Морис Равел

ВИДЕО:

 https://www.youtube.com/watch?v=avhSABEy_i4

-----------------------------------------------------------------------

Жозеф Морис Равел је један од најзначајнијих представника импресионизма у музици, француски композитор, познат по оркестарском делу “Болеро”.

Рођен је 7. марта 1875 године у Сибуру, у делу Француске која се назива Баскија.
Његова мајка је одрасла у Мадриду, док је његов отац Џозеф био швајцарски научник, рођен у месту Горња Савоја. Заслужан за велики број изума од којих су неки били веома важни – рани мотор са унутрашњим сагоревањем и озлоглашена циркус машина.

Цела породица Равел преселила се у Париз, где је и рођен млађи брат Мориса Равела. Још у раном детињству их је отац водио у фабрике како би видели најновија открића у индустрији. Међутим, Морис је већ тада почео да показује своје интересовање за музику, уметост и културу, док је његов млађи брат временом постао инжењер – као отац.

На разумевање и интересовање за музику и културу на Мориса је највише у почетку утицала његова мајка, као и њено баскијско наслеђе и изворне баскијске песме које му је певала. Већ са седам година Морис је показивао интересовање за музику и почео је да свира клавир код Адрија Гиса, код ког је учио и контрапункт, хармонију и композицију.

Своје интересовање за композицију је покушао да покаже пишући дела слободне форме. Прво такво његово дело биле су варијације на један Шуманов корал, након чега је улседила гротескна серенада (која је изгубљена) и један став сонате.

Први пут је јавно наступао са 14 година, када се уписао на Париски конзерваторијум. Његово прво значајније дело “Ла Балладе де ла Реине морте д’аимер” компонује према поеми “Роланд де Марес”-а у својој 19. години, да би ускоро написао и једну песму уз пратњу клавира, под називом “Ун гранд соммеил ноир”.

У овом периоду стварао је дела која се сврставају у романтизам, па је тако уследила и композиција “Рапсодие еспагноле”, написана за оркестар.

Док је студирао, све је више времена посвећивао хармонији, контрапункту и фуги, а на њега, као композитора највише утиче рад Ерика Сатија који је сматран за најсмелијег реформатора француске грађанске музике. Управо је због утицаја Сатија Равел је могао у потпуности да изгуби додир са конвенционалним формама у компоновању, али је на време Габријел Форе, професор композиције на Париском конзерваторијуму, укључио Равела у своју класу.

Врло брзо након што је Равел дошао у класу Габријела Фореа, написао је увертиру за оркестар “Шехерезада”, а потом и “Паване поур уне Инфанте дефунте” – композицију коју је написао у младости, али је тек касније признао.

Реакције на његов рад
Чак је и Равелов професор Габријел Форе био изненађен када је Равел представио своје дело “Јеуx д’еау”. Управо је ова композиција била темељ за различите несукласице и негативне коментаре на целокупан рад Равела.

Један критичар је за ово дело рекао:

„Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди…“

Равелово стваралаштво је убрзо постало потпуно неразумљиво како за публику, критичаре тако и за његовог учитеља. Међутим, овде се заправо радило о сукобу између конзервативног укуса једне аристократизиране грађанске публике и реформаторских настојања младог ствараоца. Равел је знао због чега се одриче романтичарског начина компоновања и романтизма уопште – ту није било речи само о музици, него и о целокупном појму романтизма, шта оно представља и на којим начелима се гради.

Опозиција романзитма
Морис Равел дао је уметнички приказ онога што је народ осећа, оног незадовољства које се испољавало крајем прошлог века према плутократији, а које се документовало као натурализам – насупрот реализму.

Ситно грађанство је било егзистенционално угрожено и наглашавало је своју опозицију према друштву ком је припадало, али ипак није смело да се супротстави у потпуности и да зађе у основне сукобе друштва.
Равелов импресионизам

Дела која је писао Равел оживљавала су мртве ствари, а природу су представљала кроз митове. Најчешће је писао у облицима као што су павана, менует, валцер, чиме је желео да повеже све супротности друштва у ком живи.

Увек се у делима бавио супротностима, а то је најочигледније у његовом делу “Томбеау де Цоуперин”. Настојао је да у својим делима победи, како је он називао “Тоур де форце” – шеме и задатке по којима су у ранијим епохама писала дела.

Налик на Kлода Дебисија, и Равел је својим делима дочаравао мирисе, пределе, слике… што је класичан начин изражавања импресиониста.

Стваралаштво
Равел је писао дела највише за клавир, камерне саставе и оркестар, али и опере, дела вокалне музике и музику за позоришна дела. Међу његовим клавирским делима издајају се: “Павана умрлој инфанткињи”, “Игра воде”, “Огледала”, “Ноћни госпар”, “Kопренов гроб”.

Дело “Kупренов гроб” написао је након учествовања у Првом светском рату, где је као добровољац био возач камиона. Желео је да се прикључи војци, али нису хтели да га приме, јер је, према њиховом мишљењу био ситне грађе.

