петак, 30.04.2021.

Лекари из Кризног штаба упорно понављају како људе треба просвећивати у смислу да су вакцине цивилизацијска тековина и томе слично, а што упућује на закључак да су људи који не желе вакцину примитивни и непросвећени. Чини се, међутим, да управо лекари који позивају на просвећеност не примећују, или не желе да примете, како се глобална парадигма променила. Наука – чедо просветитељства, све мање служи човеку користећи га све више као средство за постизање корпоративних циљева. Стога је неделотворно премеравати савремене појаве мерилима некадашње парадигме чији су централни део чинили управо просветитељство и наука у служби човека.

Вакцина јесте цивилизацијска тековина али и производ старе парадигме унутар које се поменутом тековином није могло манипулисати. На несрећу, то је сада могуће чинити унутар новоуспостављене парадигме неконтролисаног технолошког раста и ефикасности који човека увлаче у дигитализовану тмину механицистичког друштва тоталне контроле. Просветитељство је извело човечанство из мрака средњег века и црквене догматике и препустило га научној мисли која је искрено служила друштвеном прогресу и добробити човека.

Међутим, оног момента када се наука преметнула у „корпоративни  сцијентизам”, идеологију раста, ефикасности и профита, чији се развојни пут и исправност не смеју доводити у питање, она је престала да служи хуманистичким циљевима. И парадигма се променила.

Због тога нам је данас потребно ново просветитељство које је критички оријентисано према корпоративном сцијентизму, које преиспитује његове везе са крупним бизнисом и војноиндустријским комплексима, које људима указује на улогу технологије у ширењу империјализама, просветитељство које трага за узроцима појава уместо да се бави њиховим последицама, и које разоткрива манипулацију људским животима, слободама и здрављем.

У том смислу, кључно питање за разумевање друштвеног контекста тзв. ковид кризе јесте порекло вируса. Јер уколико је вирус вештачки створен и затим пуштен у оптицај, онда то отвара потпуно легитимне просторе за критичко преиспитивање свега што актуелну епидемију окружује. Укључујући и могућност злоупотребе вируса у циљу легалног затирања људских слобода под фирмом бриге за људско здравље.

А све је више показатеља да је вирус вештачки створен. Нобеловац Монтање је то међу првима доказао са својим тимом вирусолога, премда верује да је вирус случајно исцурео из лабораторије. Бивши директор америчког Центра за контролу и превенцију болести др Роберт Редфилд тврди исто то, мада кривицу сваљује на Кинезе. Русија оптужује САД да развија биолошко оружје у тајним лабораторијама. Држава Нови Зеланд, једна од чланица обавештајног савеза „Пет очију”, подозрива је према извештају СЗО о природном пореклу вируса…

Било како било вирус је, утекао из лабораторије или намерно из ње пуштен, од почетка исполитизован и прилагођен потребама корпоративног система доминације и његових сервилних подсистема. Истовремено, глобално тржиште вакцина је у толикој мери комерцијализовано и исполитизовано да упућује на сасвим легитиман закључак да брига за здравље човека ипак није на првом месту.

Потпуно је, стога, оправдано неповерење које људи гаје према корпорацијама које производе вакцине, односно према државама које им пружају логистичку подршку.

Насупрот томе, потпуно је неоправдано стигматизовање и дискриминисање људи који одбијају вакцину јер не желе да потпишу сагласност која ослобађа одговорности произвођаче цепива и државу која их пласира, или пак немају поверење у систем који профит ставља изнад човека.

С друге стране, јадиковање тзв. проваксера – медија, владајућих структура, таблоида, лекара, стручњака…, због утицаја и моћи тзв. антиваксера, непропорционална је стварној снази потоњих. Поготово ако се зна да иза тзв. проваксера стоји глобални систем моћи и медијска машинерија за производњу сагласности. Уосталом, ако постоји антиваксерски лоби логично је да постоји и проваксерски који не може бити слабији од оног првог.

Али није у томе ствар. Ствар је у томе што кумулативно неповерење људи – неорганизованих засебних јединки, у систем који деценијама уназад васпоставља  егоизам као врховну врлину и лагање као мерило способности, претеже над поверењем у исти тај систем који се наједном досетио да је хумани доброчинитељ који говори истину.

Опслужитељима система такво неповерење не одговара па отуда непрекидни покушаји дифамације неистомишљеника.
На невакцинисане се упире прстом као на неодговорне и опасне елементе који прелазе праг личне слободе и чак прете националној безбедности.
Предлажу се мере које нису ни у каквој вези са просветитељством – да им се забрани изношење негативног мишљења о вакцинама, да им се укину привилегије, забрани кретање и чак лечење.

Овакви предлози су жалосни резултат непознавања културе људских права али и израз ауторитарне структуре личности која је, уз одсуство културе дијалога, рак рана овог друштва. Од њених бројних метастаза, најозбиљнија је афирмација дискриминације која је по свим цивилизацијским мерилима недопустива. Реч је о разврставању људи на вакцинисане – привилеговане и невакцинисане – непривилеговане. Они који то захтевају, а међу њима је и немали број умишљених интелектуалаца, тврде да лично право појединца престаје тамо где почињу права других. То је произвољно и једнострано резоновање будући да и права других престају тамо где почиње лично право појединца, то јест, апсолутно власништво над сопственим телом и духом.

Социолог