фото: ТАСС/kremlin.ru/standard.rs

Догађања последњих дана показују да нису сви у вашингтонским коридорима власти и међу америчким савезницима озбиљно схватили Бајденов курс деескалације са Русијом. Провокација са британским разарачем поред обала Крима, изјаве званичника администрације Беле куће о спремности за нове антируске санкције, незадовољство европских лидера „затвореном” природом руско-америчког самита у Женеви све то сугерише да је снижавање нивоа конфронтације са Москвом за многе на колективном Западу неразумљив и непријатан роман.

Дакако, Женева није донела ни зближавање, ни отопљавање. Лидери две државе су само утврдили мере које неће дозволити да њихова оштра конкуренција и конфронтација пређу у фазу у којој би се читав свет нашао у смртној опасности. Чак ни то још увек није нарочито успешно, мада постоје добри сигнали. Конкретно, почео је заједнички рад стратешкој стабилности и сајбер безбедности. Али, не треба очекивати ускоро нешто велико.

Па ипак, самит у Женеви се не може сматрати потпуно неуспешним. Његов главни резултат није чак ни заједничко саопштење о неприхватљивости нуклеарног рата, већ изјаве два лидера да немају илузије ни један о другом, ни о односима две државе. Чињеница да је ово речено – одличан је резултат за овај тренутак. Уосталом, двојица можда најискуснијих политичара на свету, нису само разменили размишљања и искуства већ су упутили и одређени сигнал елитама и јавности. Али, да ли је то у потпуности прихваћено?

Лако ми је да поверујем да не само Владимир Путин, већ и Џо Бајден немају апсолутно никакве идеалистичке идеје о стању у светским пословима. Сви остали ће на том плану морати да се потруде. Две америчке идеје могу се навести као примери идеалистичког погледа на свет – о ширењу демократије силом (не обавезно војном) и начинима кинеског развоја.

Дуго је у Сједињеним Државама и на Западу уопште доминирало гледиште да либерална демократија, једном правилно успостављена, делује у свим земљама на приближно исти начин. Након низа неуспеха, закључено је да је свака, па и демократска изградња нације катастрофалан посао. И расипање ресурса. То се догодило много пре Трамповог избора и догађаја који су потом уследили.

Водећи ‘трустови мозгова’ у Сједињеним Државама, а и амерички политичари, о томе су почели да говоре још током првог мандата Барака Обаме. Већ тада се могло чути: „Покушали смо да продамо демократију људима који то нису желели”. Током либијске авантуре, наоружани побуњеници су понекад називани „демократама”, а годину дана касније су сиријски милитанти, који су желели да свргну Башара ел Асада, називани искључиво „либерално оријентисаним” или „углавном либералним”.

У ствари, још тада је „ширење демократије” званично препознато као искључиво спољнополитички инструмент глобалног руководства. Више се нико није претварао да ће такво ширење користити земљама у којима се то практикује. У сваком случају, таквог претварања није било у публикацијама и говорима намењеним западној публици.

Са гледањима на Кину догодила се мало другачија еволуција. Амерички политичари и стручњаци су 1980-их, када је НР Кина постала светска фабрика ствари, били уверени да ће, ако не за десет, онда за двадесет година или мало касније, започети демократизација Кине. Сматрало се непоколебљивом истином да демократија нужно долази након тржишних односа и приватног власништва. То је подразумевало да врло брзо Кина треба да се придружи братству демократских земаља.

Запад је рачунао да ће се у Кини појавити либерална демократија већ при крају владавине генералног секретара КПК Ху Ђинтаоа. Западни експерти су прогледали тек након што се у Пекингу устоличио Си Ђинпинг. Претходна очекивања проглашена су лажним, ненаучним, чак и штетним. Зато што је Кина – док је Запад чекао да се у њој роди демократија са кинеским карактеристикама – толико ојачала да је почела да угрожава западну хегемонију. У великој мери захваљујући и томе што су сва западна тржишта била отворена за кинеску робу.

У исто време појавила се теза о блиском уласку Кине у кризу која је неизбежна. А и да ће бити системска и деструктивна, попут савршене олује. За то су коришћена најмање три аргумента: лоша демографска структура, болна зависност од извоза и неинклузивна природа кинеског друштва. Наравно, ово је било понављање добре старе тезе о економској ефикасности западне демократије и неефикасности других система.

