Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas826
Juče985
Ove nedelje3413
Ovog meseca1811
UKUPNO2287045

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 30 guests and one member online

  • Бранислав
   

Почетак одбрамбеног боја на Паштрику

Објављено: 24.05.2020.год.

Са снимања документарног филма „Ратне приче са Паштрика“, фото: © Игор Салингер / Министарство одбране Србије

Из књиге „Кошаре и Паштрик – српски Термопили“, аутора генерал-пуковника Небојше Павковића и контраадмирала Бошка Антића, која је у припреми за штампу


Команда Треће армије процењивала је да ће агресор, после неуспелих покушаја, да преко Карауле „Кошаре“ изврши упад копнених снага на Косово и Метохију, предузети агресију на друом месту, највероватније на Дримско-косовском оперативном правцу, у оквиру кога су била два правца тактичког значаја:

    Први правац: село Морина у Албанији - село Врбница – Призрен. 

    Други правац: Караула „Погај“ у Албанији - село Планеја - село Ђонај.

    Процењено је да ће агресор усмерити главне снаге на првом, а помоћне на другом правцу, с циљем да преко граничног прелаза Врбница и села Жур, Горожупског платоа и села Планеја и Ђонај уђе на територију јужне Метохије, пресече комуникацију Ђаковица-Призрен и раздвоји снаге Приштинског корпуса на првом појасу одбране.

         Први, Врбнички правац, био је проходан у појасу ширине око 500 до 700 метара, са северозапада  ограничен Врбничким језером, а са југоистока стрмим, пошумљеним и тешко проходним  падинама планине Коритник. Земљиште није омогућавало ефикасну употребу јачих пешадијских снага, јер је висинска разлика, од наше Карауле „М. Стојановић“ до комуникације и Карауле „Врбница“ била 323 метра. Међутим од села Жур према Призрену, капацитет је био већи и омогућавао је ограничену употребу и оклопно-механизованих јединица. Од села Влашње, избијањем у Призренско поље, употреба технике докази до пуног изражаја.

         Други тактички правац обухватао је простор  Горожупског платоа, на источним падинама планине Паштрик, и превоја Ликен, на западу, све до Карауле „Годен“. Директриса правца  била је од албанске Карауле „Погај“, преко наше Карауле „Горожуп“ и села Планеја, Ђонај и Пиране. На овом правцу доминирала је  планина Паштрик, у облику пирамиде, већим делом припада Косову и Метохији.  Гранична линија пролазила  је преко највишег врха (тт 1.986). Од превоја и Карауле „Ликен“, уздизале су се вертикалне стене, до висине од 1.874 метра. Главни гребен планине, у дужини од око 5.000 метара, испресецан је дубоким јаругама, вртачама по којима је кретање било скоро немогуће. Земљиште  у зони  овог правца је изузетно неповољно за организацију одбране, нарочито у рејону Карауле „Горожуп“' која се  налазила на висини од 587 метара надморске висине. Од Карауле, терен се, према истоку, стрмо спуштао према Врбничком језеру и Граничном прелазу „Врбница“. 

       Процена команди Треће армије и Приштинског корпуса заснивала се на подацима до којих је дошла обавештајна служба Приштинског корпуса и 549. моторизоване бригаде, а посебно на основу документације која је заплењена у јединицама Оперативне зоне тзв. Ослободилачке војске Косова „Паштрик“. У једном од докумената су били подаци о извођењу нападне операције из Албаније, под називом „Феникс”, у коме је до детаља разрађен план агресије. 

        Према том плану, било је предвиђено да око 40.000 војника изврши напад на фронту из Албаније, а 3.000 – 5.000 из Македоније. Истовремено са нападом на фронту предвиђено је да са простора Косова и Метохије, у леђа наших снага, нападну Шиптарске терористичке снаге јачине око 12.000 – 15.000 терориста.

         У зони одговорности 549. моторизоване бригаде дејствовала је Оперативна зона  тзв. Ослободилачке војске Косова „Паштрик“, која је имала  122. и 124. бригаду, које су имале  командна места у селима Дре¬новцу и Ретимљу.





