Коју год врсту музике да волите засигурно се међу вашим омиљеним нумерама налази макар једна коју је написао наш чувени композитор Корнелије Ковач. Његове нумере изводи Здравко Чолић, Лепа Брена, Бисера Валетанић, Јадранка Стојаковић, Златко Пејаковић, Драган Стојнић и многи други бардови са Балкана.

За 011инфо Корнелије Бата Ковач приповеда о путу којим је ишао, открива како један неуспех може да се претвори у нешто невероватно и открива да постоји још пуно планова које намерава да оствари. 

Потичете из лозе посвећених музичара који су били чувени у Суботици. Отац вам је био диригент и директор музичког фестивала, а деда је био члан тамошњег Симфонијског оркестра. Одрастање у таквом окружењу је засигурно имало важну улогу да и ви изаберете своју каријеру међу нотама. Ипак, занимљиво је да, иако сте одрастали у Суботици, нисте тамо и рођени.

Мој отац је Мађар, а мајка Српкиња, тачније Нишлијка где сам и ја рођен. Наиме, у то време око 1940. године, он је свирао по читавој земљи са својим оркестром. Е, у том саставу био је и један Нишлија који је оца наговорио да се пресели у Ниш будући да је све слутило на рат.

Тако је и било. Отац се у Нишу запослио у Социјалном осигурању и ту упознао мајку, а 1942. сам се родио ја.

Међутим, годину дана касније смо морали да се преселимо у Суботицу будући да је тада донесен закон по коме странци нису више могли да раде. Тако сам одрастао у Суботици уз очеву фамилију која је причала мађарски и српски, а и мајка је врло брзо научила мађарски и, до краја свог живота га сјајно говорила.

Чим сте довољно стасали, почело је и ваше музичко образовање.

Да. Отац ме уписао у музичку школу у коју сам ишао поред регуларне школе. Тако сам дошао до средње музичке школе где сам имао сјајне професоре. Обожавао сам клавир и солфеђо који је веома важан у музици јер је у њему садржано све оно од чега се музика састоји - и ритам и мелодија. 

Сањали сте о томе да упишете Музичку академију у Београду. Међутим...

Београд ме је одувек привлачио и сањао сам да живим у том граду. Мислим да сам први пут у Београд дошао 1946. године, наравно уз очеву пратњу, када смо дошли у посету ујаку који је ту живео. И касније када год бих долазио у престоницу фасцинирала ме је и уживао сам у томе да посматрам град и људе.

Ипак, када је дошло време за факултет нисам примљен у београдску Музичку академију и то ми је веома тешко пало. Баш сам био разочаран. Ипак, имао сам среће. Колега из Суботице, који је свирао виолончело, који је чуо за овај мој неуспех, позвао ме је да дођем у Сарајево и тамо упишем Академију.

Отишао сам тамо и полагао неколико предмета на пријемном испиту. Све је прошло јако добро и примили су ме, тако да сам изнајмио једу собу и ту наставио да учим.

Фото: Корнелиије Ковач / Приватна архива

Овај град, како се испоставило, имао је велику улогу за читаву вашу каријеру.

Како сам дошао у Сарајево имао сам среће. Наиме, отишао сам на једну игранку у Сарајеву која се одржавала у једној сали. Било је пуно младих и сви су играли и уживали. И ту сам чуо један веома занимљив оркестар. Њихова музика ми је била изузетно интересантна јер су свирали и познате џез нумере, а не само тра-ла-ла-ла песме за плес, што ме је помало изненадило.

Десило се да је у том оркестру свирао један мој познаник, он је иначе свирао раније у оркестру мог оца, за ког нисам ни знао да ту служи војску. Махнуо ми је са сцене и позвао ме да дођем горе док су правили паузу.

Питао ме је откуд ја ту. Одговорио сам да студирам Музичку академију и, на моје изненађење, питао ме је да нешто одсвирам са њима.

И ја ту седнем са њима да свирам. Видим пуна сала, сви ме гледају и питају се ко је сад овај тип. Договоримо се да одсвирамо три џез теме које су биле једноставније и све буде одлично. После тога му махнем и кажем да се враћам у публику. Међутим, он ми одговори да сачекам мало јер треба нешто да се договори са оркестром.

