
Ако су сва велика предузећа у рукама странаца, ако је највећи део финансијског система у рукама странаца, ако се ресурси државе предају странцима на коришћење, ако међународне институције одређују правце и модалитете економске политике, онда није могуће говорити ни о националном суверенитету, нити о економској политици у националном интересу. У чему је онда разлика између оваквог стања, и класичне колонизације[3]?
Како се од глобализације не може изоловати, за малу државу је кључно да разуме њену логику, да се у глобализационе процесе интегрише што безболније, да минимизира штету и да искористи оно мало шанси које глобализација пружа.
Можда је највећа шанса за мале државе управо у чињеници да велики капитал занемарује и интересе матичних држава из којих долази, и да јурећи за профитом ненамерно отвара простор оним државама које ту шансу умеју да искористе. Отуђеност глобалних елита од интереса сопствених држава је важна последица процеса глобализације, па није случајно да је средња класа у развијеним држава вероватно и највећи релативни губитник глобализације.
Дигитализација, минијатуризација, Интернет итд. појефтињују, убрзавају и олакшавају трансфер технологија и знања, омогућавајући да и мале државе са слабом индустријском базом брже ухвате прикључак[4]. (Индустрија софтвера је добра илустрација могућности које глобализација пружа).
Какав одговор на изазове глобализације може дати мала држава, зависиће не само од њеног људског потенцијала и интелектуалног капацитета елите, већ и од снаге глобализацијских процеса који су ван њихове контроле. Ако се употреби појмовна дистинкција коју прави Дани Родрик[5] (Дани Родрик), умерена глобализација пружа некакву шансу, док хиперглобализације затвара све путеве ка самосталном деловању и независности не само малих држава, већ држава уопште.
РЕГУЛАТОРНА ИЛИ РАЗВОЈНА ДРЖАВА
Каква држава се најбоље уклапа у процесе глобализације и каква држава на најефикаснији начин може одговорити изазовима глобализације? Да ли је то регулаторна држава, како тврде неолиберални теоретичари, или је то развојна држава (интервенционистичка, дирижистичка), како би се на темељу емпирије и економске историје могло закључити?
Иако је свака држава по дефиницији регулаторна и по логици ствари развојна, неразвијене државе се морају определити каквом ће концепту дати предност.
Регулаторна држава је пре свега оријентисана ка стварању законске и институционалне регулативе којима се уређује пословни амбијент. Оваква држава је фокусирана на то да надзире и обезбеди поштовање закона и регулативе коју је донела. У теорији бар, реч је о неутралној, технократској држави која кроз мрежу регулаторних институција и кроз јако и независно судство омогућава неометано функционисање тржишта, уз што мањи уплив политичких власти.
Нема никакве дилеме да концепт регулаторне државе почива на вери у моћ тржишта као на кључном генератору раста и развоја. Циљ је да се држава смањи, да се лимитирају њене функције и да се њен економски простор у целости препусти приватном сектору.
Ово је једини концепт државе које се данас нуди неразвијеним нацијама. Сви притисци које међународне институције мање или више отворено спроводе, иду у правцу наметања оваквог модела државе.
Стално инсистирање на стварању амбијента као кључном задатку државе, само је једна од инкарнација те исте идеје. Ту није превише важно што се идеје о амбијенту не елаборирају, што су уопштене, нејасне и недоречене. Важно је само да се убије свака помисао о учешћу државе у економском животу, а поготово њен проактивни приступ развоју.
Концепт регулаторне државе игнорише огромне разлика у степену развијености држава, и игнорише чињеницу да државе, обитавајући у истом физичком времену, не припадају нужно и истој историјској епохи, поготово не када је о економском развоју реч.
Регулаторна држава се не може створити преко ноћи.
