„Акција је карактер.“
Ф. Скот Фицџералд
Уз Жан-Пјер Мелвила (1917) и Акира Куросаву (1910), Серђо Леоне (1921) представља најдоминантнију аксиоматску фигуру једног специфичног начина мишљења, специфичног погледа на свет који је пресудно утицао на развој модерног филма, а који се може изразити кроз само једну реч, реч која до данашњих дана (мада су гранични) провоцира контроверзне асоцијације. У питању је, наравно, американофилија!
Говорећи о американофилији, Леоне се увек враћа на детињство. Указује на имагинарни појам Америке који се формира у глави сваког детета које гута филмове, „чита“ стрипове, живи са јунацима Џејмса Феримона Купера… Такво детињство у Леонеовом случају, оптерећено ером Мусолинијеве „империјалне мелодраме“ (аналогије у случају Мелвила и Куросаве су очигледне) представљало је најпогодније тло за рецептивну грозницу која ће букнути доласком америчке армије на Апенинско полуострво.
БЕСКРАЈНИ ХОРИЗОНТ
Одрастао у антифашистичкој, профилмски оријентисаној породици уз оца (Вићенца Леонеа) филмског редитеља, Леоне је прождирао све што је стигло са ослободиоцима. Једнаку сензацију су представљале америчке цигарете и чоколаде као и преводи Хемингвеја, Фокнера, Хемета или Џејмса Кејна. Говорећи о том времену Леоне ће даље истаћи: „Мора да сам у две-три године гледао триста филмова месечно. Вестерне, комедије, гангстерске филмове, ратне приче – све чега је било.“ Америка се, дакле, јавља као пројектовани свет, као филозофски појам с оне стране стварности.
Објашњавајући трансцендирање појма Америке, следствено појму американофилије у пројекцијама филмофила острашћеног у детињству, Леоне у одговору на једно буквално формулисано питање на најпрецизнији начин дефинише поглед на свет једног духовног братства формираног диљем планете, у Европи (била то Француска, Немачка, или Југославија), у Јапану, или Хонгконгу, зашто не и Совјетском Савезу: „Ја нисам био фасциниран, како ви кажете, митом Запада, или гангстерским митом. Ја нисам био хипнотисан као било ко источно од Њујорка, или западно од Лос Анђелеса, митским представама Америке. Ја говорим о индивидуалном, о бескрајном хоризонту – Елдораду.“ (подвукао Н. П.).
Мада се сам култ индивидуалног лако може везати за социолошке одразне интерпретације, када су у питању ауторске стратегије формиране у тоталитарним срединама, Леонеова је експликација важнија због њеног средишњег значења. Упућује на пажљивије (концентрисаније), дубинскије приступање ауторским поетикама (и њиховим интерпретацијама) које за полазиште имају примесе популистичког приступа уметности, филозофији, култури уопште.
Леонеова редитељска каријера, површински контроверзна у појединим фазама, у суштини изузетно конзистентна, у основној поставци интернационалистички обојена, у крајњој намери енциклопедистична, најилустративније раскринкава накарадна, приземна интерпретирања, тачније догматски злурадо етикетирање популизма или американофилије као простог идеолошког кода.
ПРОКЛЕТНИК И ЛУТАЛИЦА
Проводећи дане у студијима, или на природним објектима, Леоне је упознао технологију филмског посла до детаља. Знао је све о кабловима, микрофонима, објективима, камерама, расвети, шминки, итд. Упознао се са свим фазама монтаже, проводио сате у салама за синхронизацију, да би на крају схавтио да је „Мувиола олтар магијског обреда“. Инициран у „анаграматику“ филмске алхемије, Леоне је у својству асистента (помоћника) режије, а потом и редитеља друге екипе стицао практичну сигурност, уз ауторе попут Марвина Лероја, Раула Волша с једне, или Вилијама Вајлера и Фреда Цинемана са друге стране. Уосталом, као што је Роберт Олдрич једном приликом рекао о пракси асистирања, „то што се научи шта не треба радити исто је тако важно као и шта треба радити“.