У том тренутку то нисам знао, али они су заправо већали да ли да ме приме у оркестар и то ту на лицу места. Понудили су ми и наравно да сам пристао. Тако сам постао члан првог бенда.

Нажалост клавијатуристу су замолили да оде. Било ми је жао због тога и извињавао сам му се наредних годину дана кад год бих га видео.

Ови наступи су вам отворили још једна врата.

Двојица запослених са Радио Сарајева су били на једној игранци и чули ме како свирам. Све им се свидело и сачекали су ме после наступа и понудили да, ако нешто компонујем или правим аранжмане да им се слободно јавим и да то снимим код њих. Отворила су ми се мало већа врата као Али Баби пећина.

Прво што сам урадио било је да формирам џез тро БКБ – бас, бубањ и клавир. Направио сам један џез аранжман и припремили смо још пар нумера и тако смо снимили прве материјале.

Како је изгледало прво искуство са снимањем у студију? 

Када смо имали прво снимање прво су морали да нам објасне како ствари функционишу. Рекли су нам: „Видите ово светло што стоји ту код клавира? Е, када се упали зелено, морате да будете у потпуној тишини и да затим кренете да свирате, а ми ћемо почети да снимамо“. Наме је то било као неко чудо. Нису нам дозвољавали да наглас одбројавамо почетак, оно један-два-три, већ је морало да се то уради „у ваздуху“, у потпуној тишини. Неколико пута смо почињали изнова јер смо се буквално распадали јер нисмо били навикнути на такав начин рада. Ипак, успели смо да све савладамо. Кад погрешимо ми бисмо се заустављали, па су нас и због тога критиковали јер онда морају да секу траку, па да је лепе, тако да је захтев био да будемо потпуно уиграни. Биле су то велике ствари када смо почињали.

На овој радио станици сте упознали многе музичаре, а ту се родио и ваш први хит.

Тамо сам упознао неке младе певаче међу којима су били Кемал Монтено, Драган Стојнић...

Онда сам упознао и једног човека по имену Жарко Роје за кога су ми рекли да пише дивне песме. Разговарао сам са њим и питао да ли може да ми неки текст напише или предложи нешто од онога што већ има. Рекао ми је да дођем за два дана. Отишао сам код њега и дао ми је пар текстова. Када сам дошао до трећег, прочитао сам га до пола и питамо да ли могу да га добијем.

Била је то песма „Четири младића иду с Требевића“. Написао сам музику за тај текст, све смо снимили и ето, та песма се врти и дан данас.

Ова песма постаје хит и омогућила вам је да се додатно пробијете на сцени.

То што смо снимили на Радио Сарајеву се стално вртело. Онда смо чули да постоји џез фестивал на Бледу у Словенији. Тада сам предложио својима из бенда да се пријавимо. Тако смо постали први састав из БиХ који је наступио на том фестивалу иако је пре тога у Сарајеву било неколико добрих џез састава, али је већина њих отишла у Немачку и Француску. Било ми је право задовољство што смо наступили на том фестивалу, а наша песма је почела да се, након тог наступа, врти по читавој земљи.

Сећам се, враћам се са Академије ка својој соби и пролазим поред једне школе. Од‌једном, чујем моју песму коју пева читав разред, њих тридесетак. Потпуно сам се забезекнуо. Био је то мој први хит те 1963. године.

Тако да Сарајево је било сјајно за мене и пружило ми је задовољство да радим стално нове песме. Предавао сам сваке године песме за фестивал у Опатији, а једном се чак догодило да су ми прихватили чак три песме, па сам се такмичио сам против себе.

Фото: Корнелиије Ковач / Приватна архива

Онда упознајете групу Index.

Догодило се да је управа друштва у коме смо свирали на игранкама одлучила да доведе нови оркестар. Отишао сам да чујем њихову пробу. Били су то Indexi и свирали су неке своје ствари. Неки од људи из бенда су чули за мене и, пошто су покушавали да увежбају неку своју композицију и расправљали се како да одсвирају неку деоницу да буде у стилу Битлса, питају мене: „Како би ти то нама Корнелије објаснио да ово лакше савладамо?“

Отпевам им ту мелодију коју су радили, они пробају и то је било то. Таман да се поздравим са њима и кренем, кад они кажу, чек чек треба да нам помогнеш за још једну деоницу у песми. И тако смо после пробе сви кренули до града. И док смо шетали, један од њих ме тада пита да ли хоћу да свирам са њима. Како да нећу.