Западне регулаторне државе су настале дугим процесом неометаног сазревања. И мада се такав еволутивни пут може скратити, он се не може избећи. Инсистирање на концепту регулаторне државе се претвара у фарсу када се институције, регулатива и логика функционисања развијених држава намећу недораслим, неразвијеним и сиромашним друштвима. Таква врста наметања само компромитује идеју регулаторне државе.
Регулаторна држава не може претходити развоју, нити може бити самостални генератор развоја. Све развијене државе су у својој еволуцији, у првом кораку биле развојне[6], а тек потом, или у најбољем случају паралелно са тим, постајале су регулаторне. При томе, ове државе се никада нису одрекле своје развојне улоге[7], како погрешно, или намерно погрешно, сугерирају неолиберални пропагандисти.
Игнорисати драстичне разлике у степену економске, социјалне и политичке развијености држава, наметати исти економски модел свима, позив је на деструкцију неразвијених држава.
На другој страни ове поделе стоји развојна држава, држава која својим активизмом, поготово инсистирањем на убрзаном индустријском развоју, покушава да утекне од беде. Развојна држава је увек интервенционистичка, али није свака интервенционистичка држава нужно и развојна.
Држава може интервенисати како би куповала социјални мир и тиме продужавала опстанак владе и режима. Држава може интервенисати како би одређеним друштвеним групама или појединцима обезбедила богатство и привилегије на штету друштва. Такве интервенције не служе развоју већ су последица корупције, политичког опортунизма, клијентализма и коначно, дилетантизма.
Није случајно што противници развојне државе игноришу све познате успешне развојне моделе[8], и што се позивају управо на најгори тип интервенционизма када желе компромитовати идеју развојне државе.
Развој се не догађа сам од себе, не настаје само деловањем слободног тржишта – развој се планира, подстиче и њим се активно управља. У том процесу се често примењују неки од облика економске, финансијске, а често и социјалне репресије. Готово сви модерни, успешни модели развоја настали су у недемократским или ауторитарним условима, који су обезбеђивали висок ниво потребне политичке и социјалне стабилности. Ова неугодна чињеница се може релативизирати, али се од ње не може побећи. Иако су најуспешнији модели настали у ауторитарном амбијенту, нису сви ауторитарни системи били истовремено и успешни.
Најбољи развојни модели које познаје модерна економска историја везани су за земље источне и југоисточне Азије. Изузев Хонг Конга, ниједна од ових држава се не би могла подвести под појам регулаторне државе[9]. Тек данас, у познијим фазама свога развоја, ове државе полако и опрезно крећу путем који води ка регулаторној држави.
Чини се зато да би копирање источних развојних модела могао бити добар путоказ за неразвијене државе и да је то поуздан и проверен пут. Да ли је тако?
Остављајући по страни веома важне националне и социјалне специфичности источних друштава, остаје једна важна чињеница која се никако не може занемарити. Сви економски успеси ових држава настали су у периоду Хладног рата, када су државе, како-тако, имале могућност да воде независну економску политику. Тај простор је данас драматично сужен.
Развијене државе су кроз директне политичке и економске притиске, често и уз примену насиља, успеле да затворе готово све путеве аутономног националног економског развоја.
Тим процесима непроцењиву помоћ континуирано пружају, пре свих, ММФ и СТО. Ове институције су кључни инструменти контроле и наметања економских модела који неразвијене државе удаљавају од концепта развојне државе.
Не треба потценити ни улогу интелектуалаца и теоретичара који су напустили националну позицију, па из убеђења и/или за новац, промовишу интересе глобалног капитала.
Њихов утицај на обликовање и пасивизирање јавног мњења је веома јак, поготово у транзиционим државама. Посао ових делатника је да јавни простор затрпавају мантрама и фразама које ће дисквалификовати свако озбиљно промишљање везано за развојну политику. Држава, планирање развоја, стратешки циљеви и приоритети, па чак и социјална правда, у овом амбијенту су постале ружне речи.
ДРЖАВА КОЈА МИСЛИ
Тај нови, глобализовани политички и економски амбијент тражи и нове одговоре, тражи државу која мисли. Смисао увођења овакве синтагме служи томе да се још једном укаже да је глобални амбијент данас битно другачији од онога у коме се првобитно афирмисала развојна држава. У том контексту, држава која мисли је развојна држава која то своје опредељење покушава да прикрије.
Држава која мисли не почива на великим идејама. Велике идеје су или потрошене, или убијене, или им није ни дозвољено да буду тестиране. Ова држава почива на стрпљивом, упорном раду, на политици малих корака, на професионализму свог административног апарата у спровођењу циљева и националних приоритета. Мудрост налаже и да се ка циљевима иде уз што мање буке и уз честу економску и политичку мимикрију како би се избегао одијум центара моћи. Оваква држава биће успешна када „лети испод радара“.
На први поглед синтагма – држава која мисли – делује сувишно и бесмислено, јер држава по логици своје функције мора мислити. Стварност је другачија. Превелик је број држава које не мисле ништа и које кроз мрежу страних саветника и суфлера, препуштају другима да мисле уместо њих.
Последице оваквог државног устројства су катастрофалне и не могу се непрекидно правдати наслеђем или лошом констелацијом моћи. Држава која мисли почива управо на уважавању нове реалности и сконцентрисана је на решавање проблема које та реалност намеће.
Држава која мисли је пре свега развојна, а регулаторна је тамо где то њој одговора и у динамици која јој одговора. Оваква држава не игнорише стварност, не води битке које не може добити и прави уступке споро, тешко и само када мора. Оваква држава се у ходу прилагођава новим условима, не боји се експеримената и промашаја, све док број погодака надмашује (бројем и/или значајем) број промашаја.
Држава која мисли не игнорише значај тржишног, законског и институционалног амбијента и настоји да их поправи и унапреди, али разуме и уважава ограничења и спорост тог процеса.
Како треба да изгледа држава која мисли и којих принципа се ова држава мора држати?
АДМИНИСТРАЦИЈА ДРЖАВЕ КОЈА МИСЛИ
Кључ успеха мале државе је примарно везан за квалитет њене администрације и истрајност у планирању и спровођењу националне економске политике. Без јасне стратегије развоја и без квалитетне администрације, мала држава је осуђена на пропадање.
Све успешне развојне моделе карактерише квалитетна администрација и снажан државни апарат. Квалитетна и компетентна администрација је основа на којој почива стабилност државе, без обзира да ли је реч о демократској или ауторитарној држави. Она је истовремено и највећи заштитник друштвеног интереса.
Држава која мисли не почива на експертским владама, већ на експертским министарствима која у демократијама обезбеђују и безболну смену власти. Партије на власти и министри се могу мењати, министри могу бити и добри и лоши, али квалитетна администрација обезбеђује да ни политички дилетанти не могу нанети велики штету држави[10].
Модел Јапана који је касније пресликала цела југоисточна Азија, најбоље је демонстрирао супериорност концепта елитистичке бирократије. Министарство индустрије и трговине (МИТИ) је можда најважнија институција којој Јапан дугује свој послератни успех. У терминима које овде користим, могло би се, са малим ризиком грешке, рећи да је МИТИ био мозак државе која мисли[11].
Систематско маргинализовање државне администрације кроз потцењивање њене улоге и значаја, кроз финансијско и статусно понижавање државних чиновника, кроз упорно инсистирање на априорним врлинама приватног сектора и на инфериорности свега што носи предзнак државног, најкраћи је пут ка урушавању државе и друштва.
Како квалитет државне управе у тој искривљеној визури није ни важан, она постаје уточиште медиокритета и нека врста социјалне институције. У њој се могу запошљавати партијски шарлатани, рођаци, и сви они које приватни сектор не жели да запосли. Овакав приступ на крају доводи до стварања антидржаве.
