ЈАСНА ПОПОВИЋ: ОНИ – НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ

•  „Нема назад, иза је Србија!“, рекао је генерал Божидар Делић, тада, у пролеће 1999. пуковник, командант 549. моторизоване бригаде у току епске битке за Паштрик.

Пише: Јасна Поповић

Иза њих је била Србија, и ОНИ су остали. Нико се није повукао. ОНИ  су били тамо, на граници, на бранику Отаџбине, у пролеће 1999. на Паштрику, на Кошарама, дуж читаве границе са Албанијом и Македонијом, били су тамо дугих годину и  по дана непрекидних борби, страха и неизвесности, али и јуначког отпора, пре свега младих војника на редовном одслужењу војног рока, вођених непоколебљивом жељом да одбране своју Отаџбину, као и одлучношћу и професионалним држањем њихових старешина. Иза њих – планине, реке, долине, огњишта, куће, људи, деца, школе, болнице… Иза њих –  Србија!  ОНИ су били ТАМО! Иза њих били смо МИ. Иза њих био је живот који многи од њих нису ни окусили. Тог несрећног пролећа 1999. године над Србијом су крстариле невидљиве убице, скупе играчке белосветских моћника који су мислили да ће бити довољно да баце своје баснословно скупе бомбе, да поруше мостове и понеко породилиште, да „случајно“ погоде неки путнички воз, са безбедне небеске удаљености, далеко од домашаја наших ракета, и све ће бити готово за пар дана. ОНИ ће се предати, мислили су надмени господари Зла, оставити све и преплашено, безглаво отрчати назад, својим кућама, да наставе где су стали, да гледају холивудске филмове, играју видео-игрице и удварају се девојкама. Али, ОНИ су остали ТАМО. Нису могли назад, иза је била Србија! ТАМО су одрасли, у периоду који је био потребно да генерал Делић изговори „Нема назад, иза је Србија“, голобради дечаци у чијим главама су се мешали снови и планови за будућност са страхом и неверицом, су одрасли и постали јунаци на бранику Отаџбине. Постали су бастион слободе, последња одбрана Србије. Пред њима се гомилало Зло. Зло је говорило различите језике, Зло је носило различите ознаке и барјаке. Зло је било бројније, надмоћније. Бројније него на Дрини или Колубари. На страни Зла били су и неки давнашњи „пријатељи“. Али, ОНИ су се борили. Иза њих је била Србија! ОНИ су остали, ушли у историју, у песме, у епове, у уџбенике. Уз њих су стајали духови предака и слободарски дух који увек улива храброст браниоцима свог огњишта, свог права да се буде! Онај исти дух који је надахнуо браниоце Москве 1941 које је пуковник Панфилов обавезао речима „Велика је Русија, али, ни корак назад, иза нас је Москва!“, браниоце Стаљинграда чији је живот трајао један дан, у просеку, а они су знали да „иза Волге земље нема“. Постоји само то што се брани. Иза наших браниоца била је Србија!

Пролеће 1999. године. Осамнаест светских сила удружено бомбардује малу, пркосну Србију.  Зато што не жели да уради нешто што никада не би урадила нити једна од тих осамнаест држава, да се одрекне дела своје територије. И то не било ког дела. Већ оног у коме су Дечани и Богородица Љевишка, оног са кога се у Небо узнео Свети Кнез Лазар. Бомбардовали су нас јер нисамо пристали да им уступимо Срце. Тог пролећа 1999. године, док Србијом завијају сирене и падају мостови, фабрике, болнице, понека амбасада, тамо доле, у Срцу Србије, на Косову и Метохији, ОНИ  држе час из патриотизма и војне доктрине великом и моћном НАТО пакту и њиховим слугама, онима који су служили сваком ђаволу, од када постоје. Њиховој храбрости и херојству нема краја. ОНИ бране Отаџбину. ОНИ обезбеђују границу, ОНИ полећу у авионима који се силом не могу поредити са онима који сеју Зло, али у њима лете јунаци који храброшћу далеко премашују Зло. ОНИ се боре против најсавременијих авиона убица оним чиме имају. Њихова ПВО није дорасла нападима, али у њима је пркос браниоца Београда из 1915. и храброст због које  је Зло дрхтало у сукобу са Гвозденим пуком. ОНИ бране Отаџбину, исписују херојски еп достојан Косовских епова и „Марша на Дрину“.

За нас, у Србији, у склоништима и у кућама, ОНИ, њихово јунаштво, њихова жртва и њихови животи били су невидљиви. ОНИ, невидљиви, зауставили су осионе белосветске плаћенике и шиптарске фанатике. Нису их пропустили преко камена међаша. Када нису имали чиме, бранили су Србију љубављу и лепотом. И одбранили је! Уписали су своја имена у исти, почасни ред величанствених, са Леонидом, мајором Гавриловићем, пуковником Миливојем Стојановићем Брком, солунским ратницима… Понудили су Богу све што су имали, своје животе, и он их је даровао храброшћу! ОНИ нису били на бранику Отаџбине, ОНИ су били Браник Отаџбине! Копнена инвазија није успела. Механизација је сачувана, граница је одбрањена. Политичари су потписали мир…

После су дошле магле. Јунаштво је проглашено непожељним. Јунаштво се крило. Како је гласно и дуго трајала тишина о овим див јунацима, о нашим Термопилима! Они који су потписали мир, потписали су и то да јунаци постану невидљиви. Њихово јунаштво вређало је НАТО  бандите. Понизили су ту велику уображену скупину! За казну, ОНИ  су постали невидљиви, њихово херојство је заташкано као да су ухваћени у крађи, њихова механизација, коју су готово у целости сачували, истопљена!!! Први пут, у својој дугој историји, Србија није дочекала своје јунаке. Сакрила их је. И од света и од себе! Сакрила је њихово јунаштво али и њихове ране, њихове патње, њихове потребе. ОНИ  су са Кошара, Паштрика, и безбројних других кота  иза којих је била Србија, донели прострелне ране, осакаћена тела, повређене душе, искидане нерве. Од државе коју су својим искиданим телима бранили нису добили ништа. ОНИ су и сада у строју. Боре се са заборавом и невидљивошћу.

ОНИ који су делове својих тела и могућност да раде положили на браник Отаџбине и уз њих, у истој сенци, њихови погинули другови, заувек прекинуте младости, никада остварени снови. Са њима мајке чији су синови остали да заувек чувају границу. Та борба се дешава ту поред наших удобних, топлих станова, поред наших нових аутомобила, поред наших концерата и новогодишњих украса, испред наше дивне зграде Народне скупштине. Скупштина је народна. Држава је народна. Чија је војска? Чији су војни ветерани и инвалиди? Чији су ОНИ  који су јуришали на куршуме које смо ми гледали на телевизији? Чије су њихове откинуте ноге и прекинуте младости? Чија је њихова немаштина и одсуство живота достојног човека? Зар ОНИ нису народни, баш као скупштина?

Нашим херојима, који су за законе и за нас невидљиви, понуђено је да им се за храброст, за неодустајање, за неодступање, за откинуте делове тела, за очи, плућа, за погинуле синове,  удели мали проценат минималног дохотка!? Драги народе, драги посланици, молим вас да пре него што следећи пут будете гласали о закону који би ове људе учинио видљивим, погледате документарне филмове о биткама за Кошаре и за Паштрик. Пажљиво погледајте како изгледа када нема гласања, када нема назад, јер иза сте ви  и ваша деца, а ОНИ су на бранику Отаџбине!

            Живела Србија!

            Живела војска Србије!