Вахан Јегиазарјан – Јулски рат Јерменије и Азербејџана

О новонасталој ситуацији између Јерменије и Азербејџана разговарали смо с председником јерменског друштвеног покрета „Заргацум“ (Развој) Ваханом Јегиазарјаном

Вахан Јегиазарјан је председник друштвено-политичког покрета „Заргацум“ (Развој), са запаженом улогом у сфери „јавне дипломатије“ и друштвеног активизма у Јерменији. Овом приликом одговарао је на питања „Печата“ у вези с „одмрзавањем“ оружаног сукоба између Јерменије и Азербејџана у Тавушкој области, која се налази на око 300 километара од, јавности познате, области Нагорно-Карабах (однедавно преименованој у Републику Арцах).

Шта се дешава на граници између Јерменије и Азербејџана последњих дана? Како је започео сукоб и због чега?
Након Плишане револуције у Јерменији 2018. године и смене преговарача на јерменској страни, у процесу нормализације нагорно-карабахске проблематике, уочена је одређена позитивна динамика. Главна теза премијера Јерменије Николе Пашињана састојала се у речима: „Свако решење карабахског конфликта мора бити прихватљиво за народ Јерменије, народ Арцаха и народ Азербејџана.“ Нажалост, овакав приступ Јерменије, који је без преседана у модерној јерменској историји, азербејџанске власти су одбиле и почеле да спроведе максималистичку политику са циљем укључивања територије Арцаха у свој састав, свим средствима, укључујући и примену силе. Симбол агресивне реторике Азербејџана и краха преговарачког процеса постала је изјава председника Азербејџана Илхама Алијева од 25. јуна, када је приликом церемоније отварања нове војне базе оружаних снага Азербејџана рекао: „Фактор силе се у свету пробија у први план, а ми смо дужни да нагомиламо снагу и решимо питање Нагорно-Карабаха (Арцаха) на било који начин.“ Наведене речи иду у прилог тези о припреми планиране агресије против Арцаха и Јерменије у циљу насилног решења карабахског питања. Сам почетак агресије свет је имао прилику да види 12. јула 2020. године.

У поподневним часовима 12. јула у Тавушу, на североисточном делу границе Републике Јерменије са Азербејџаном отпочела су борбена дејства. Азербејџански војници су покушали да пређу границу и приближе се пограничном пункту „Неустрашиви“. Након упозорења и превентивних мера које су предузеле јерменске оружане снаге, група азербејџанских војника је оставила теренско возило и побегла. Јерменски војници нису отварали ватру, уверени у то да је у питању била случајност и да су азербејџански војници грешком прешли границу. Међутим, убрзо након овог инцидента, азербејџанске оружане снаге су започеле са минобацачком и артиљеријском ватром на позиције јерменске војске, али и погранична насеља Мовсес и Чинари. Стога, по свему судећи, азербејџанска војска је организовала имитацију „случајности“ пограничне провокације, са циљем да започне рат са Јерменијом на њеној североисточној граници, одвлачећи тако јерменске трупе са правца главног напада, који је највероватније био планиран на југоистоку, у Арцаху. Време за агресију Азербејџана није изабрано случајно – Азербејџан се надао да ће унутрашња политичка криза у Јерменији, која траје више од месец дана, ослабити контролу јерменске војске.

На изненађење противника, јерменска војска не само што је за кратко време одбила напад већ је у контраофанзиви неутрализовала претњу цивилном становништву – претњу директним гранатирањем јерменских пограничних села Мовсеса и Чинари. Јерменија је тако поново стекла контролу над стратешки важним пограничним планинским ланцем и Црном планином, одакле је отварана ватра на цивилну инфраструктуру и житеље Тавуша. У овом делу границе то су доминантне висине и контрола над њима даје стратешку предност над противником.

Јулски рат представља најжешћу војну ескалацију сукоба Јерменије и Азербејџана у последњих неколико година. Први пут су се велике војне операције одиграле на међународно признатој државној граници Јерменије и Азербејџана, која се у контексту чланства Јерменије у ОДКБ-у и стратешког савеза Азербејџана с Турском може брзо развити у акутну регионалну конфронтацију са учешћем свих кључних геополитичких играча. Брзе и превентивне акције јерменских оружаних снага, међутим, спречиле су да у овој фази сукоб прерасте у акутну регионалну војнополитичку кризу.

Треба напоменути и да су први пут, као резултат посебне операције јерменских оружаних снага, ликвидирани високи официри оружаних снага Азербејџана: шеф штаба и командант артиљерије товуског корпуса оружаних снага Азербејџана. Те особе су командовале минобацачким и артиљеријским гранатирањем јерменских пограничних насеља Мовсес и Чинари, што је један од разлога за њихову ликвидацију.
Схвативши потпуни пораз, азербејџански званичници су изјавили једну невероватну ствар – представник азербејџанског министарства одбране Вагиф Даргахли рекао је да „ракетни системи у служби азербејџанске војске могу да погоде јерменску нуклеарну електрану Метсамор с великом тачношћу“. Ова претња је међународни злочин – кршење међународног хуманитарног права генерално, а посебно Првог додатног протокола Женевске конвенције. Такве претње су директна манифестација државног тероризма и изражавају геноцидне намере Азербејџана.