На истој линији поткопавања неразвијене државе је и масовно измештање државних функција у тобоже независне и готово недодирљиве регулаторне институције и агенције које суштински не одговарају никоме. Не би ли још више болело, запослени у овом типу институција су неупоредиво боље плаћени и боље третирани од државних службеника у министарствима.
Отуда, држава која мисли мора зауставити ове погубне процесе растакања државе, мора реафирмисати место и улогу државног службеника, мора створити експертска министарства, мора вршити ригорозну селекцију државних службеника и креирати државну елиту која мора бити непартијска.
ДРЖАВА КОЈА МИСЛИ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈСКЕ МАНТРЕ
Штете које мале државе трпе у процесима глобализације великим делом потичу управо из некритичког прихватања неолибералне фразеологије и лажне аксиоматике. Држава која мисли не сме прихватати мантре које се не могу емпиријски верификовати.
У наставку рада ћу навести неке од најпознатијих мантри које обликују економски и политички простор неразвијених држава.
Приватна својина је ефикаснија од државне и зато све треба приватизовати
У систему у коме је профит једини циљ пословања компаније, приватна својина ће увек бити ефикаснија од било ког другог својинског облика. Ово важи свуда где постоји јака тржишна конкуренција, предузетничка традиција и где је формирана снажна управљачка елита.
Али, постоје делатности у којима профит није и не може бити једини циљ пословања, као и делатности код којих никада неће бити могуће створити амбијент праве тржишне конкуренције. Готово целокупна инфраструктурна област (саобраћај, производња струје, водоснабдевање итд.), пољопривреда, образовање, здравство, култура, медији и сл., не могу функционисати (само) на профитним основама.
За ове области није битна само економска рационалност у пословању, већ и дугорочна сигурност у снабдевању робама и услугама, минимални стандарди квалитета, доступност, правичност и социјална одговорност у дистрибуцији роба и услуга[12].
Где год постоје природни монополи, опасно је државне монополе претварати у приватне, а још је опасније препуштати их странцима.
Страни капитал је основа на којој почива развој малих држава
Светска искуства показују да се најбрже развијају државе које доминантно користе сопствени капитал за развој, без обзира колико он био лимитиран[13]. Упркос томе, и овде владају нове мантре, оне о развоју који ће донети страни инвеститори.
Проблеми лоше привредне структуре, велике социјалне разлике, економско заостајања сиромашних региона итд. не могу се решити без развојне државе. Регулаторна држава нема инструменте којима би ефикасно могла да се носи са таквом врстом проблема.
Предузећа неразвијених држава су препуштена немилости неупоредиво снажнијих и боље подржаних иностраних такмаца и без помоћи државе се не могу носити са таквом конкуренцијом. Држава која мисли зато мора идентификовати гране и домаћа предузећа која имају потенцијал да расту, да се развијају, да извозе и/или супституишу увоз. Ова предузећа морају бити и у функцији регионалног развоја.
У првим годинама раста и развоја, таквим предузећима држава мора помоћи, мора давати континуиране подстицаје мерама пореске политике, јефтиним инвестиционим и експортним кредитима, строго контролисаном политиком државних набавки. Држава која мисли ће наћи начина да ову помоћ реализује, не улазећи у конфликт са страним центрима моћи.
Развојна искуства говоре и да се са оваквом врстом помоћи мора престати пре него што она постане контрапродуктивна, а то је тренутак у коме је предузеће сазрело да се само носи са страном конкуренцијом.
Свеједно је да ли су власници компанија или ресурса странци, или домаћа лица
У неразвијеним државама постоји велика диспропорција између вредности имовине која се приватизује и домаће штедње. У таквом амбијенту, пре или касније, све велика предузећа ће неминовно завршити у богатим страним рукама, под условом да их странци желе.
Отуда је и реч приватизација најчешће само синоним за продају предузећа и ресурса странцима. Приватизација је у том контексту само део већ поменутог процеса колонизације. То се поготово односи на приватизацију државних монопола, рудних ресурса, или обрадивог земљишта.
