Велики инквизитор

Пише: Дарко Прелевић

Севиља, шеснаести је вијек , вријеме озлоглашене шпанске инквизиције, када су јеретике спаљивали „свакодневно у славу Бога“.
По “Легенди о Великом инквизитору” Христос се враћа на земљу. Људи га препознају и „Он ћутећи пролази између њих са тихим осмијехом бесконачне самилости.

Сунце љубави гори у његовом срцу, зраци Свјетлости, Просвијетљености и Снаге извиру му из очију, и, изливајући се на људе, потресају њихова срца љубављу коју му узвраћају.“
“То је он, главом он«, понављају сви, »то је он, нико други него он.”
Он застаде у предворју севиљске катедрале, баш у тренутку док , уз плач, унијеше мртву седмогодишњу дјевојчицу.
“Он ће ускрснути твоје дијете” – довикну неко из гомиле уплаканој мајци, која му падну ничице пред ноге:
»Ако си ти то, ускрсни онда моје дијете!« узвикује она пружајући према њему руке.

Спровод застаде, леш спустише до његових ногу. Он гледа са самилошћу а уста његова тихо изговорише:
“’Талитха куми’ – и устаде дјевојчица”…
Народ плаче и љуби земљу по којој он хода. Дјеца бацају пред њега цвијеће, пјевају и кличу му: “Осана!”
Истог тренутка тргом испред цркве се појави главом кардинал – Велики инквизитор.
Одмах нареди Христово хапшење, обавјештавајући га: „Ја не знам ко си ти, нити хоћу да знам: да ли си то ти, или само слика његова, али ја ћу те сјутра осудити, и спалићу те на ломачи као најгорег јеретика, овај исти народ који је данас љубио твоје ноге, већ сјутра ће, само на један знак моје руке, полетјети да згрће жеравицу око твоје ломаче, знаш ли то?“

Почетком године смо провели неколико дана код наших пријатеља који већ одавно живе у Севиљи. Ако је довољно репрезентативан узорак од пет-шест шпанских градова које сам посјетио, онда имам какво такво право да тврдим да је главни град Андалузије најшпанскији град у којем сам био.
За такав град је проблем направити кондезовани план обиласка знаменитости и разних занимљивих мјеста, јер их је премного.
Бивша фабрика дувана, садашња зграда Универзитета је једна од ставки која се не заобилази.
Кармен, најчувенија циганка свих времена, јунакиња истоимене новеле Проспера Меримеа, или још познатије опере Жоржа Бизеа, је била радница у поменутој фабрици.
Ту се одвија и радња читавог првог чина опере.
Познат је јужњачки фатализам па се и ова љубавна прича трагично завршава смрћу Кармен а њен љубавник Хозе бива утамничен на мјесту данашњег театра “Маестранза” у којем је мој пријатељ , који је свирао контрабас у Краљевском симфонијском оркестру, провео читавих 22 године, али на срећу, само свирајући.
Занимљиво је да се радње Фигарове женидбе, Севиљског берберина и Моћи судбине такође дешавају у Севиљи, у чијим театрима се на репертоару налази невјероватних 153 опера.
Обилазећи ужи дио града, прошли смо поред “Плаза де Торос” ,локације гдје се одржавају кориде.
У том периоду године није било заказаних корида,а и да јесте, нико од нас није имао амбицију да присуствује таквом догађају.
Разумио сам да је доста познатих тореадорских фамилија баш из Севиље. Тореадори су поприлично добро плаћени , па они чак док је затишје сезоне у Шпанији, налазе аранжмане у Јужној Америци.
Нажалост, велика је вјероватноћа да у Севиљи корида неће бити укинута у догледно вријеме, не због традиције, већ што је у игри огроман новац а утицај овог “клана” огроман.У поменутом кварту није могуће купити или изнајмити некретнину без пристанка ових моћника.

Са нестрпљењем смо дочекали посјету севиљској катедрали, коју је Достојевски одабрао за измаштани метафизички сусрет Исуса Христа и Великог инквизитора.
То је највећа је је готичка катедрала, трећа по величини у свијету. Проглашена је УНЕСЦО-вом свјетском баштином као такозвана петобродна грађевина изразите архитектонске и историјске вриједности.
Севиљска катедрала је посвећена Богородици а можда је чак најпознатија по томе што су у њој похрањени и посмртни остаци Кристофера Колумба.

Постоји теорија да његови посмртни остаци нису никуд ни “мрдали” из Доминиканске Републике, па је урађена ДНК анализа чији резултати нису баш јасно и гласно обзнањени.

На крају нашег боравка у Севиљи је читав један дан је био резервисан за посјету специфичном дијелу града – Тријани.
У том повећем кварту се налазио замак “ Свети Хорхе” , у оквиру којег су били смјештени суд и затвор “Свете инквизиције”.

Као такав је функционисао читав вијек и по, да би крајем 20. вијека био претворен у тржницу.
Остао је само један аутентични дио замка на који се наставља “пролаз инквизиције”, који је заправо уличица од педесетак метара, којом су вођени осуђеници у тамницу или директно на ломачу.
Морбидни спектакл суђења и кажњавања оптужених је био ритуал којем су присуствовали многи виђенији људи тога доба, као и племство а сами извршиоци- инквизитори су били одјевене у црне одоре са црним платном преко лице, личивши тако на вјештичје удаваче.
Околно становништво је позивано да припреми и запали ломачу као и да украсе своја врата и балконе.
Врхунац овог ђавољег пира су биле молитве за душе осуђених…
Иако се званичан крај инквизиције догодио 1834, интезиван је осјећај нелагоде, готово језе, док пролазиш кроз „Paseo de Inquisition“  од или према ријеци Гвадалкивир.

Велики инквизитор посјећује Христа у његовој ћелији. Прича Христу како људи и жене не могу да поднесу дар слободе – способност да управљају својим животима према слободним начелима – који им је он подарио.

Људи „у својој простодушности и природној самовољи не могу ни да схвате слободу“; они је се плаше и ужасавају је се. Не слобода, каже Велики инквизитор, већ хлеб и сигурност треба људима.
Слобода избора, инсистира Велики инквизитор, представља терет људским бићима.
Прецјењивао си људе, каже Велики инквизитор Христу, вјерујући да ћете они слободно пригрлити. Људска бића су уистину слаба и подла; њима је потребно да их неко води зарад њиховог добра.

Диктатори оба ова вијека у којима ми живимо, који можда нису прочитали “Легенду о Великом инквизитору”, књигу у књизи “Браћа Карамазови”, интуитивно су прихватили њено значење.
Ипак, да бисмо уопште имали статус људских бића, у свима нама треба да је жива тежња ка слободи.
Људи који су рођени у ропству, тешко се од њега одвикавају.
За личну слободу је нужан и отпор бесмисленим животним “вриједностима”.

Јасно је да данас више него икад човјек стоји суочен с избором – слиједити егзистенцију анестезираног и слијепог потрошача подређеног незаустављивом диктату високе технологије, маркетиншком терору и бескрајном умножавању материјалних добара или пут који би могао водити, не само личном спасењу већ и спасењу друштва у цјелини, једноставно, окретања Богу.

https://www.in4s.net/veliki-inkvizitor/