Белорусију деветог августа очекују председнички избори, а ову предизборну кампању обележио је виши степен насиља против опонената Александра Лукашенка него што је то био случај у претходним предизборним циклусима. Међу противкандидатима Лукашенка који се налазе под истрагом за почињена кривична дела је и Виктор Бабарика, дугогодишњи директор белоруског огранка Газпромбанке, па су Лукашенкове „чистке“, наизглед, попримиле и антируски правац.
Да ли се председник Белорусије коначно окреће од Русије и трасира одлучан пут на Запад, или је посреди само ограничен потез којим Лукашенко тежи да подвуче своју независност од утицаја из Кремља за време предизборне кампање? Постоји и трећа могућност – Лукашенко није ухапсио Бабарику као кремаљског актера, већ као представника либерално-глобалистичке струје унутар руске елите, оне струје која се често у конспиролошким круговима назива „петом колоном“.
Како бисмо направили избор између три изложене опције, прво треба да одговоримо на два проста питања? 1. Ко је Виктор Бабарика и који су његови политички ставови?; 2. Каква је била реакција Кремља и западних центара моћи на његово хапшење?
РУСКИ ИЛИ АНТИРУСКИ КАНДИДАТ?
Виктор Бабарика је последњих 20 година заузимао највишу позицију у Белгазпромбанци, белоруској ћерки компанији руског државног Газпрома, коју је сам напустио петог маја текуће године, очигледно из жеље да се активно укључи у политичку борбу. У канцеларијама дате компаније и неколицини других приватних компанија, 11. јуна ове године, спроведен је претрес од стране белоруског Комитета за државну контролу, органа за борбу против корупције који се потчињава администрацији председника Белорусије. Недељу дана после ових истражних радњи, 18. јуна 2020. године, ухапшен је Виктор Бабарика. Сасвим је јасно, дакле, да је наређење да се спроведу истражне радње дошло из самог врха белоруске државе.
Фактички, Бабарику и још 15 највиших руководилаца Белгазпромбанке белоруски органи терете за утају пореза крупних размера, за прање нелегално стеченог новца, као и за организацију криминалне групе и учешће у истој. У поменутих 20 година Виктор Бабарика се није активно бавио политиком нити износио запаљиве политичке ставове, а у политику се укључио тек почетком 2020. године. Сам Бабарика у Белорусији слови за једног од најутицајнијих тајкуна, или како их руска јавност правилније назива – „олигарха“.
Ставови Бабарике су обојени белоруским национализмом и скептицизмом у погледу сарадње и даљег зближавања Белорусије и Русије. Бабарика је јавно иступио са захтевом да белоруски Устав из 1994. године поново буде главни правни акт Републике.[1] Он је то образложио аргументом да је управо та верзија белоруског Устава ограничавала број председничких мандата, али не треба сметнути с ума да по Уставу из 1994. године руски језик нема статус државног језика. Тај уставни амандман је унет у највиши белоруски правни акт тек након референдума из 1995. године, за који је заслужан Александар Лукашенко. Из тога произилази да се Бабарика залаже за укидање статуса руског језика као једног од два државна језика у Белорусији (поред белоруског, разуме се). Виктор Бабарика је такође иступио за затварање Белоруске атомске централе[2], што је капитални пројекат руске државне корпорације Росатом и белоруске државе, вредан готово девет милијарди америчких долара. Еквивалент тога би био када би председник Србије повукао своју подршку изградњи крака Турског тока кроз Србију.
У интервјуу за реномиране либералне руске новине Комерсант Виктор Бабарика је изјавио да се залаже за војну неутралност Белорусије и за њено иступање из Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ).[3] На директно питање новинарке Комерсанта да се такав став „неће баш допасти Москви“ Бабарика је одговорио да све зависи од тога како се позиционира неутралност, наводећи швајцарски модел неутралности као пример. Када званичници Србије, примера ради, изјављују да желе војну неутралност, они тиме суштински говоре да Србија не жели да приступи НАТО алијанси, а ако кандидат за председника Белорусије говори о војној неутралности и нади да ће Белорусија у будућности иступити из ОДКБ-а, он суштински говори да Белорусија никада неће бити у савезу са Русијом, што је само корак од данашње отворено непријатељске украјинске позиције према Русији.