Аргументација да и развијене државе допуштају улазак страним власницима у овај простор је тачна, али небитна. Јаке државе, или заједнице држава, суверене су на својој територији и имају снаге да заштите своје економски простор и своје стратешке интересе. Мале државе су недорасле том задатку. Оне се суочавају са непропорционално моћним компанијама чији је приход често вишеструко већи од њиховог БДП-а.
Примера ради, ЕУ има снаге и моћи да кажњава гигантске монополе попут Мајкрософта или Гугла, као и да кажњава честа картелска удруживања. Индија може ући у жесток порески сукоб са телекомуникационим гигантом попут Водафона. Кина може кажњавати светске компаније попут Мерцедеса због кршења локалних прописа. САД могу папрено кажњавати највеће светске банке када год за то имају ма и најмањи основ. Међутим, ову врсту регулаторне заштите економског суверенитета и тржишта могу вршити само велике и моћне државе.
Мале државе немају ни стручни капацитет, ни економску, нити политичку моћ да се носе са великим компанијама. Мале државе не могу реаговати кроз своје недорасле регулаторне институције, нити ће те институције икада бити у позицији да могу заштити јавни интерес. Како се не може деловати реактивно, мора се реаговати превентивно, сужавајући простор борбе и изузимајући из њега стратешки важна предузећа.
Отуда држава мора одлучити шта неће приватизовати, где жели да задржи већинску контролу и где неће дозволити да странци учествују у приватизацији.
У том смислу, постоје бар четири економске области над којима држава мора задржати потпуну, или бар већинску контролу и уплив – енергија, обрадиво земљиште, вода и телекомуникације. На ова четири стуба почива стратешка сигурност државе. Само држава која ништа не мисли, може овај простор препустити странцима.
Тајкуни су највеће зло транзиције и зато је боље имати стране власнике
Тајкунска приватизација је нужна последица брзе приватизације у већ поменутом амбијенту ниске домаће акумулације. Државна имовина се продаје у бесцење и та врста приватизације ствара и призива специфичну врсту пословних људи који, пре или касније, добијају епитет контроверзности.
Када се већ тако догодило, колико год непопуларно звучало, боље је када су домаће предузећа у рукама тајкуна него у рукама странаца. За разлику од недодирљивих страних компаније, домаћи тајкуни се упркос свему могу лакше контролисати и регулисати.
Сви успешни развојни модели почивали су на „друштвеном договору“ локалне економске и политичке елите[14]. Тајкуни су „добри“ или „лоши“ у мери у којој је држава „добра“ или „лоша“. Елиминација „тајкунске класе“ неће поправити лошу државу. Она ће и даље бити лоша и корумпирана, с тим да ће тајкунска имовина прећи у руке недодирљивих странаца.
Држава која мисли ставиће тајкуне под контролу, присилиће их да промене начин пословања, подржаће их у таквој трансформацији и искористиће их у активној политици развоја земље. Будући да тајкуни зависе од државе, она их може користити у својој политици стратешког развоја. Стране компаније, на такав начин и у том циљу, држава никада не може користити.
Када инострани власник износи профит из земље и користи све „креативне“ методе пореске оптимизације, то је губитак за националну економију и значајно смањује бруто национални производ (БНП). Ако држава добро контролише пословање тајкуна, ако економским простором доминирају домаће компаније, тада новостворена вредност остаје у земљи[15]. Тиме се и јаз између БДП-а и БНП-а смањује, на корист државе и грађана.
Да би се овај сценарио остварио, држава мора затворити све канале тајкунског оффсхоре пословања и мора свим актерима наметнути строгу пореску дисциплину. Ту врсту дисциплине држава никада не може наметнути страним, глобалним компанијама. То одавно не успевају ни велике државе[16].