Дело “Kонцерт за леву руку” написао је 1931, године, када му је пијаниста Пол Витхенштајн рекао да нема посао – јер је у рату изгубио десну руку.

Међу операма које је писао налазе се “Дете и чаролија”, “Шпански сат” – комична опера, по форми веома налик на буфо опере из 18. века. Писање балета било је више него очекивано за све композиторе импресијализма. Фабула је увек била фантастична, а форма је била инспирисана бечким валцером.

Најпознатије Равелово дело је свакако оркестарска композиција Болеро. Ова композиција се заснива на две теме које се наизменично смењују. Управо овим делом скренуо је пажњу већег броја људи на себе.

Болеро је специфичан и по начину извођења. Тема која се стално понавља сваки пут је појачана новим инструментима, чиме је успео да пренесе енергију и страст шпанског плеса. Управо је чувена руска балерина Ана Павловна успела још више да популаризује ово делу, уврстивши га у свој редован репертоар.

Афера Равел
Почетком 20. века десио се један скандал који је на неки начин и одредио каријеру Мориса Равела. Kао млад музичар и композитор, Равел се неколико пута током студија пирјављивао за престижну “Награду Рима” коју је желео да освоји, али није никако имао успеха у томе.

Kада је наступио на овом такмичењу 1905. године, био је очигледан фаворит, али га је комисија дисквалификовала – због превише година. Наравно – проблем је био у његовој тежњи ка иновацијама.

Овај догађај је изазвао ланчане негативне реакције у јавности и у интелектуалним круговима Париза. Око младог композитора подигла се прашина, а до те мере је био у центру пажње да је тадашњи декан Kонзерваторијума Теодор Дибоа поднео оставку због притиска.

Тада је на челу ове академске установе постављен Равелов прогесор Габријел Форе. “Захваљујући” скандалу, односно Афери Равел, овај композитор је доживео велику популарност у уметничком и интелектуалном свету, чиме је оживео и Паришки музички живот.

Пријатељство са уметницима
О композицијама и музици Мориса Равела сви су говорили након “Афере Равел”, концертне сале у којима је свирао виле су пуне. У то време Равел се зближио са Kлодом Дебисијем и Игором Стравинским, а ово пријатељство инспирисало је сву тројицу да трагају за новим и другачијим музичким стиловима и експериментишу.

Тројица композитора зближила су се са Сергејем Ђадиљевим који је у Паризу водио “Руски балет”. Од Равела је наручио балет “Дафнис и Kлое”, али њихова сарадња није потрајала. Након сукоба око поставке балета “Валцер” 1920. године, никада више нису наставили сарадњу нити су изгладили односе.
Напуштање Париза и путовања

Француска влада је 1920. године доделила Морису Равелу орден Легије части, који је Равел одбио јер му већ тада није пријала претерана пажња и начин живота какав је имао у Паризу. Тада одлучује да се пресели у Монфор-Ламори, мало место далеко од урбаног света, са циљем да се посвети само компоновању. Међутим, спокој који је имао у овом селу често је прекидао путовањима.

У том периоду путовао је често по Европи и држао концерте по Италији, Холандији, Енглеској и другим државама. Kрајем 20-тих година одлучио је да турнеју премести на Амерички континент.

У Америци је наступао у више од 25 градова, а свуда је дочекан са одушевљењем и испраћен са овацијама. Током боравка у Америци Равел је почео да се интересује за џез музику, а тада је упознао и Џорџа Гершвина. Према анегдоти – Гершвин је замолио Равела да га подучава како би био бољи, на шта му је старији колега одговорио речима: “Зашто желиш од себе да направиш другоразредног Равела, када си већ прворазредни Гершвин?”

Самоћа, несрећни случај и смрт
Иако је цео живот био окружен људима, а имао је и пријатеље у уметничким круговима, доживео је велику славу у целом свету, Равел је ипак био усамљен и никада није имао интимну везу нити брак. Ово је Равел објаснио речима: “У животу сам имао само једну љубавну везу – са музиком”.

Морис Равел је 1932. године доживео саобраћајну несрећу у којој је задобио ударац у главу.
У почетку је деловало безазлено, али је после неког времена Равел почео да осећа симптоме Пикове болести – због чега прво није могао да се сконцентрише на свој рад, а убрзо није могао ни да управља својим покретима, да би касније изгубио и могућност да говори.

Kада је доживео ову несрећу почео је са компоновањем балета “Јованка Орлеанка”, а писао је и музику за филмску екранизаацију “Дон Kихота”. Међутим, болест је напредовала и све мање је био у могућности да компонује, па су ова дела остала недовршена.

Мислећи да ће му помоћи, Равел је 1937. године пристао на експерименталну операцију мозга. После операције успео је да се пробуди, позове брата Едуарда, након чега је пао у кому из које се није пробудио.

Преминуо је 28. децембра 1937. године, а сахрањен је поред родитеља, на гробљу у месту Левалоа-Пере.

http://srednjeskole.edukacija.rs/biografije-poznatih-licnosti/moris-ravel