 
 Покрети албанских оклопних јединица према југословенској граници у близини Морине (горе) и патролирање НАТО хеликоптера „сиви соко“ код Кукса (доле) били су јасан знак да предстоји напад на Врбничком и Горожупском правцу.
(Фото: Националист. рс и Република. рс)

      Почев од фебруара месеца 1999. године, на северном делу Албаније, почело је довођење снага за агресију на СР Југославију, односно Косово и Метохију. Јединице Друге пешадијске дивизије, редовне албанске војске, са командним местом у Куксу већ су биле у очекујућим рејонима, око 1.500 до 2.000 људи и артиљерија за подршку. Поред редовне војске, у Куксу и околини налазили су се центри за обуку терориста. Ту је било распоређено око 5.000 терориста. Било је и страних плаћеника и НАТО инструктора. НАТО оперативан група „Јастреб“, која је дошла из Намачке, јачине око 5.000 људи имала је свом саставу 24 хеликоптера Апач, јединицу за откривање наше артиљерије и своју артиљеријску јединицу за противдејства.

          Почетком месеца марта 1999. године регистровани су  конкретни индикатора који су указивали на могућност агресије. Шиптарске терористичке снаге су биле распоређене у очекујућим рејонима. Једна бригада код села Морина и на источним падинама Коритника, а друга у развијеном поретку на линији село Шалчињи – село Погај – село Лешај – село Сахани. У њеном саставу су се налазили и припадници „Атлантске бригаде“ шиптарских добровољаца из САД.

           У рејону села Побрег, западно од Кукса, и села Ђеђан налазила се резерва ових снага, а у рејону села Враништа, северно од Кукса, 14. бригада Шиптарских терористичких снага. У рејонима села Погај, Киса и Сахани, западно од Паштрика, и села Влахња и Добруна, западно од превоја Ликен, налазиле су се извиђачке јединице НАТО-а, које, су  заједно са извиђачким јединицама Друге пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније прикупљале информације о активностима наших снага, а посебно о распореду и  дејствима наше артиљерије. 

           У Куксу се налазио и посматрачки тим ОЕБС-а, који је опсервирао подручје око села Погаја, а Штаб НАТО снага налазио се у Куманову.

          Команде Треће армије и Приштинског корпуса заједно су процениле да се у нападу на врбничком правцу, у првом ешелону могу ангажовати снаге: око три бригаде Шиптарских терористичких снага, састављене од припадника тзв. Ослободилачке војске Косова са Косова и Метохије, јачине око 3.000 – 4.000 људи; затим делови Друге пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније, око 500–1.000 људи; артиљеријске јединице и специјалне јединице НАТО, око 300–500 људи; Атланска бригада америчких Шиптара, јачине око 500–1.000 људи.

       У другом ешелону, источно од села Погај и села Шаљгин, налазиле су се Шиптарске терористичке снаге. јачине око 5.000 људи, а у трећем ешелону, у рејону Круме, 10.000 до 12.000 људи.

        Процена је била да ће напад агресора, поред авијације НАТО-а, подржавати и артиљерија Оружаних снага Албаније.

        Због тога је закључено да агресију треба очекивати на зону одбране 549. моторизоване бригаде на правцима Караула „Погај“ - Горожупски плато - село Пиране и село Морина - село Врбница - село Жур - Призрен, јер они најбрже изводе у Призренско поље у „срце“ одбране Приштинског корпуса, одакле се  снагама агресора пружала могућност, да уз увођење јаких брзопокретних снага, оствари дубље продоре преме Сувој Реци, Ораховцу, Ђаковици и ка Малишеву. 

       Продори на овим правцима би значајно изманеврисали одбрану, не само Приштинског корпуса већ и Треће армије и омогућили брзо избијање на Косовски плато и спајање са снагама које нападају из Македоније.

        У случају заузимања Горожупског платоа и избијања на линију село Којуш – село Мазрек – село Кобање, агресор би могао да створи мостобран, са кога би подржао увођење свежих снага за  брже проширење успеха. 

        Са мостобрана, агресор би могао да снаге  усмери на правцима село Љубижда - село Дамјане - Ораховац и села Дамјане ка Ђаковици. Тиме би „компромитовао“ одбрану јединица 549. моторизоване бригаде, на граничној линији,  које би биле присиљене да се повуку све до комуникације село Зрзе – Ђаковица, да би избегле окружење.