Држава мора политиком ниских пореза и субвенција привући стране инвеститоре
Фискални стимуланси и субвенције важан су елеменат развојне политике, али га транзиционе државе користе пре свега како би привукле стране инвеститоре. Иако у формалном смислу исте подстицаје могу користити и домаћа лица, у пракси овај метод привлачења инвестиција користе пре свега странци.
На глобалној сцени, овај метод привлачења страних инвестиција се претвара у бесмислену трку у којој мале државе поткопавају једна другу и осиромашују своје ионако слабе буџете. На локалној сцени тај облик стимулација доводи и до фаворизовања страног капитала на штету, и на рачун домаћег.
Државе могу стимулисати страна улагања у функцији поспешивања регионалног развоја, дакле онда када су странци спремни да улажу у неразвијена подручја (иако је тај облик улагања веома редак.)
Државе могу стимулисати она улагања која ће резултирати значајнијим нето девизним приливом, или која имају висок инвестициони мултипликатор, или када се ради о инвестицијама које су у самом технолошком врху.
Истовремено, држава која мисли неће давати никакве повластице компанијама које долазе како би своје робе и услуге продавале домаћим купцима, а поготово неће помагати конкуренте домаћих предузећа.
Држава која мисли неће давати никакве, ни најмање пореске уступке или стимулансе банкарском или трговинском сектору.
Порески систем европске државе која мисли мора базирати на прогресивном опорезивању и мора одолети зову за сталним снижавањем пореских стопа. Стабилност пореских стопа је једнако важна, ако не и важнија од њихове висине[17].
МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА ДРЖАВЕ КОЈА МИСЛИ
Највећа, мада и најбоља скривена слабост нејаких држава је везана за монетарну сферу.
Широко прихваћена, или боље, глобално наметнута концепција монетарног система је огромна препрека домаћем, ендогеном развоју. И овај систем се креира на бази непрестаног понављања истих мантри.
Прво, полази се од тога да је инфлација највећи непријатељ развоја, те да ниска и стабилна стопа инфлације обезбеђује сигурност инвестиција и стабилан привредни раст.
При томе се игноришу искуства земаља у развоју која казују да су периоди динамичног развоја праћени великим структурним променама, променама ценовних паритета, повременим великим скоковима тражње и последично, високим стопама инфлације (Јужна Кореја, Кина, Хонг Конг, Финска нпр.). Занемарује се и чињеница да су земље у развоју осетљивије и на екстерне ценовне шокове и да се њихове стопе инфлације снижавају и стабилизују тек касније, када економије уђу у зрелију, уравнотеженију фазу.
Друго, у складу са претходним, инсистира се на томе да се инвестиције неинфлаторно могу финансирати само домаћом штедњом, или трансфером иностране штедње.
Наивни транзициони економисти не уочавају да страни инвеститори не уносе само страну штедњу, већ да уносе и страни штампани новац настао страном примарном емисијом или кредитном мултипликацијом. Ако то није било јасно пре избијања Велике рецесије, сада, после хиљада милијарди наштампаних долара и евра које круже светским финансијским системом, то би морало бити јасно.
Треће, износи се теза да је свеједно у чијем су власништву банке, будући да се све банке понашају на исти начин, без обзира на власништво.
И ова теза противречи искуству. Све државе које су се убрзано развијале ослањале су се на банке у домаћем власништву. То се не односи само на земље у развоју, већ и на најразвијеније државе попут Немачке или Јапана, на пример. Управо поменуте две земље су модели који показују колико је важна чврста и трајна веза банака и домаћих компанија.
Четврто, како би се систем логично затворио и обезбедило његово функционисање, важно је да централна банка буде независна финансијска и регулаторна институција.
Независне централне банке малих држава постају до те мере „независне“, да чешће полажу рачун ММФ-у него домаћој јавности. Сходно томе, за њих је релевантнија оцена ММФ-а, него суд грађана и привреде. Једна од основних идеја која стоји иза овог концепта је да се примарна емисија не може користити за подстицање привредног развоја, и/или покривање буџетског дефицита.
