Концерт у метроу

Пише: Дарко Прелевић

Спонтаност је мјера нашег психичког здравља. Чини се да губимо способност да непосредно препознамо било коју форму љепоте која нас окружује.
Нажалост, упоредо и читав спектар наших емоција отупљује, па се све мање радујемо, смијемо, саосјећамо или стидимо.

Прије више од десет година у САД је направљен занимљив експеримент.
Људи су, као и обично, журили кроз метро и само би се понеко окренуо и бацио ситниш човјеку који је свирао, не слутивши да се ради о суперстару класичне музике, виолинисти, Џошуи Белу.
Музичар је у станици метроа за 45 минута одсвирао неколико Бахових композиција, а како се све одвијало у вријеме јутарњег шпица, поред њега је прошло преко хиљаду људи.
За све то вријеме колико је свирао, свега шесторо људи је застало да га послуша, док му је двадесеторо дало новац, па се у конзерви накупило 32 долара.
Маестра који је навикао на овације, по завршетку музицирања је дочекала тишина. Нико се није обазирао, није било чак нити једног аплауза. Очигледно да нико није препознао једног од најталентованијих музичара данашњице, који је свирао једно од најсложенијих дјела икада написаних.
Занимљива је историја у вези са инструментом овог виолинисте.

Ријеч је о Страдиваријусовој виолини изграђеној 1713. године у вријеме врхунца градитељеве каријере. Виолина је два пута украдена претходном власнику, пољском виолинисти Брониславу Хуберману, међутим, инструменту се ушло у траг након што је починилац признао злочин на самртној постељи. Уз многе перипетије, Џошуа Бел је напослетку купио виолину за четири милиона долара.
Неколико дана прије него што је свирао у метроу, напунио је халу бостонског позоришта са просјечном цијеном карте од 100 долара.
Нјегова инкогнито свирка је организована као експеримент о укусима и приоритетима људи, са акцентом на питања да ли се уопште примјећује љепота око нас, умијемо да је цијенимо и препознамо у неочекиваном контексту а ово јесте био крајње неочекивани контекст, па би вјероватно слично прошли и прерушени Ролингстонси.

Уличне изводјаче и музичаре у метроу генерално људи најчешће сматрају још једном врстом просјака, успутну нелагодност коју је најбоље игнорисати како би избјегли било какав облик емпатије са њима.
Психолози објашњавају да нам нека ствар има већу субјективну вриједност уколико нас је више коштала, односно у преводу , живот и све његове садржаје не премјеравамо “душом” већ новцем.
У овом случају случајне пролазнике у метроу је прелако и без трошка “запао” врхунски умјетник па је зато добио третман какав је добио.

Један од најбољих закључака је био да ако немамо времена да застанемо и послушамо једног од најбољих музичара на свијету, који свира најбољу музику икада написану, треба да се запитамо: што још пропуштамо у животу?

За препознавање лијепог пресудно је да нам је лична оптика подешена, да је довољно труда уложено у њену „изградњу“ и да се редовно „сервисира“.
Нема баш много апсолутних истина, све је питање личног доживљаја. Тарковски је рекао, да ако његов филм погледа хиљаду људи, то је скоро исто као да је направио хиљаду филмова.
Нажалост, најчешће нам је перцепција суженог спектра, па видимо само оно што желимо или смо (не)способни да видимо.Сведен регистар задовољстава нам производи и такав доживљај свијета око нас.
Вјероватно је један од већих грјехова који можемо учинити према себи, водити испразан живот.

Чувени Милош Ђурић (професор који је одбио да потпише квинслишки Апел српском народу, уз легендарни одговор колеги, композитору: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“) својим је студентима сугерисао да на крају дана, кад осјете да им је пропао дан, макар прочитају један стих.

https://www.in4s.net/koncert-u-metrou/