Пре три године се о „неизбежној кинеској кризи” говорило као о доказаној чињеници. Данас таква предвиђања више нису у моди. Промена погледа унутар либералног западног естаблишмента је очигледна. То се види у томе што је Бајденова администрација као главни задатак уједињеног Запада за наредне године поставила: доказати да су „демократије” конкурентније од „аутократија”.

Бајден је „вођа слободног света”, а постављањем таквог задатка је признао да више нема говора о било каквој осигураној предности једног система над осталим. Заправо, Сједињене Државе су на корак од признавања постојања посебне кинеске цивилизације, радикално различите од западне, али истовремено способне, како је то сада модерно рећи, за одрживи развој. Наравно, ту цивилизацију могу и даље оптужити за „кршење људских права” и „недостатак демократије”, али то више не функционише као некада.

Ако Сједињене Државе (читав уједињени Запад би то следио) још признају да је и Русија, која је такође донекле страна блоку либералних демократија, посебна цивилизација која има право на суверени развој, то би био огроман пробој у свет без илузија. Реч ‘право’ овде не подразумева не нечије одобрење или признање. Довољна је једноставна констатација чињенице да постоје алтернативне цивилизације и да то ништа не може променити.

Са овим ће бити великих проблема. Пре свега зато што је Запад надиграо претходни алтернативни систем. Осим тога, и Москва и Пекинг су, барем до краја 2000-их, тврдили (са извесним резервама) да су „уграђени” у глобални систем економских односа и међународних правила. Ни Путинов минхенски говор 2007. године није био изјава о руском одбијању да учествује у глобалном пројекту Запада, већ показатељ чињенице да се Сједињене Државе не придржавају својих објављених правила.

Тек средином 2010. године, Русија и Кина су почеле да јавно говоре о својој посебности и да у складу са тим граде своју спољну политику. Морамо схватити да смо илузију искључивости Запада створили и ми. Главна илузија које се морамо ослободити ми у Русији је идеја да данас имамо посла са истим Западом као 1980-их и 1990-их. Од тада се Запад променио до непрепознатљивости. Сједињене Државе су тврдиле да су победиле у хладном рату. Али, ко је изборио ову „победу”?

Западним „градом и светом” тада су владали припадници верске деснице, хришћански конзервативци, на челу са Реганом. А данас се људи са таквим уверењима и у Европи и у Америци сматрају, у најбољем случају, ретроградним и расистима. У горем – чак и „унутрашњим терористима”.

Запад је одавно престао и да демонстрира некадашњу економску ефикасност, комфор за грађане и социјалну правду, на које су се раније позивали „надзорници перестројке”, а сада, из непознатог разлога, руски опозиционари настављају да позивају на то. Запад из 1980-их и 1990-их чинио нам се у много чему културолошки блиским, само мало профињенији и чистији. Данас нам је та творевина туђа, а још увек је наоружана до зуба. Истовремено, изузетно је оптерећена социјалним и инфраструктурним проблемима.

Готово сви који заговарају помирење или „попуштање напетости” у односима са Сједињеним Државама и Европом, вољно или невољно се позивају на безнадежно застарело виђење Запада као хришћанске цивилизације, света слободе и личних права, а и као места удобног за живот. Такође: сматрају Запад стабилном структуром, а и то је у 2021. години далеко од реалности. Зато: тек када се ослободимо ових заблуда можемо почети, како кажу у Министарству спољних послова РФ, субстантивни (суштински) дијалог са Вашингтоном и европским престоницама о деескалацији и о правилима понашања на светској сцени у 21. веку.

Биће тешко јер ће то бити и одбацивање заблуда, али нас без тога неће почети схватати озбиљно. То неће бити баш најпријатнији свет, ни свељудска заједница, али ће зато бити безбеднији него што је данас. За све ће бити потребан и нови квалитет масовне свести у Русији, а то ће, кад се појави, и само по себи бити добар резултат. Тим пре што са тиме код нас постоје још увек велики проблеми. Све у свему, свет лишен илузија рађа се, умногоме у мукама, у ово наше време и у Русији.

Аутор Дмитриј Дробњицки