Док (пост)изборна криза у Сједињеним Државама и даље траје, појављују се бројне претпоставке да се – када су у питању немири крунисани упадом демонстраната у зграду Сената – заправо радило о операцији лажне заставе (Falseflag), односно акцији која је требало да дискредитује позицију Доналда Трампа и његових следбеника, па самим тим и њихове тврдње о изборној превари. Обезбеђене Сената је било претерано слабо, без обзира на предвидљиве безбедносне ризике, а појављују се и фотографије учесника демонтрација за које се тврди да су активно учествовали и на протестима Антифе.

Било како било, нико не може да оспори да је велики део демонстраната ту био из уверења, као и да дубока подељеност Америке, раздор америчког друштва по све дубљим – културно и цивилизацијски мотивисаним – шавовима нипошто не може бити негирана. Као и енергичност и спремност не тако малог броја појединаца и група да се свим средствима супротставе естаблишменту који више не осећају као свој, институцијама за које више не верују да их на било који начин репрезентују, медијима у којима виде само слуге отуђеног система, при чему ти појединци и те групе себе не прастају да сагледавају као патриотске.

Раздор између осећања патриотизма са једне и одбацивања друштвених елита и институција с друге стране, тежак је за свако друштво, при чему излаз за (самопроглашене) патриоте може бити или у темељном рушењу институција и изградњи нових, или у везивању патриотизма за друге вредности, односно основе легитимитета које немају непосредни извор у постојећим институцијама. Морају се, дакле, везивати за митолошке представе, на одређено виђење заједничке прошлости и идејно-вредносних образаца који уверљиво могу бити супротстављене етаблираном поретку.

Лебдећи мит

Понекад такве визије могу наћи известан институционални ослонац, макар и краткорочно, и у томе је била највећа разлика између ових и претходних председничких избора у САД. Дуго генерисано незадовољство естаблишментом, односно одређеним читањем америчке идеологије и идентитета, уочи претходних избора деловало је потпуно нефокусирано и маргинално, без обзира на бројност и мотивисаност заговорника антисистемских идеја. Сада то већ није био случај, јер се позиција која је до сада деловала маргинално јасно профилисала као једна од страна у сукобу, и то не чак као трећа страна која се мора узети у обзир, већ као један пол дубински – базично трансидеолошки – постављене дихотомије, која више не може и никада неће моћи да буде сведена на двостраначки поларитет. То је свакако најбитнији резултат Трампове победе и његовог бурног мандата, како год његови учинци и домети у будућности буду вредновани.

Та победа и тај мандат, данас је још очигледније, нису били тако случајни како се то представља, и очигледно су производ врло добро разрађене стратегије озбиљних центара моћи који се не могу изједначити ни са једном партијском номенклатуром или државном институцијом. Ту неухватљивост колективних и појединачних носилаца моћи који су довели до Трамповог доласка на власт користили су како његови противници, истичући ексцесни и привремени карактер његове појаве и решења које заступа, тако и његове преисталице, формирајући један лебдећи мит о Трамповој историској улози, састављен од позитвиво постављеног пола који се састоји у позивању на обнову изворних вредности пионирске американе, и негативно постављеног пола који се састојао у разобличавању терије завере о отуђеним елитама са претензијом да контролишу читаву реалност (пицагејт, кабала, илуминати) и конструисању наводне контразавере чији је центар у тврдњи о деловању организације, осносно мреже или покрета отпора са шифром Q.

Утицај популарне културе на обликовање протрамповског лебдећег мита био је видљив и на самим протестима, где се нисмо могли отети утиску да смо све то већ гледали у неком филму, у бројним филмовима и серијама заправо. Ако је за промену и супротстављење отуђеном систему потребан мит, у данашњем медијатизованом свету било је очекивано да он буде изражен образцима и знаковима популарне културе, која је уосталом увек почивала на одређеним арехетипским, односно митским обрасцима. Због чега је, између осталог, успевала прилично успешно да изрази неке од већих страхова историјски сасвим специфично формираног америчког друштва.

Популарна култура је увек изаржавала страх колективног Американца од анархије или феудализације земље са једне и успостављања централистичког ауторитаризма с друге стране, који су најдубље угрожавали основне идеје на којима су почивали америчка држава и друштво, да би уопште могли да се називају амаричким. Готово митске слике које долазе из Вашингтона као да подстичу све те страхове иствремено, а за сада не делује да нуде уверљиву катарзу. Ко након Бајденове победе још увек верује у слободу избора и истинску независност локалних заједница од федералних власти, или у способност те федералне власти да спречи дезинтеграцију земље? Ко још верује да ће пионирски индивидуализам остати укорењен у вредностима црпеним из заједнице која тај индивидуализам доктринарно и органски подржава? Тиранија, анархија, локални шерифи који постају све и свја – бирајте, као да нам кажу те слике које гледамо.

Пораз и слобода

Двостраначки естаблишмент ће значај ових догађаја покушавати да минимализује – демократе ће покушати да обнове визију повратка Америке себи после дефетистичке трамповске епизоде, републикаци ће покушавати да се врате коренима, али тако да не изгубе подршку трамповске базе која је склона да у њима види ништа мање зло од демократа, а без које никада поново неће повратити власт. Они који буду наставли тамо где је Трамп стао, са или без њега, имаће капитал, али и проблем његове успешне операционализације. Попкултурни инфантилизам, колико год заводљив, и база састављена од неупитних подржавалаца култа под шифром Q, колико год мотивисана, ипак, плашимо се, неће бити довољни.

Слике које долазе из Америке ће, бар до неког новог момента, и упркос пропаганди било које стране, бити слика њеног пораза, њеног постепеног силаска са трона глобалног господара живота и смрти, и господара умова најзад. Биће слика пораза једне културе са претензијом на универзалност, слика лакрдије у којој завршава свака људска претензија да изиграва Бога.

Али биће и слика људске жеље за слободом и то слободом укорењеном у одређеној представи  о вредностима, па и наслеђеним вредностима и вери да са се за те вредности вреди борити, и да та борба даје смисао нашим животима. Због тога америчке победе и порази не би требало да буду и наше победе и порази; време је да коначно кренемо својим путем, и ту „Зелену земљу“ препустимо самој себи. Исто тако, не можемо а да се не зарадујемо снази људске воље за слободом и животом у људском достојанству, а у томе сваки пример може бити драгоцен и окрепљујући, па макар и амерички, па макар и сасвим залудан.

„Нашли смо се на крову Америке“, написао је Џек Керуак у свом највећем роману, „и све што смо могли било је да вичемо“. Колико залудности и слободе има у тим речима. Колико, уопште, залудности и слободе у нашим животима. Због тога не би требало ни да ликујемо ни да тугујемо. Него да гледамо што чистијим погледима, да учимо и мислимо – и да делујемо.

Насловна фотографија: Andrew Harnik/AP

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард