Интервју са Бранком Шкорићем

Са српским књижевником и наставником у пензији Бранком Шкорићем  из Холандије разговарали смо 17. јула, на његов 79. рођендан, у Београду. Слављеник нас је дочекао љубазно, са широким осмехом на лицу, а на честитку и жељу да буде жив и здрав још 79 година, скромно је одговорио: „Ја бих још девет, не мора тих седамдесет…“ Подсећања ради, Шкорић је 2019. године примљен у Удружење књижевника Србије.  Наш разговор је протекао у пријатној атмосфери, зачињен је укусним ручком, а ево шта је све књижевник решио да подели са нама, на њему важан дан.

Пре него што почнемо са озбиљнијим питањима, честитамо Вам 79. рођендан! Хвала Вам, што сте пристали на овај интервју.

Хвала Вама на честитки. Добродошли.

Када сте написали прву песму? Када сте постали свесни свог песничког талента-порива?

Почео сам да пишем још у средњој школи песме о младости, животу и младалачкој љубави. То је, да кажемо, био неки мој почетак писања поезије, али те рукописе нисам сачувао. Нешто озбиљније почео сам да пишем за време студија, али како је време одмицало, трудио сам се да читам што више, чујем новог и научим, пронађем одговарајући посао… Тај књижевни рад је пао у сенку нарочито након мог одласка у Холандију, где сам основао Допунску школу за југословенску децу (од 1991. године – српску децу; основну и средњу), тако да сам се посветио свом позиву просветног радника. Како сам целог радног века био у контакту са децом, трудио сам се да их заинтересујем за књижевност и културу уопште.Такође, негде дубоко у себи чувао сам и жељу да се једног дана озбиљније посветим сопственом књижевном раду. На крају се та жеља остварила. После пензионисања посветио сам се писању мемоара и писању поезије.

Како сам имала прилике да читам и преводим на руски језик нешто из Ваше поезије, стекла сам утисак о Вашим инспирацијама и тежњама. Ипак, како бисте Ви то дефинисали? Шта су били Ваши покретачи за писање?

Пре свега, а мислим да је то за сваког књижевника карактеристично (или би то макар требало да буде), јесте да много чита. Једном приликом велики песник В. Гете је рекао да постоје три правила да би се постало успешан књижевник. Прво правило је читати, друго: читати, и треће, опет читати. Осим читања поезије, често сам истраживао и животне судбине појединих песника.У средини и околностима у којима сам започео свој живот и младост био сам инспирисан социјалном и родољубивом поезијом. После тога дошла је љубавна поезија, са неком посебном врстом зрелости. Могу да кажем да ме је љубав према родном крају водила кроз читав живот. Мати ме буди и говори: време је сине / од додира њене топле руке / заче се песма у мојим грудима / песма љубави… / „Песма“– посвећена Бенковцу.

Који песници су на Вас оставили јак утисак. Можда сте се угледали на неког од њих?

Наравно, може се писати под нечијим утицајем. Али све што напишемо увек ће имати онакав облик какав му је дала наша душа. Од српске књижевности на мене су увек најјачи утисак остављали предромантичари (Петар II Петровић Његош, Вук Стефановић Караџић) и романтичарски песници (Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић), тако да тај осећај и даље живи у мени и увек ме изнова одушевљава и подстиче на рад.

Поред југословенске књижевности, доста сам се интересовао и истраживао руску књижевност, притом, највише класику. Велики утисак је на мене остављала поезија Пушкина, Јесењина, Ахматове, Тјутчева, Блока итд. Кад је реч о романтизму не смемо заборавити немачке и енглеске песнике романтизма, јер је у њиховим земљама романтизам најпре настао.

Поменули смо Ваш просветни рад, да сте радни век провели као наставник и директор школе за српску децу у Амстердаму. Колико сте се трудили да подстакнете децу да се занимају за књижевност и какви су Вам били успеси у томе?

У школи је, наравно, обавезан предмет био српски језик, који се проучавао кроз обраду књижевних текстова – приче и песме. Мислим да сам добрим делом успевао да их заинтересујем за српску књижевност. И дан данас, када се присећам тог периода док сам био њихов наставник, жалим што нисмо имали већи фонд часова српског језика. Мислим да би мој учинак тада био још већи. Настава је одржавана једном или два пута недељно, а највећи циљ је био да науче српски језик, да их оспособим да могу да се снађу на језику својих родитеља, када дођу у земљу из које су потекли. Међу децом коју сам учио било је и деце која су се вратила у земљу порекла, тако да им је било од круцијалне важности да науче српски језик.