С економске тачке гледишта, Бабарика се изјаснио против даљих интеграција Русије и Белорусије у савезну државу, а нарочито је иступио против стварања заједничке руско-белоруске валуте, истичући „суверенитет и независност Белорусије као највишу вредност“.[4] Бабарика је такође у свом првом политичком интервјуу од седмог фебруара 2020. године више пута истицао зависност белоруске економије од Руске Федерације као нешто што треба променити како би Белорусија могла економски да се развија, док је истовремено упозоравао да ће Белорусија у овом стању морати Русији да плати својим суверенитетом.[5] Ако имамо у виду да су преговори о интеграцији Белорусије и Русије поново активирани 2019. године, овакве изјаве сведоче о категоричком одбацивању тог процеса од стране Виктора Бабарике.
Сумирајући све изнесене ставове не може бити другог закључка осим да је Бабарика заправо антируски кандидат на председничким изборима у Белорусији, који се противи не само руском језику, већ и економској, политичкој и војној интеграцији Белорусије и Русије. Чак су се на његовим предизборним скуповима могли видети активисти са белоруским бело-црвено-белим русофобним националистичким заставама.
РЕАКЦИЈЕ ЗАПАДА И РУСИЈЕ
Сједињене Америчке Државе званично су осудиле хапшење Виктора Бабарике путем изјаве Стејт департмента.[6] Представници Сједињених Држава су изразили узнемиреност поводом задржавања Бабарике, истичући да се ради о кршењу људских права. Амерички званичници су притом изјавили да продубљивање међудржавних односа САД-а и Белорусије директно зависи од нивоа поштовања људских права у тој источноевропској републици. Том приликом, званичници Стејт депратмента су позвали председника Лукашенка да обезбеди демократску и слободну атмосферу за одржавање избора. Датом изјавом Стејт департмента Лукашенку је послата јасна порука да се хапшењем Бабарике он удаљава од САД-а и да то шкоди његовој политици балансирања између Русије и Запада.
Представници Европске уније су одреаговали кудикамо одлучније од својих колега из Сједињених Држава. Наиме они су затражили моментално пуштање на слободу Виктора Бабарике и поштовање владавине закона у Белорусији.[7] Званичници ЕУ су отворено оптужили белоруске власти за пристрасност у кривичном гоњењу Бабарике, повезавши поменути процес са предизборном председничком кампањом која је у току. Европска унија је позвала председника Белорусије да обезбеди транспарентне и конкурентне изборе, а такође је изразила очекивање да ће њени посматрачи у брзом поступку бити позвани у функцији посматрача изборног процеса под покровитељством ОЕБС-а.
Кремљ је на хапшење Бабарике одреаговао хладнокрвно и у великој мери неутрално. Портпарол председника Руске Федерације, Дмитриј Песков изјавио је да је хапшење Виктора Бабарике унутрашње питање Белорусије и да Русија нема никакву намеру да се меша у таква питања.[8] Песков је на директно питање да ли је Бабарика добио подршку од Москве за своју кандидатуру додао да „Кремљ нема ниједног кандидата на белоруским изборима, већ да кандидате може бирати једино белоруски народ“. Тврђи став Путинов портпарол је изразио по питању саме компаније Газпром и Газпромбанке, раздвајајући хапшење Бабарике од могућности за слободно пословање руских економских гиганата. Песков је изразио наду да се процес против Бабарике неће пренети на руске компаније.