Они су већ тада имали стил који је био напредан за то време. Тако сам ушао у Индексе и ту сам био релативно кратко, око годину дана. Ипак, многи су после тога мислили да сам ја са Индексима био много дуже.

Са Indexima сте започели и каријеру ван земље.

Тада смо добили понуду да идемо у Русију да свирамо и свој репертоар и да пратимо још неколико других музичара који су ишли. Тамо смо били два и по месеца на турнеји. То је било заиста сјајно. Публика у Русији је потпуно полудела јер смо личили на рок групе са запада и навијали су за нас.

Када смо свирали највише смо свирали песме Битлса, а остали музичари које смо пратили су имали другу врсту музике – италијанску, енглеске...

Био је делиријум током нашег дела концерта. Публика је бацала капуте у ваздух и нису дозвољавали да конферансије најави другог певача него су тражили да свирамо још.

После тога нас је сачекао „трио“ у црним оделима да поразговарају са нама. У гардероби нам кажу супер сте свирали али смо хтели да вас упозоримо на неколико ствари, прво гитариста има жуте ципеле а сви остали црне, морате сви да имате исту боју ципела, а друго, очекивали смо да ћете свирати музику „братских народа Југославије“, што је заправо значило да свирамо своје композиције односно песме Indexa.

Након Русије, као неко ко је већ изградио своје име у музичким круговима, 1968. године прелазите у Београд где почиње ваш вртоглав успон.

У Београду је било много група, али су сви скидали стране композиције. Индекси су имали своје плоче и ја сам са њима имао пар својих композиција и то је нешто што сам желео да радим. Тако сам, по доласку у престоницу почео да разговарам са музичарима који су били слободни, а било их је мало јер сви су свирали у неком бенду.

Ипак, миц по миц, саставио сам ставио „Корни групу“ коју су у старту примарно чинили бивши чланови групе „Елипсе“ Бојан Хрељац и Владимир Фурдуј, и Велибор Борко Кацл из „Златних дечака“, а прва певачица је била Сека Којадиновић коју је убрзо заменио Душан Прелевић. Често смо мењали певаче па су ту били Далибор Брун, па Дадо Топић, Здравко Чолић и Златко Пејаковић.

Доста смо радили. Ишли смо на фестивал у Опатији, били представници југославије на такмичењу за Евровизију у Брајтону 1974. године...

Многи су се љутили на нас што су новине нон-стоп писале о нама, а новинари су писали онако како је публика захтевала и ми нисмо никога на то наговарали. Једноставно су нас људи волели.

Корни група је била расадник или, слободно можемо рећи, расадних певача који ће покренути соло каријере и постати велике звезде.

Увек је певач јако важан. Публика гласа за некога ако се запали за неког певача и тај певач тако покреће своју популарност и имаће успеха током целе каријере, наравно, уколико не направи неку велику грешку.

Имали смо радни елан, вежбали, ишли на фестивале, наступали у иностранству, тако да су сви ти певачи били предодређени за успешне каријере и мислим да би то успели и да нису били у Корни групи.

Каријеру сте наставили у иностранству што, за ондашње прилике, није била уобичајена пракса за наше људе.

Да, тада није било баш тако лако отићи у иностранство. У Лондон сам отишао у један студио и понудио се да продуцирам неку енглеску групу и понудио да доведем групе из Београда и Сарајева. Тако је све почело.

У Енглеској сам радио на много пројеката и сарађивао са неким познатим именима попут Бенијем Марсдена из Вајт снејка, Хансом Цимером композитором филмске музике, Полом Џонсом из Лес Zeppelina... Такође, радио сам и у Шпанији као композитор, продуцент и аранжер. О том периоду сам писао свом у роману „Тамне дирке“ и описао како је било радити са њиховим певачима, али и о томе како је изгледало доводити наше извођаче да снимају у тамошњим студијима.