Снаге на централном делу мостобрана могле би да изврше продор на правцу село Ђонај - село Пиране - село Самодраже, у циљу избијања на линију село Студенчане - село Самодраже - село Брестовац, са које би дејства усмериле ка Ораховцу и Сувој Реци.

       Ово би могао бити најгори могући сценарио, ако би агресор успео да пробије одбрану на Паштрику. Био би то почетак разбијања одбране Приштинског корпуса на правцу Призрен - Сува Река. 

     Због тога је одбрана наше територије у одбрамбеном боју на Паштрику имала пресудни значај у завршним борбама, пре потписивања Споразума у Куманову.

Јединице 549. моторизоване бригаде су од октобра месеца 1998. године, биле ангажоване на дубинском обезбеђењу и одбрани државне границе према Републици Албанији, од Карауле „Ћафа Прушит“ на западу, до Драгаша на истоку, по систему борбених група, на фронту ширине око 90 км. На линијском обезбеђењу државне границе налазио се 55. гранични батаљон и 3. чета 53. граничног батаљона.

Ангажовање снага било је по следећем:

       Борбена група „2“  организовала је одбрану у зони Караула „Ћафа Прушит“ – Караула „Ликен“ – Ђаковица.

       Борбена група „3“ бранила је правац Кунора (1.509) - село Кушлин - село Рогово.

       Борбена група „1“ организовала је одбрану праваца Караула „Горожуп“ - село Планеја - село Ђонај и село Морина у Републици Албанији - село Жур - село Послиште.

        Борбена група „4“ бранила је правце Караула „Крстац“ - Драгаш и Тромеђа (тт 1.676) - село Рестелица - Драгаш. 

       Одбрану тактичког правца у захвату реке Бели Дрим изводио је Први моторизовани батаљон 549. моторизоване бригаде, по следећем: 

Прва моторизована чета са Караулом „Горожуп“ 55. граничног батаљона, бранила је рејон Горожупска бачила - Караула „Горожуп“, по дубини  село Планеја; 

Друга моторизована чета са караулама „Врбница“ и „М. Стојановић“  55. граничног батаљона 55. граничног батаљона бранила је рејон Караула „Врбница“ - Караула „М. Стојановић“ на северозпадним падинама планине Коритник, по дубини објекат Чеја, село Жур; 

Tрећа моторизована чета бранила је рејон у другој линији село Мазрек - село Кобање - село Влашња, по дубини Призренско поље. 

Командант Првог моторизованог батаљона 549. моторизоване бригаде биo је мајор Урош Николић, командир Прве чете био је капетан Бобан Димитријевић, командир Друге моторизоване чете био је поручник Хусеин Сарвановић, командир Треће моторизоване чете био је  капетан Влада Богдановић, командир Минобацачке чете 120 мм  био је поручник Ернард Калач и командир Ракетног вода ПОЛО 9К11 био је потпоручник Милун Зејак.

У зони одбране Првог моторизованог батаљона, и у његовом саставу током НАТО агресије, била је Прва гранична чета 55. граничнопг батаљона која је имала три карауле, распоређене дуж гра¬ничне линије – „Горожуп“, „Врбница“ и „М. Стојановић“. Рејон граничне чете протезао се од западних падина планине Коритник па до врха планине Паштрик. Командир граничне чете био је капетан Горан Мишић.

           Одбрана државне границе вршена је по систему појачаног линијског и дубинског обезбеђења, јер је дуж читаве граничне линије извршено инжињеријско уређење заседних места, основних и резервних положаја, склони¬шта, појединачних и групних,  и ровови и саобраћајнице.

       И рејон одбране Прве моторизоване чете био је уређен за одбрану у инжињеријском смислу, иако је терен био тежак за утврђивање.

       Одбрану правца Крума - превој Ликен - село Дамјане организовала је Друга моторизована чета Другог моторизованог батаљона. Рејон одбране ове чете обухватао је простор од Караула „Дејан Радановић“ и „Ликен“ до Паштрика, а по дубини до села Дамјане. 

       У рејону Карауле „Ликен“ од почетка агресије налазила се и Извиђачка чета 549. моторизоване бригаде и део Извиђачке чете Приштинског корпуса.
           
