Најновији чланци  

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 22 guests and one member online

  • Бранислав
   

Како се Мајк Помпео послужио логиком Мао Цедунга рекавши да КП Кине не представља кинески народ, и због чега се ово може назвати револуционарним америчким приступом Кини?

У скорашњем говору, амерички државни секретар Мајк Помпео забио је нож право у срце односа између Комунистичке партије Кине и кинеског народа, што је од круцијалног значаја за моћ КП Кине.

Користећи се логиком коју је Мао Цедунг елаборирао у својој књизи О контрадикцији, Помпео је покушао да докаже да КП Кине не представља кинески народ, него је Партија у ствари непријатељ кинеског народа. Ова поента је фундаментална јер, како Мао то објашњава, главни политички елемент је знање ко је са нама, а ко је непријатељ, док би Партија увек морала да представља народ.

МАОИЗМОМ ПРОТИВ МАОИСТА
Помпео је изјавио: „Морамо да почнемо од тога како наш народ и наши партнери перципирају КП Кине. Морамо им рећи истину“.

Али шта је истина према америчком државном секретару? Ево: „Знамо да пословање са компанијама које подржава КП Кине није исто као пословање са, рецимо, неком канадском компанијом. Они не одговарају независним бордовима, а многе од њих финансира држава, па немају потребу да јуре профит…

Такође знамо да уколико наше компаније инвестирају у Кини, оне могу свесно или несвесно да помажу огромна кршења људских права којима прибегава Комунистичка партија. Такође знамо да нису сви кинески студенти и радници само обични студенти и радници који долазе овде како би мало зарадили или стекли нешто образовања. Превише њих овде долази како би крали нашу интелектуалну својину и потом је односили у своју земљу“.

Према томе, он заступа став да би Сједињене Државе требало да наступају као de facto нова револуционарна партија: „Морамо се такође ангажовати према кинеском народу и оснажити га – то је динамичан, слободољубив народ који је потпуно различит од КП Кине“.

Зато што, како он подвлачи, „комунисти скоро увек лажу. Највећа лаж коју нам нуде јесте то да говоре у име 1.4 милијарде људи који су под надзором, репресијом и страхом да проговоре. Истина је сасвим супротна. КП Кине се плаши искреног мишљења кинеског народа више од било ког другог противника, за шта немају никаквог разлога, изузев страха да ће изгубити власт.“

Амерички државни секретар Мајк Помпео пролази поред америчке и кинеске заставе уочи састанка са кинеским министром спољних послова и државним саветником Вангом Јием, Пекинг, 08. октобар 2018. (Фото: Daisuke Suzuki/Pool via Reuters)
Амерички државни секретар Мајк Помпео пролази поред америчке и кинеске заставе уочи састанка са кинеским министром спољних послова и државним саветником Вангом Јием, Пекинг, 08. октобар 2018. (Фото: Daisuke Suzuki/Pool via Reuters)

„Замислите само колико би боље било у целом свету – да и не помињемо људе унутар Кине – да смо могли на време да чујемо шта имају да кажу доктори из Вухана, односно да им је било дозвољено да звоне на узбуну након избијања заразе новим вирусом. Превише деценија су наши лидери игнорисали и умањивали речи храбрих кинеских дисидената који су нас упозоравали на природу режима са којим се суочавамо“.

Сједињене Државе ће зато да подржавају кинеске дисиденте, јер они се истински залажу за кинески народ, чији су интереси сагласни са интересима Америке.

Ово је револуционарни амерички приступ Кини – коришћење логике маоизма против Маових наследника. Сви чланови Партије и читав кинески народ деценијама су натапани Маовом филозофијом, па се свесно или не проналазе у таком размишљању. Наравно, постоје разлике између дефиниције и реалности „народа“ у Маово време, када је основна контрадикција била између феудалног друштва и великих народних маса, и данашње Кине.

САД И КП КИНЕ
Међутим, можда је Помпео усмерио подршку на погрешне људе. Стари дисиденти попут Веја Ђиншена или Ванга Дана, које је шеф америчке дипломатије експлицитно поменуо, предуго су изван Кине и вероватно више не уживају неку велику подршку унутар ње. Но, САД су дефинитивно покушале да забију клин између Партије и народа, а ко ће „истински“ представљати кинески народ биће одлучено касније. Важан елемент је то што је КП Кине de facto етикетирана као „непријатељ народа“. То изазива цео низ проблема за Партију.

Америчка подршка Комунистичкој партији Кине одувек је била есенцијална за Партију. Током 1930-их, амерички новинар Едгар Сноу је са књигом Црвена звезда над Кином био екстремно важан за уверавање западњака да су романтични кинески комунисти били добри момци које треба подржавати, а не корумпирани националисти (Куомитанг – КМТ). Његова централна тврдња, која можда потиче од Маоа или је допринела Маовој теорији, јесте то да КПК истински представља наде и тежње обичних људи у Кини.