Леонеови филмови покренули су читаву лавину која ће прерасти у један од најчудноватијих послератних филмских феномена. Италијански, тзв. шпагети вестерни, познати и као „опере насиља“, представљаће најекспониранију продукцију друге половине шездесетих, да би згаснули тек средином седамдесетих. Штићени Леонеовом ауром, свету ће се наметнути аутори попут Корбучија, Тесарија, Солиме, Барбонија, Феронија, Лицанија и многих других, без обзира на то да ли ћемо их памтити под псеудонимима (англосаксонског типа), или под правим именима.
А Серђо Леоне је један од проклетника, попут Куросаве, Велса и Хјустона, једна од интернационалних луталица које су путујући светом и радећи филмове носиле са собом своју измишљену Америку, које су вапиле за ауторским спокојством Џона Форда чија је Долина споменика можда једини досањани сан. Ако је Хјустон на крају у Мртвима у Ирској, колико код Џојса, толико и у Фордовој постојбини, пронашао смирај, Леоне је лутао до самог краја, много сличнији Орсону Велсу. Обојицу је прогањао печат раног успеха, обојица су несхваћени, оспоравани и хваљени од погрешних људи на погрешне начине, обојици су филмове масакрирали некултурни трговци, обојица су обишли континенте да би пронашли свој Елдорадо, своју Америку, своју долину споменика – и нису је нашли.
У тренутку када је престало да куца Леонеово срце, у недељу 30. априла 1989. године (Олдрич каже: „Италијани не раде недељом“), започињао је првомајски празник, Дан рада, још један од датума који недри америчке парадоксе, дан везан за дух гангстерског Чикага (1886) без којег не би било ни последњег оствареног Леонеовог филма. Леоне је умирао у тренутку кад је улазио у реализацију амбициозне копродукције, ни мање ни више него америчко-руске, посвећене бици за Стаљинград, у тренутку када је снивао свој следећи пројекат „краљевску римејк-верзију“ најуспешнијег филма који је икад снимљен, Прохујало с вихором.
Филмографија:
1957 Taxi…Signore? (director)
1959 Sign of the Gladiator/ Nel segno di Roma (screenwriter)
1960 The Colossus of Rhodes/El coloso de Rodas (director, screenwriter)
1960 The Last Days of Pompeii/Gli ultimi giorni di Pompei (2nd unit director)
1961 Duel of the Titans/Romolo e Remo (screenwriter, story screenwriter)
1963 Le sette sfide (screenwriter)
1963 Le verdi bandiere di Allah (screenwriter)
1963 Sodom and Gomorrah/Sodoma e Gomorra (2nd unit director)
1964 A Fistful of Dollars/Per un pugno di dollari (director, story)
1966 For a Few Dollars More/Per qualache dollaro in piu (director, story)
1966 The Good, the Bad, and the Ugly/Il Buono ili Brutto il Cativo (director, story)
1968 Once Upon a Time in the West/C’era una volta il west (director, co-story)
1972 Duck, You Sucker/Fistful of Dynamite (director, screenwriter)
1974 My Name is Nobody/Il mio nome e nessuno (idea)
1978 Il gatto (executive producer)
1981 Once Upon a Time in America (director, screenwriter, performer)
1985 Troppo forte (uncredited director)
Текст је преузет из књиге: Небојша Пајкић, „Холивудски рукопис“, Нови Сад, Београд, Прометеј, Југословенска кинотека, 2004.
Небојша Пајкић (Високо, 1951) је југословенски и српски драматург, сценариста, филмски критичар и професор на Факултету драмских уметности у Београду.
Насловна фотографија: 1964 United Artists Corporation with Constantin Film Produktion, Jolly Film, and Ocean Films
Избор, наслов и опрема текста Нови Стандард