Данас имамо појаву тзв. „одлив мозгова“ из Србије, а Ваша прича има много додирних тачака са овом појавом. Верујете ли да деца српских емиграната у Холандији, али и било којој другој земљи, могу да остану у контакту са културом матице, да је познају, поштују и интересују се за њу?

Наравно, могу! Циљ ове допунске наставе је био управо те природе, да деца остану у контакту са културом земље из које су потекли. Изучавали су језик, историју и географију, било је ту и фолклора и музике. Холанђанима је био циљ да се деца емиграната што пре уклопе у холандски систем – систем школства и општи друштвени систем, а начин за то постизање су видели и у овој допунској настави. Подсетићу Вас да је њихов мото био: „Ако не заборавиш одакле потичеш, лакше ћеш наћи свој животни пут“.

Објавили сте своје мемоаре у књизи „Сећања – ако живот и обмане“, писали сте о шаху, у којем сте постигли добре резултате и који је још једна Ваша велика љубав поред књижевности. Представили сте нам и збирке песама „Птица чаробница“ и „Мајски цвет“, коју ове године можемо да слушамо као аудио књигу. Планирате ли да наставите са књижевним радом и шта бисте још желели да нам представите?

Шах има образовну функцију. Помогао ми је да се формирам као личност.

Мој највећи успех: играо сам дописни шах у мечу између Југославије и Велике Британије 1960/1961. године. Ова игра (наука!) код нас је увек била цењена. Није случајно што је наша позната шахисткиња Милунка Лазаревић једном приликом изјавила: „Chess is life and more then that“. Имао сам намеру да, као приређивач, саставим један зборник, у којем ћу представити све српске књижевнике, који су живели или још живе на територији Холандије. Био сам спреман да почнем са таквим истраживачким радом, међутим, појавом корона-вируса морао сам да одложим тај подухват, али не и да одустанем од њега. Поред тог зборника, верујем да моје писање поезије није завршено, јер још много тога је остало неизречено у мом животу.На „крилима завичаја“ може се далеко стићи, нарочито у поезији… Што се тиче збирке песама „Мајски цвет“ на аудио CD-у, планирао сам да организујем промоцију у Српском културном центру у Ротердаму – ако све буде како треба – промоција ће се одржати ове јесени.

Ваша деца су рођена и одрасла су у Холандији, а Ви се можете похвалити тиме да су и син и кћерка завршили факултете и сада су успешни у својим пословима. Такође, Ви сте уложили и труд да они знају што више о српској култури, науче српски језик и др. Колико је то био тежак подухват?

Као што сте рекли, имам двоје деце, кћерку Наталију и сина Бориса. Од детињства су учили и холандски и српски језик, јер сам се трудио да током њиховог одрастања и школовања разговарам са њима искључиво на српском језику, док је моја супруга, Холанђанка, са децом комуницирала на холандском језику. То је текло, некако, природно, одрасли су као билингвална деца. Кћерка је завршила славистику 1992. године у Амстердаму, а син је докторирао на Факултету за физику 1999. годинеу мају, за време бомбардовања Србије. У Холандији, на Филолошком факултету, пре пет година владала је тенденција укидања мање популарних језика, међу којима је и српски језик. Ипак, до тога није дошло, тако се на Катедри словенских језика и даље уче: руски, пољски, чешки и српски/хрватски.

Какав је однос Холандије према Србији? Како је Србија представљена у медијима, шта тамо најчешће о Србији гледате и слушате?

Могу да кажем да Холанђани недовољно знају о нама, или да будем још конкретнији: знају о нама само оно што желе да знају. Дакле, селективно о нашој култури, језику, политици, о нашем менталитету итд. То „незнање“ рађа негативне реакцијеи предрасуде. У холандским медијима Срби се обавезно помињу у негативном контексту. Холандија је једна од држава НАТО-пакта која је признала лажну државу Косово и која је учествовала у бомбардовању Србије 1999. године. Самим тим не можемо од њих очекивати позитиван (објективан!) однос према Србима и Србији. Тај однос доживљавам деценијама и не верујем да ће се скоро променити. Што се тиче наше књижевности, знам да су од српских писаца превођени на холандски језик Иво Андрић, Данило Киш, Милорад Павић и Александар Тишма.

Одабир других аутора знатно је више културолошки и друштвено детерминисан, па  тако издаваче у Холандији више занимају аутори који су били познати у време заједничке државе. Поезија, приповетке и драма ређе се преводе од романа. Све у свему, постоји мали интерес за превођење писаца са Балкана.