 

Одлука команданта 549. моторизоване бригаде
 за спречаавње убацивања ШТС са простора Републике Албаније



Мајор Радомир Јовић, командант 55. граничног батаљона

У зони одговорности 549.моторизоване бригаде противтерористичка дејства изводили су припадници 72. специјалне бригаде, батаљон војне полиције за противтерористичка дејства “Соколови“. Овај батаљон је ангажован на неутралисању терористичких упоришта у заграничном појасу у ширем рејону с. Ђенерал Јанковић и Паштрика). Ово ангажовање било је усклађено са проценама команде Треће армије и Приштинског корпуса о могућој агресији на копну и терористичким дејствима тзв Ослободилачке војске Косова у зонама одговорности 243. механизоване бригаде и 549. моторизоване бригаде иза леђа наших јединица.

Почетком априла 1999. године, после  десетак дана од почетка агресије, “Соколови су успешно реализовали задатке на територији Албаније. Преко карауле Ликен по густој магли и снегу група „Соколова“ се убацила на територију Албаније, уз саму границу и уредила базу која им је служила као основица одлазак у акције и склањање после извршеног задатка. После извршених припрема за препад и дејство на уочене објекте.

Пошто су неопажено заузели позиције за препад, по договореном сигналу, “Соколови“ снајперисти, Кеса, Крки, Пера-Инђа и Иги, прецизном ватром снајпера и пушкомитраљеза неутралисали су стражу на положају минобацачке једнице, после чега је уследила прецизна ватра  наших минобацачлија којима је руковао искусни „Шиптар“. Истовремено  су “Соколови“,  Џони и Таки, прецизном ватром РПГ-а погодили кућу где се налазила артиљерииска осматрачница, а прецизном ватром из аутоматског оружја, Вујке и Ђоле – Тигар, су „очистили“ терен од преосталих терориста. За непуних 30 минута, колико је трајала акција, ефикасном и прецизном ватром неутралисани су сви циљеви, а за сат времена “Соколови“ су већ били код наше карауле Ликен.


26. мај 1999. године


       Операција копнених снага у рејону Карауле „Горожуп“ и планине Паштрик, под називом „Стрела-2“, почела је изненадном и снажном  артиљеријском и минобацачком ватром са територије Албаније, у 1.00 час и трајала до 1.30 час. Ватра је отварана из рејона села Гоцај и Појате, по предњем крају одбране Првог моторизованог батаљона  549. моторизоване бригаде. Највећа концентрација била је у рејону Горожупских бачила. Истовремено са ватреним ударима, вршено је убацивање  више мањих група на врх планине  Паштрик, на тешко проходним правцима, где није било наших јединица.  

       Ватрени удари поновљени су у 4.30 часа  после којих је  око 5.00  часова почео напад јаких пешадијских јединица на фронту од око пет-шест километара. Главне снаге биле су усмерене кроз међупросторе, између чета прве линије, на правцу засеока Бинај–Нинај и на положаје осматрачких и извиђачких група бригаде, на јужним падинама Паштрика. 

       У првом ешелону Шиптарске терористичке снаге бројале су преко 1.000 људи, а иза њих су се кретале  јединице терориста у још две линије. 

       У исто време извршен је демонстративни напад, уз употребу тенкова, на положаје Друге моторизоване чете Другог моторизованог батаљона из села Појате и на положаје Извиђачко-диверзантске чете 549. моторизоване бригаде на правцу Караула „Ликен“ - село Кушнин. Пошто су уништена два тенка обустављен је напад албанске војске из села Појате.

       О почетку агресије на копну, на Горожупском правцу, команданте Треће армије, генерала Небојшу Павковића, и Приштинског корпуса, генерала Владимира Лазаревића, известио је командант 549. моторизована бригаде, пуковник Божидар Делић.

       Одмах пошто је успешно одбијен напад код Карауле «Ликен», са територије Албаније  почео је нови још јачи напад. Претходила му је снажна ватрена припрема артиљерије и минобацача, а затим јуриш терориста на правцима село Погај - село Горожуп - Горожупска бачила и село Лешај - село Миљај - село Планеја. 

      У нападу, на фронту око шест километара, ангажовано је више од 1.000 терориста, распоређених у три линије. 