Имајући у виду да је Јерменија чланица Организације уговора колективне безбедности (ОДКБ), а да је Азербејџан близак савезник Турске, како овај конфликт може утицати на односе Русије и Турске.
Јулски рат је умногоме последица заустављеног руско-турског сукоба око сиријског Идлиба. Јерменија је чланица ОДКБ-а и стратешки савезник Русије у региону, а руководство Азербејџана и Турске званично су своје савезништво потврдили кроз концепт „Један народ – две државе“. За турско руководство је корисно да напетост између Јерменије и Азербејџана доведе до значајног нивоа претње регионалној стабилности и руским интересима, како би, пацификујући Азербејџан, могла да тражи руске концесије у сиријској покрајини Идлиб. Истовремено, интерес Азербејџана је да одмрзне јерменско-азербејџански сукоб и промени статус кво. И овај турско-азербејџански рецепт је испробан управо у јерменском Тавушу. На срећу, покушај није успео као резултат успешног контранапада јерменске војске.

Каква је политика Турске у вези с питањем Нагорно-Карабаха (Арцаха) и како је Турска реаговала на ескалацију јерменско-азербејџанског сукоба у Тавушу?
Турска је фактички страна у сукобу у Карабаху и нескривено подржава Азербејџан, како с војним инструкторима, тако и НАТО опремом. Ове две земље спроводе заједничко планирање и координисано спровођење војне политике.

У првим сатима ескалације ситуације у Тавушу, 12. јула, турско министарство иностраних послова издало је саопштење о пуној подршци Азербејџану, а потом је уследило слично саопштење турског министарства одбране. Током акутне фазе сукоба, импресивна делегација азербејџанског војног руководства посетила је Турску, а дан након тога теретни авион турског ратног ваздухопловства слетео је на аеродром у Бакуу с тајним војним теретом. Према неким изворима, у авиону је било модерно оружје по НАТО стандардима, а према другим изворима у авиону се налазило неколико стотина протурских милитаната Сиријске слободне армије из сиријске провинције Идлиб, који би могли бити искоришћени за масовни напад на положаје јерменске војске, што се већ и догодило у априлу 2016. године.Милитанти су тада коришћени као топовско месо и као средство за спречавање бројних жртава у редовима војске Азербејџана, а које азербејџанско друштво не би прихватило и које би могле проузроковати унутрашњи политички несклад и промену власти у Азербејџану. Постоје докази који указују да су у сиријским градовима Џендерис, Раџа и Африн отворена места за регрутацију плаћеника.

Према курдском листу „Фират“, милитантима се обећава 3,5 хиљада долара месечно на основу уговора који је орочен на шест месеци. Управо то је занимљиво, дакле, чињеница да се уговори закључују на шест месеци, што може указивати на планирање нове агресије Азербејџана и Турске на Арцах и Јерменију.

Ових дана турска извиђачка беспилотна летелица, вероватно „Барјактар ​​ТБ2“, извела је извиђачке летове у близини јерменско-турске границе, што је такође један од показатеља агресивне турске политике према Јерменији.

Какве могућности реаговања поседује Русија?
Русија је стратешки и војнополитички савезник Јерменије, укључујући и формат ОДКБ. Русија и Јерменија имају широки правни основ за сарадњу у области одбране. У Јерменији, граду Гјумри, стационирана је 102. руска војна база која делује као заједничка војна снага Русије и Јерменије. Како је руски министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио 2010. током своје посете Јерменији: „У случају било какве спољне претње Јерменији, то ће се сматрати спољном претњом за Русију.“ Ова формула још важи.

У исто време Русија је и копредседавајућа ОЕБС-овој Минској групи и има за циљ да подржи мирно решавање питање Арцаха (Нагорно-Карабаха) с обзиром на то да се и Јерменија и Азербејџан налазе у зони виталних интереса Русије. С тим у вези, руска политика је усмерена на одржавање статуса кво и на развој преговарачког процеса који би довео до обострано прихватљивог решења тог питања. Такав став Русије има за последицу накнадно укључивање Азербејџана у руске интеграционе пројекте, као што су ЕАЕУ и ОДКБ.

У данима Јулског рата Русија је, с једне стране, одмах након откривања турских извиђачких беспилотних летелица у близини јерменско-турске границе, подигла борбене хеликоптере 102. руске војне базе у Гјумрију како би надгледали јерменско-турску границу. Такође, истог дана изненада су покренуте масовне војне вежбе у западним и јужним војним окрузима Русије, док је министарство одбране Јерменије најавило своје учешће у овим вежбама кроз јерменске јединице Уједињене групе оружаних снага Русије и Јерменије. Те превентивне мере су обезбедиле западну границу Јерменије од директне турске претње и омогућиле јерменским трупама да се концентришу на борбу против азербејџанске агресије.

С друге стране, од првих дана сукоба Јерменије и Азербејџана у Тавушу, Русија преговара и са јерменском и са азербејџанском страном о прекиду ватре и враћању за преговарачки сто. Напори руског посредовања били су ефикасни током рата у априлу 2016. године, те је тако и сада, у јулу 2020. године, у току активни рад на обнови прекида ватре.

Видели смо шта је Ердоган урадио са Аја Софијом и да се труди да позиционира Турску као регионалну силу. С друге стране Русија традиционално има своје интересе на простору Кавказа, а видимо и да Иран тамо покушава да заузме активнију улогу. У том контексту какву геополитичку улогу има Јерменија?
Јерменија себе не доживљава као део глобалне конфронтације геополитичких центара. Јерменија има одличне односе и с Русијом и Кином, као и са САД и ЕУ. Јерменија гради проверене односе и са својим суседима: Грузијом и Ираном.

Како ће се у будућности решавати конфликт између Јерменије и Азербејџана?
Питање Арцаха може имати само мирно решење. Сваки покушај да се то питање реши силом Азербејџан ће довести до губитка нових позиција и територија, али и до пораста регионалне нестабилности.

http://www.pecat.co.rs/2020/07/vahan-jegiazarjan-julski-rat-jermenije-i-azerbejdzana/