Ипак, можемо да кажемо, без обзира на тај негативан став Холандије према Србији, Ви сте „победник“ – успешно сте годинама водили школу, извели на прави пут своју децу, постигли добре резултате са својим ученицима.

Допунска школа за српску децу је радила од 1972. до 2004. године и за њену наставу била је надлежна Општина Амстердам и Министарство просвете Холандије. После се прешло на самоорганизовање, па су школе у Ротердаму и Амстердаму радиле још једно време. У почетку југословенска, а потом српска страна, подржавала је ову наставу и књижице и сведочанства смо оверавали у нашој Амбасади у Хагу. Наставници Допунске школе су ишли на разне семинаре, који су се одржавали широм Југославије, а после и Србије. Захвални смо нашој матици, што нам је омогућила учешће на тим семинарима, јер без подршке отаџбине – човек нема основу, нема корене, на које може да се позове и ослони.

Пошто је велики број младих који напуштају Србију, шта бисте им саветовали? Шта бисте овим интервјуом поручили тим младима, који одлазе „трбухом за крухом“, за бољим животом у некој другој земљи?

Ово питање је веома тешко. Сваки човек има право на свој живот и мишљење. Давне 1967. године и ја сам био један од тих младих људи, који су пошли у свет „трбухом за крухом“, јер нисам налазио запослење после завршених студија. Нећу се мешати у политику, али мислим да би требало да држава Србија предузме неке кораке, да заустави толике одласке младих из Србије. За почетак, сматрам да треба повећати свест о припадности свом роду код младих људи и да разумеју једну ствар: у иностранству вас не чека сигурна срећа и одлазак у иностранство није гаранција да ћете се професионално развити, решити све своје проблеме и лагодно живети. Један број младих ће успети, па се развити чак и у научном пољу, али велики број – неће. У страним земљама наши људи су запошљавани и поштовани док се не засити тржиште, а кад се засити – долази и до отпуштања, шаљу их назад. Зато бих свим младим људима поручио да одлазак у иностранству не схватају олако, да се добро распитају и да не очекују да ће тамо наћи неку велику срећу. Из свог животног искуства, могу да кажем да је срце човека на месту само кад је са својим народом, у својој отаџбини.

Како Вам изгледају Србија и Београд, када после годину дана, понекад и више, дођете из Холандије?

Нисам из овог краја, али Београд сам увек волео. Београд гледам као отворен град за све људе – младе и старе, и сваки пут када дођем, доживљавам га на неки другачији, нови начин. На улицама Београда могу да се потпуно опустим у „жубору“ српског језика који се чује са свих страна. Тад ми је Холандија далеко, за онолико времена колико овде остајем. Из разговора и на лицима људи могу да видим колико су задовољни, колико забринути… Чини ми се да највише незадовољства има код младих људи. Надам се да ће држава Србија учинити све да се њихов положај поправи и спречи одлазак у иностранство. Уопштено речено, никад нисам престао да верујем у Србе и Србију!

Многе своје песме знате напамет. Коју бисте изрецитовали нама?

Пошто смо разговарали о мом просветном раду током већег дела интервјуа, нека то буде песма „Учитељ“:

Многе године провео сам с вама учећи вас
срцем и словом да волите земљу предака својих.
Несташни и лепи седели сте у клупама школским,
маштали о љубави, срећи и још много ђачких ситница...

Сада, ја у годинама позним, а ви одрасли и негде
у беломе свету. И дом свој и децу имате!
Знам! У време опуштености понекад се сетите
Амстердамске школе и учитеља свога.

И ви сте још увек у сећањима мојим...
Одрастајући под крилом школе – постали сте људи;
Ваш успех је и мој успех!
Савет вам више потребан није, као ни птици у лету.

Ако ме некад на улици сретнете погуреног у дотрајалом
зимском капуту, не замерите учитељу своме;
Поздрав и ништа више... све се мења у свету!
Време се обрушило на ме – само сам хтео да личим
на заборављеног песника – поету!

Нашем саговорнику Бранку Шкорићу се захваљујемо на издвојеном времену и информацијама које је поделио са нама, и надамо се да његова књижевна каријера трајати још дуго и успешно!

Разговор водила: Дајана Лазаревић

http://casopiskult.com/kult/na-kafi-sa/coveku-je-srce-na-mestu-samo-u-njegovoj-otadzbini/