Крајем ове године биће обележено 200 година од рођења једног од највећих писаца и мислилаца савременог доба, Фјодора Достојевског (1821-1881), али ових дана се навршило и 140 година од његове смрти. Поводом тог догађаја, вреди рећи неколико речи о уметничкој снази, егзистенцијалној веродостојности и пророчкој сили „великог грешника“ светске књижевности.

О универзалности дела Достојевског говори и чињеница да је он пресудно утицао и на православне светитеље попут нашег Аве Јустина, на философе слободе какав је Николај Берђајев, чак и на побуњенике против моралног ауторитета као што је био Фридрих Ниче. Франц Кафка га је назвао „крвним сродником“, а Зигмунд Фројд је Браћу Карамазове сматрао „највеличанственијим романом који је икада написан“. Без обзира на светоназор уметника и мислилаца који су оцењивали његово дело, и на то како су га тумачили, они су осећали да Достојевски погађа у саму срж човековог постојања. Велики руски романописац умео је да кроз приказе међуљудских односа представи наше заједничке врлине, мане, страхове, наде и стремљења.

Моћ духовне обнове

Посматрајући са православне тачке гледишта, Достојевском се нема шта замерити, и тешко је не говорити о његовом погледу на свет нехришћанским речником. Руски философ Михаил Бахтин (1895-1975), који је познат по томе што је стил Достојевског назвао „полифонијом“ – о чему ће мало касније бити речи – своју књигу о великом руском писцу, објављену 1929. године, сматрао је „порочном“, јер у њој није могао да говори о ономе што је „мучило Достојевског цео живот – постојању Божијем“: „Ја сам тамо морао све време да врдам – напред и назад“, преноси Сергеј Бочаров Бахтинове речи. „Морао сам себе за руку да држим. Тек дође мисао – и морам да је заустављам. Напред и назад.“

Исто као и Достојевски прво осуђен на смрт, па на изгнанство, Бахтин је о Достојевском искрено могао да прозбори тек пред смрт, кад му више није претила опасност од прогона којем је целог живота био изложен.

Па ипак, Достојевски је проналазио пут до срца скоро сваког читаоца. „Свечовечански широк и дубок, он припада свима, али и сви припадају њему“, пише Свети Јустин Ћелијски. „Он је толико човек, толико свечовек, да је свима род: род Србима, род Бугарима, род Грцима, род Немцима, род свим људима на свим континентима. У њему има свакога од нас, те сваки може наћи себе у њему. Својом свечовечанском саосетљивошћу и љубављу он је свима свој.“ Због тога је могуће да се људи са тако различитим сензибилитетима, као што су Алберт Ајнштајн или Џејмс Џојс, на пример, толико диве и садржини и форми његовог стваралаштва.

Може се рећи да је главни циљ философије Фјодора Достојевског да прикаже како ирационална потреба за неограниченом слободом човека води на пут зла. Зло затим води ка патњи и страдању, али страдање може и да очисти од истог тог зла. После покајања следи морално преображење, и тако се круг затвара. Захваљујући свом животном искуству и „жестоком таленту“, Достојевски је био у стању да пером проповеда моћ личне духовне обнове.

Он у својим романима има завидан број ликова који су или робови сладострашћа или нихилисти (или и једно и друго), који су дубоко свесни своје греховности, и, према томе на ивици покајања, као, рецимо, Дмитриј Карамазов, Николај Ставрогин или Аркадиј Свидригајлов. Само безмерна милост Божија може код великог грешника тај језичак између очаја и милости померити ка искупљујућим сузама. Родион Раскољников, главни лик можда најпознатијег романа Достојевског, Злочина и казне, један је од таквих искрених покајника којем је на крају приче даровано просветљење, и он пада на колена у сибирском изгнанству.

Осим сладострасника, нихилиста и покајника, Достојевски изванредно описује разне луде, будале или кловнове, као што су, рецимо, интелектуални пајац и инфантилни либерал Степан Верховенски и злосрећни, подли шаљивџија капетан Лебјадкин у Злим дусима. Урнебесна сатира је често запостављена, али и те како значајна страна стваралаштва великог руског књижевника. У том, претпоследњем роману, Достојевски, захваљујући свом пророчком дару, прецизно описује будуће бољшевике. Читалац прати тешко схватљива злодела Петра Верховенског, а испред себе види незајажљиву рушилачку страст оденуту у фанатичну веру у материјалистичку идеологију једног Лењина или Троцког.

Учитељ љубави према ближњем

Чини се и да нико од писаца мушкараца није боље разумео жене. Од у младости злостављане прелепе Настасје Филиповне, која бира злог Рогожина јер се не осећа достојна чистоте књаза Мишкина, и због тога бива убијена, преко Варваре Ставрогине, чије обожавање сина јединца води ка његовој узнемирујућој равнодушности, и која све несвесне увреде свог неспособног штићеника, већ споменутог Степана Верховенског, „слаже у свом срцу“, до Соње Мармеладове, коју очево пијанство одводи у проституцију, али чија жртва на крају искупљује и њу и Раскољникова, Достојевски до танчина слика све женске склоности ка духовном уздизању и суровом моралном паду.

Човек је застрашујуће противречно биће. Сви смо ми подвојене личности које се час одазивају на савете анђела, час на саблазни злих духова. Достојевски је, као вероватно нико пре ни после њега, успео свој ауторски глас да подреди тој „полифонији“, различитости преплетених људских гласова. Он је, рецимо, за своје атеисте створио сложене и прецизно разрађене безбожне философије. За горде умове Раскољникова, Кирилова и Ивана Карамазова, на пример, он је саздао читаве идеологије засноване на разуму и логичном размишљању. Али, као што знамо, „мудрост овога света лудост је пред Богом“ (1. Кор. 3:19), и ти ликови, уколико не успевају да схвате ограниченост своје способности расуђивања, падају у бездан богоостављености.

Достојевски је имао и своје критичаре, и критике његових радова биле су веома различите. Литвански хришћански мислилац Антанас Мацејна (1908-1988), који је читаву књигу посветио „Великом инквизитору“, поеми Ивана Карамазова, наводи пример извесног италијанског критичара који је руском писцу замерио да никад не приказује типичну свакодневницу. Просечном човеку, тврдио је Р. Гвардини, највећи део дана одлази на посао, а ликови Достојевског ништа не раде, само причају.

У томе и јесте суштина, узвратио је Мацејна, који је другу половину живота провео у Немачкој бежећи од совјетских комуниста. Један Немац или Француз није у стању да напусти размишљање о послу чак ни кад се увече врати кући, вечера и легне да спава, док Рус одмах после посла хита код сабеседника на разговор. Само западњацима може изгледати да су ликови Достојевског „одвојени од свакодневне стварности“, тврди Мацејна. Они су, међутим, само „концентрисан израз руске душе“ и руске свакодневнице, која се „не испољава кроз рад, већ кроз разговор“.

Отварање душе пред другима омогућава ликовима Достојевског да спознају себе и свет око њих, да се уздигну изнад приземних стремљења и страсти и усмере ка вечном. Само поверење у ближњег их може спасти. Ту вечну истину су скоро сви читаоци, без обзира колико спремни на жртву, умели да осете, и због тога је Фјодор Достојевски велики учитељ љубави према ближњем.

У продаји је нова књига Светозара Поштића Суноврат руске културе (1917-1922) у издању Академске књиге из Новог Сада

 Насловна фотографија: Wikimedia/artsandculture.google.com

Извор Стање ствари