      Успешним дејством наше артиљерије и јаком запречном ватром испред предњег краја одбране, напад је заустављен, а сукоби су настављени са блиских одстојања, око граничне линије.
Командант Треће армије, генерал Небојша Павковић, наредио је начелнику артиљерије, пуковнику Миливоју Вранићу, да одмах ангажује „Маневарску артиљеријску групу“, састављену од ракетног система  „Кошава, и вишецевних бацача „Оркан“, и реализује планиране ватре по снагама агресора које нападају на Горожупском правцу са територије Албаније.

И командант Приштинског корпуса, генерал Владимир Лазаревић, је наредио начелнику артиљерије Приштинског корпуса, пуковнику Љубомиру Пешићу, да изврши обједињавање дејства свих артиљеријских јединица на овом простору, а да планира допунске ватре артиљерије на правцима Кукс-Врбница, село Погај - село Планеја – Призрен и село Влахња - превој Ликен - село Кушин,  и да изврши избор и поседање артиљеријских осматрачница на Паштрику .   

 

Дејство наше артиљерије по јединицама другог ешелона агресора

Команданту Божидару Делићу, генерал Владимир Лазаревић је наредио да формира Истурено командно место „549“ у рејону села Планеја, ради обједињавања командовања свим јединицама у рејону Паштрика и тим на челу са оперативцем, потпуковником Стојаном Коњиковцем. По пристизању на Планеју оформљено је Истурено командно место у рејону Шех махале, где је била и осматрачница командира чете. Одмах је сагледано стање на фронту, извршена процена ситуације, предузете додатне мере безбедности и мере за стабилизацију стања на фронту, упућен захтев команданту Бригаде за ојачавање снага на овом правцу што је командант Бригаде прихватио и предузео одмах мере
Убрзо затим уследили су нови напади авијације агресора и нови напад помахниталих терориста. Јединице на првој линији одбране, посебно са Карауле „Горожуп“ одбиле су и овај напад и наставиле да воде борбу на блиским одстојањима. Међутим поједине терористичке групе, које су успеле да остваре дубље продоре кроз међупросторе, правиле  су проблема нашим јединицама.

        Наша артиљерија дејствовала је по јединицама агресора у другом ешелону и колонама које су се кретале ка фронту, али те ватре нису биле у функцији директне подршке јединица на линијама сукоба, па су наши војници, надчовечанским напорима, борбом прса у прста, браниле сваки метар наше земље.
 
        Увођењем свежих терористичких јединица, пробијена је одбрана Првог моторизованог батаљона, у рејону Горожупских бачила и око карауле Горожуп, и дошло је до уклињавања нападача на појединим правцима и до 200 метара. Посебно је тешка ситуација била на јужним падинама Паштрика, у рејону Горожупских бачила, одакле су наше јединице трпеле јаку бочну ватру.  

         Авијација НАТО-а је у таласима изводила ваздушне ударе по јединицама и објектима Чеја (к. 422), код села Жур, и Срнеж на Паштрику. 


 
         Јединице око Карауле „Горожуп“ упорно су браниле Караулу, али су терористи успели да се уклине на бокове, због чега се Караула нашла у полуокружењу. Због тога је командант 549. моторизоване бригаде, пуковник Божидар Делић, у циљу стабилизације стања на предњем крају одбране, одобрио да јединице поседну другу одбрамбену линију код села Бинај и Нинај.     
После повлачења дела наших јединица, наши минобацачи су врло брзо реаговали и прецизним концентричним и запречним ватрама привремено зауставили даљи продор и уклињавање агресора. Поред тога, наши војници су активирали противпешадијске мине усмереног дејста (МРУД-ове), чије експлозије су уносиле панику код терориста. Мине је направио потпуковник Мане Марчетић по смерницама команданта Бригаде, а биле су десет пута снажније од формацикских. При активирању одувају све на даљини од 100 метара и уносе сигурност код бораца на првој линији.
Авијација агресора је наставила да у таласима  бомбардује положаје наших јединица и простора по дубини и по путевима који су изводили на Горожупски плато. 