Радити у иностранству је и лепо и није лепо. Док те хвале, то је све у реду, а проблеми настају ако си превише добар па почну да те зову и други, а не само тај један који те је у почетку звао и то зна да буде прилично гадно.

Фото: Корнелиије Ковач / Приватна архива

Не престајете да радите ни данас. Колико вам је корона „помрсила“ послове? 

Пуно ме је погодила смрт Сање Илића. Не може човек ништа да предвиди. Довољно је да неко прође поред вас... Због короне не смем да ризикујем да сарадници дођу и заразе ме. Ако у овим годинама ухватим корону, онда могу брзо да одем. Придржавам се онога што лекари причају иако млађи свет не верује много лекарима и праве журке.

Примио сам вакцину, али и после друге, кажу лекари, потребно је да се човек чува још најмање два месеца, тако да нема залетања.

Ипак, имам неколико песама које сам ставио на тапет и „просвиравам“ их сваког јутра код куће на малом клавиру. Такође, имам спремно неколико готових композиција и снимака аранжмана које сам сам отпевао тако да певачи којима их представљам могу да чују у потпуности како звуче.

Опет, надам се да све ово са короном неће трајати још дуго, а чим се заврши почећемо поново да радимо нормално у студију који има све те уређаје који се користе у целој Европи.

Такође, дружење ми највише недостаје. Свима нам то фали. Не можемо у позориште, биоскоп. Јер не знамо ко би могао да буде заражен, а да ни сам тога није свестан.

Постоји једна песма Шандора Петефија која вам је, још давних дана, запала за око. Да ли сте написали музику за њу?

Нажалост нисам још. Петефи је писао о два пса, једном који живи код газде и добија тек мало хране након што власник једе, и другом који живи у природи слободан и бори се сам против хладноће и глади желећи да му се указује поштовање. Веома ми се допала та песма и залепио сам се за њу. Кад тада ћу је направити, а имам одвојено још неколико песама за које такође планирам да искомпонујем музику. Никада не престајем да компонујем.

https://www.011info.com/intervju/kornelije-kovac-nikada-ne-prestajem-da-komponujem

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Самостална каријера

Првих година после Корни групе Ковачове композиције снимају Оливера Катарина, Бисера Велетанлић, Неда Украден, Мики Јевремовић, Миша Марковић, Лепа Брена. Крајем 1977. године планирао је оснивање југословенске супергрупе К2 коју је требало да чине: Јосип Бочек, Дадо Топић, Слободан Марковић, Карел (Чарли) Новак и Ратко Дивјак. 1979. године Корнелије се преселио у Енглеску где је учествовао у многим музичким пројектима. Неки од музичара са којима је Корнелије сарађивао су:

  • Берни Марсден, гитариста групе Вајт снејк
  • Ханс Цимер
  • Пол Џонс, бивши певач групе Манфред мен
  • Енди Песк
  • Колин Хоџкинсон
  • Џоџи Хирота

Корнелије Ковач је писао музику за позориште, филмове и телевизију. Његове песме су биле на многим албумима који су били издавани у: Југославији, Шпанији, Француској, Америци, Шведској, Холандији, Финској... Многе од њих су достигле платинасти или златни тираж.

Од 1979. године, Корнелије Ковач је учествовао у многим пројектима у Шпанији као продуцент, композитор и аранжер.

Корнелије има три ћерке, Александру, Кристину и Ању.[1] Александра и Кристина се баве музиком и имају значајног успеха у томе. Био је ожењен Споменком Ковач (текстописац и сценариста).

Дискографија

Синглови

  • Северни ветар/Океан (ПГП РТБ, 1975)
  • Панорама/Александра (ПГП РТБ, 1978)
  • Квар/Жена (ПГП РТБ, 1979)

Албуми

  • Између светлости и таме (ПГП РТБ, 1977)
  • Why (ПГП РТБ, 1980)
  • Из другог филма (ПГП РТБ, 1982 - филмска музика)
  • The Самплед Moonlight (ПГП РТБ-Комуна, 1986)
  • Балкан (Ариола, 1993)
  • Kornell Kovach (ITMM, 1994)
  • Моја генерација (ПГП РТС, 1996)

Стваралаштво

Музика за филм и телевизију

Види још

https://sr.wikipedia.org/sr/Kornelije_Kova%C4%8D