Када су комунисти дошли на власт, повратак кинеских интелектуалаца из Сједињених Држава, попут филозофа Фенга Јоу-лана или драматурга Лао Шеа, био је индиректан доказ америчке подршке новој Кини. Све остало, антикомунистичке контроверзе које су беснеле по Америци педесетих и шездесетих, нису се рачунале, просто зато што је Кина била затворена, а званично супротстављање Пекинга „америчком империјализму“ повремено је звучало као позив упомоћ.

Касније су омажи Кини од стране америчких председника попут Ричарда Никсона, Џимија Картера, Роналда Регана и Џорџа Буша ишли наруку идеји Денга Сјаопинга и његових наследника да су они прави представници кинеског народа. Сада су наравно 40 година чудесног економског развоја и огромни антикорупцијски напори председника Сија Ђинпинга пружили нову муницију за цементирање присних веза између народа и Партије у Кини. Заправо, подршка Партији већ је била веома висока, а постала је још јача током и након борбе против вируса.

Атрактивност дисидената опала је код многих у Кини који су искусили бољитак сопствених живота, обуздавање корупције и, што је веома важно, решавање епидемије, макар prima facie, на ефикаснији начин у Кини него у Сједињеним Државама. Али амерички клин није опитна алатка. Он може да покаже где је снага, а где слабост, па ће следећи практични корак можда бити успешнији.

Кинески медицински радници позирају са заставом Кине након затварања привремене ковид болнице у Вухану, 10. март 2020. (Фото: Xinhua/Xiao Yijiu)
Кинески медицински радници позирају са заставом Кине након затварања привремене ковид болнице у Вухану, 10. март 2020. (Фото: Xinhua/Xiao Yijiu)

Споља гледано, Помпео је разјаснио још једно питање. САД више немају билатералан приступ Кини. Америка говори својим партнерима да КП Кине лаже, па стога гради коалицију земаља истомишљеника против КП Кине. То би могло да има далекосежне последице.

Ово је први модерни рат који се фокусира на Азију.

Први светски рат углавном се водио у Европи и Азији, при чему је улога Јапана против немачких колонија у Кини била минорна, споредна ствар. Други светски рат такође се претежно водио у Европи, а иако је напад Јапана на Кину и САД био значајан, важнији рат одвијао се у Европи. Током Првог хладног рата, Азија је била важна, а врући ратови водили су се у Кореји и Вијетнаму, док су насилно сузбијане комунистичке побуне у Малезији и Индонезији. Но, совјетска престоница, Москва, налазила се у Европи.

Сада је Азија центар конфликта по први пут, иако би сукоб могао да се прошири на друге континенте. Кина ће вероватно желети да прошири своје глобално присуство, док ће САД желети да га ограниче. Али главна арена је Пацифик, Азија.

МОЋ НОВЦА
Осим тога, Сједињене Државе и Европска унија троше билионе долара на своје економије. Биће то највећа финансијска помоћ у историји капитализма, вероватно већа и од Маршаловог плана којим је европска економија обновљена након Другог светског рата. Овог пута је, према разним параметрима, могуће да би то било поновно покретање, па и креирање светске економије након краја епидемије коронавируса.

Овај огромни план ће се догодити паралелно са америчким економским одвајањем од Кине и истовременим одвлачењем Европе са собом. Из садашње перспективе стиче се утисак да ће Кина бити изолована од најпозитивнијих последица овог џиновског програма.

Није јасно шта ће новац заправо учинити. Хоће ли Сједињене Државе покренути велики индустријски програм за обнављање система инвестирањем у очајнички потребне нове технологије, свежу инфраструктуру, здравство, образовање и правно-бирократске олакшице, а све у циљу подстицања новог бизниса?

Шта ће ЕУ учинити? Хоће ли бити у координацији са САД? Хоће ли координација бити на континенталном нивоу или ће се финансије дистрибуирати свакој земљи појединачно да троше како им воља? Ништа од овога није јасно, а вероватно неће ни бити јасно до краја америчких председничких избора. Као што није јасно ни да ли ће са војном коалицијом коју ће чинити Јапан, Вијетнам, Индија и Аустралија, уз америчку подршку, настати и економска зона трговинске сарадње, као што је предвидела Обамина администрација.

Председник САД Доналд Трамп у друштву председника Европског савета Доналда Туска током посете седишту ЕУ у Бриселу, 25. мај 2017. (Фото: Emmanuel Dunand/AFP/Getty Images)
Председник САД Доналд Трамп у друштву председника Европског савета Доналда Туска током посете седишту ЕУ у Бриселу, 25. мај 2017. (Фото: Emmanuel Dunand/AFP/Getty Images)

Али јасно је да ће ови планови само маргинално дотицати Кину, ако је не буду и потпуно искључили. Тако би ово могло да доведе до стварања две одвојене економске сфере, баш као у време Маршаловог плана. Перспектива самосталног суочавања са економским последицама епидемије, плус Помпеова објава идеолошког рата против КП Кине, морала би да натера кинеске лидере да се замисле о начинима да превазиђу проблем пред којим су се нашли.

Наредни месеци ће показати шта ће урадити по том питању.

 Насловна фотографија: Lintao Zhang/Getty Images

 Извор Asia Times

https://www.standard.rs/2020/07/31/zasto-je-amerika-objavika-rat-kp-kine/