          У 12.40 часова настављен је напад авијације по рејонима Карауле „Дејан Радановић“, селу Грчин, северозападно од Карауле „Ликен“, и по објекту Кунора (тт 1.509). Радило се о провокативном нападу који је требао да скрене пажњу са Горожупског правца. 

          На резервним положајима јединице су вршиле допунско запречавање међупростора  и организовале се за извођење одсудне одбране. Стање на граници је стабилизовано и сви покушаји Шиптарских терористичких снага да уђу на територију Косова и Метохије су спречени,

          Командант 549. моторизоване бригаде, пуковник Божидар Делић, наредио је да се хитно у свим јединицама, укључујући и родовске, формира по једна јединица ранга чете од 150 до 200 људи, ради одбране на Паштрику. Тако је до пада мрака на Горожупском платоу било око 1.000 људи, који су ангажовани на правцима где су терористичке снаге успеле да направе дубље продоре. 

        До краја дана, осим покушаја мањих наших снага, да поправе своје позиције, већих напада није било, али је настављено контрабатирање наше и агресорове артиљерије.

       Током ноћи у Команду Треће армије стигле су најновије обавештајне информације о догађајима у окружењу и на Космету, од којих су најважније да је извршено пребацивање око 600 искусних припадника тзв. Ослободилачке војске Косова  у рејон села Ђеђан, код граничног прелаза Врбница, као и да је Главни штаб тзв. Ослободилачке војске Косова на Косову и Метохији наредио свим расположивим снагама да интензивирају борбена дејства на подручју Призрена, Ораховца и Суве Реке.

         Ценећи ситуацију и могућност даље радикализације напада на читавом простору Косова и Метохије, закључено је да према расположивим подацима, агресор није обезбедио довољне снаге за то. Тренутни однос  снага био је у тенковима, 2,6:1, у оклопним транспортерима 1,3:1, у артиљерији, 1,8:1. у противоклопним средствима 1,2:1 итд. На правцу Карауле „Горожуп“  било је ко 400 бораца, на самој гранилној линији око 200 до пада мрака на захтев коамнданта Истуреног командног места командант Бригаде упутио је додатне снаге и укупно је било ко 1.000 људи.

Овакав однос није задовољавао ни њихове критеријуме, јер им је за агресију копнених снага на територију Косова и Метохије требало око 170.000 до 200.000 војника, с обзиром да су планери  НАТО-а тврдили  да  на Косову и Метохији има свега 50.000 војника, а за шта би им било потребно седам до десет дивизија да овладају Кососвом и Метохијом за два до три месеца.

  Поред тога већина земаља чланица НАТО-а, сматрале су да се не треба упуштати у копнену агресију. Међутим за њу су се највише залагали генерал Кларк и британски премијер Тони  Блер и само су САД и Велика Британија биле спремне да пошаљу копнене трупе.
 Због тога су процене генерала Небојше Павковића и Владимира Лазаревића биле да ће и агресија копненим снагама НАТО, у рејону Пашрика, имати  ограничени циљ, да се по сваку цену заузме макар и педаљ Косова и Метохије. Ако успеју да уђу на Косово и Метохију и остваре почетни успех, НАТО би вероватно ангажовао Оружане снаге Албаније, а по потреби и расположиве НАТО снаге, да би  заузео Косово и Метохију. 

У вези са овом варијантом, процењено је да ће агресор,  ако жели да постигне изненађење и „сломи“ одбрану јединица Приштинског корпуса на Паштрику, морати да употреби  и хеликоптерске десанте у циљу слабљена одбране на фронту. У вези с тим одмах су предузете мере и издати задаци јединицама које су намењене за борбу са десантима.


У 22.30 часа по превоју Ликен поново је дејствовала  авијација, а у 22.45 почео је пешадијски напад, после ког су терористи, после повлачења једне групе наших војника из резервног састава, успели да упадну око 150 метара на територију Косова и Метохије. Брзом интервенцијом наших извиђачко-диверзантских јединица уклињени терористи истерани су назад у Албанију, а наше снаге су запоселе прво¬битни положај. 


        У дејствима током дана погинуо је један, а рањено 10 наших војника.

Из књиге „Кошаре и Паштрик – српски Термопили“,
аутора генерал-пуковника Небојше Павковића и контраадмирала Бошка Антића, која је у припреми за штампу.