Овако конципиран монетарни систем малу државу доводи у велику зависност од прилива страног капитала, поготово финансијског. Висина домаћих каматних стопа као и кредитна политика су суштински диктирани из иностранства. Тиме је и развој мале државе великим делом под иностраном контролом и препуштен вољи страних кредитора.
У таквом амбијенту, држава која жели убрзано да се развија, завршиће (пре или касније) са високим нивоом спољног дуга. Честе финансијске и дужничке кризе зато постају судбина малих држава. При томе, из угла стабилности финансијског система, нема никакве разлике да ли је спољни дуг генерисан у приватном или јавном сектору.
Држава која мисли се мора изборити да тесном сарадњом владе и централне банке овакав систем разгради,. Централна банка мора разумети да у неразвијеној држави очување ценовне стабилности не може бити њен једини циљ, те да својим активностима мора подстицати привредни раст и раст запослености. То није позив на монетарну неодговорност и емисиони шенлук, већ препознавање значаја који самостална монетарна политика има у развоју земље.
Неопходно је променити мандат централне банке и допунити га на начин како је конципиран амерички ФЕД. Дакле, задатак централне банке мора бити везан не само за стабилност цена, већ и за максимизирање запослености и одржавање разумне висине дугорочних каматних стопа.
Не постоји ни један разлог да држава не користи примарну емисију како би подстакла пољопривреду или инвестиције у инфраструктуру на пример. Тај начин усмерене примарне емисије се не сме поистовећивати са штампањем новца без критеријума и покривањем буџетског дефицита без обзира на то како је настао. Колико се новца може креирати и где га треба усмерити, зависиће пре свега од величине слободних привредних капацитета, од динамике планираних радова и висине домаће компоненте трошкова[18].
Држава која мисли декомпоноваће буџет и билансирати своје потребе одвојено у локалној и иностраној валути и неће позајмљивати ни цент иностраних средстава како би се финансирала домаћа компонента буџетских трошкова.
Само држава која ништа не мисли, користиће инострана средства за финансирање домаће компоненте инвестиција, или за финансирање домаће потрошње. Само држава која ништа, али баш ништа не мисли, позајмљиваће страни новац да би њиме плаћала стране компаније које ће изводити инфраструктурне радове, на пример.
Држава која мисли неће се устручавати да део трошкова инвестиција преваљује и на генерације које долазе, будући да ће и те генерације користити оно у шта се данас инвестира.
У вођењу политике валутног курса, држава која мисли никада неће дозволити да курс валуте буде прецењен, нити ће дозволити евроизацију, или доларизацију система, нити ће користити курс као монетарно сидро[19]. Како се готово сви путеви за подстицање извоза и дестимулацију увоза (субвенције, царине) полако затварају, курс домаће валуте постаје најважнији, можда и једини инструмент утицаја на трговински биланс.
Држава која мисли спроводиће снажну капиталну контролу све до тренутка док не постане равноправан учесник на тржишту новца и капитала. Разуме се, реч је не о годинама, већ о деценијама. Све приче о либерализацији капиталних токова, као и о брзој либерализацији било које врсте, доказано су погубне по развој и стабилност земље. Без ефективне капиталне контроле, централне банке слабих држава су немоћне и не могу водити независну монетарну политику[20].
И коначно, држава која мисли ће изградити (обновити) јак банкарски систем у домаћем власништву.
ЗАКЉУЧАК
Овај текст је (сажето и редуцирано) покушао да укаже на највеће заблуде које прате глобализацију, као и да скицира правце који би могли помоћи да неразвијена држава крене путем бржег развоја.
Непријатељи развоја нису само глобални амбијент и структура моћи, већ је то и неолиберална фразеологија. Она сугерира да се развој може догодити без активне улоге државе, без планирања, без стратегије, ослањањем на слободно тржиште и на иностране изворе финансирања. Да ли је економска политика за коју се залажем и развој на таквим основама данас уопште могућа, велико је питање. Само држава која мисли може дати одговор на то и таква питање, или бар може покушати да спаси што се спасити може.
Литература:
Brooks, R. (2014), The Great Tax Robbery, Oneworld Publications
Chalmers, J.A (1982), MITI and the Japanese Miracle: Growth of Industrial Policy : 1925-1975, Stanford University Press (Reprint edition)
Chang, H. (2007), Bad Samaritans, The Random House Group Ltd.
Coleman W. D. & Sajed A. (2013), Fifty Key Thinkers on Globalization, Routledge
Giddens, A. (1990), The Consequences of Modernity, Polity Press
Lee, K.Y. (2000), From Third World to First, HarperCollins Publishers
Lin J.Y. (2012), The Quest for Prosperity, Princeton University Press
Mazzucato, M. (2013), The Entrepreneurial State, Anthem Press
Rodrik, D. (2011), The Globalization Paradox: Democracy and the Future of the World, W. W. Norton & Company Ltd
Prasad E., Rajan R., Subramanian A. (2006), “Foreign Capital and Economic Growth”, https://www.imf.org/External/NP/seminars/eng/2006/growth/as.pdf
Spence, M. et al. (2008), The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development, World Bank
Studwell, J. (2013), How Asia Works, Profile Books Ltd.
[1] Giddens A. (1990)
[2] Prema čuvenoj pesmi R. Kiplinga The White Man’s Burden.
[3] Ovaj tekst se bavi samo ekonomskim aspektima globalizacije i ostavlja po strani sve ostale važne aspekte, poput političkih, socioloških, kulturnih i drugih.
[4] Friedman T. L. (2000)
[5] Rodrik D. (2011)
[6] Chang H. (2008)
[7] Mazzucato M. (2013).
[8] Spence M. et al. (2008)
[9] Pravde radi, i socijalističke države su u svojim ranim fazama imale izvanredan privredni rast i velikom brzinom su se uspinjale stepenicama razvoja. Velika je šteta što je analiza ovog razvoja do te mere vulgarizovana, da je sa prljavom vodom bačeno i dete.
[10] Videti moj tekstove Ministri za sve (https://nkatic.wordpress.com/2007/05/25/ministri-za-sve/), ili Iluzije o ekspertskim vladama (https://nkatic.wordpress.com/2012/01/13/iluzije-o-ekspertskim-vladama/)
[11] Chalmers J. (1982)
[12] U tekstu pod naslovom Varljivi aksiomi tranzicije (https://nkatic.wordpress.com/2005/09/28/varljivi-aksiomi-tranzicije-politika/) mogu se naći konkretni primeri koji ilustruju probleme o kojima je ovde reč.
[13] Prasad E. et al. (2006)
[14] Videti moj tekst Tajkuni i država (kratka istorijska lekcija) (https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/)
[15] Inostrano vlasništvo i njegov uticaj na BNP je jedno od uglavnom zapostavljenih pitanja globalizacije.
[16] Brooks R. (2014)
[17] O poreskim mitovima sam pisao u tekstu Jeretička pohvala porezima (https://nkatic.wordpress.com/2011/03/10/jereticka-pohvala-porezima/).
[18] O mehanizmu primarne emisije za finansiranje investicija sam pisao u tekstu Beznađe, bespuće i mogući izlaz ( https://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/)
[19] Videti moj tekst Olovno monetarno sidro (https://nkatic.wordpress.com/2006/03/31/olovno-monetarno-sidro/ )
[20] Videti moj tekst Nemoguće trojstvo u krizi koje nema (https://nkatic.wordpress.com/2008/10/21/nemoguce-trojstvo-u-krizi-koje-nema/)