Дакле, Кремљ је изнео јасан став по питању Бабарике – он није наш човек, ваша је ствар шта ћете урадити са њим, али руски капитал у Белорусији не дирајте.
Из датих реакција Запада и Кремља јасно се види да Бабарика није кандидат који је уживао било тајну, било јавну подршку званичне Москве у својој кандидатури за председника Белорусије. Ипак, после свега што је речено намеће се следеће питање: Уколико Бабарика није званични кандидат Кремља, али јесте руски олигарх, чију подршку је он имао и зашто се упустио у политичку авантуру, која ће га, евидентно, скупо коштати?
На ово питање је сам Лукашенко дао одговор у два наврата. Први пут се дате теме дотакао четвртог јуна, дакле недељу дана пре него што је спроведен претрес у Белгазпромбанци. Том приликом је председник Белорусије директно окривио „руске олигархе“ за финансирање кампање белоруских русофобних националиста.[9] Обратите пажњу, „руски олигарси“ и руска држава нису једна те иста ствар, нарочито ако се вратимо на питање подвојености руске елите. Конзервативно-суверенистички део руске елите црпе своју моћ из војно-безбедносног апарата, у чији се професионализам могао уверити читав свет беспрекорним операцијама на Криму и у Сирији, док либерално-глобалистички део руске елите има ослонац у економско-финансијском миљеу.
Није узалуд Никита Михалков у својој цензурисаној емисији, о којој смо писали, поставио питање – ко контролише руски финансијски систем? Тада је на тапету била Сбербанка и њен директор Герман Греф, а сада је Газпромбанка и њен директор Алексеј Милер. Дан након хапшења Бабарике, 19. јуна, Лукашенко је био експлицитнији у својим оптужбама и за руковођење „мајданом“ у Белорусији окривио „спољне играче“, док их је белоруски начелник Комитета за државну контролу окарактерисао као „високе званичнике Газпрома“.[10]
ВРЕЊЕ У РУСКОЈ ЕЛИТИ
Да ли је ово напад на руску државу, или пак на либерлано-глобалистички део руске елите, чије смо активности могли да пратимо дуги низ година у Украјини (где су руски олигарси сарађивали чак и са русофобним украјинским политичарима), као и приликом формирања црногорске независности (која се осамосталила уз финансијску подршку либералних руских олигарха)? Вероватно многи читаоци и даље памте отварање представништва НИС-Газпрома у седишту Европске уније у Бриселу 2011. године, када је генерални директор НИС-а Кирил Кравченко изјавио да Газпром подржава економске интеграције и политику приступања Србије Европској унији.[11] Данас је господин Кравченко заменик генералног директора Газпрома за органзациона питања. Ако је посреди фронтални напад Лукашенка на руску државу и њене актере у Белорусији, зашто онда Кремљ нема никакве речи осуде за такве недопустиве поступке? Напослетку, када је у Украјини вршена репресија над политичарима попут Виктора Медведчука и Анатолија Шарија, руски званичници су реаговали оштрим осудама, сличним онима које сада, приликом хапшења Бабарике, потичу од званичника САД-а и ЕУ.
Оно што је за српску јавност прошло незапажено јесте изјава заменика председника утицајног „Изборског клуба“ – аналитичког центра руских конзерватиних експерата, професора Виталија Аверјанова, који је 17. маја 2020. године изјавио да је у Русији „спречен државни удар“ и да су предстојеће измене Устава Руске Федерације директан производ борбе унутар два дела руске елите.[12]
Аверјанов сматра да су уставне промене плод реаговања Владимира Путина на сукоб унутар руске елите, који је кулминирао 2019. године услед пензионе реформе, када се чак и одређен број губернатора и министара није потчињавао директивама Кремља, остављајући указе Владимира Путина неиспуњеним. У Русији су се ове године десиле значајне политичке промене – скрајнут је Дмитриј Медведев, као отворени представник интереса либерално-глобалистичког крила руске елите, и инициране су уставне промене које дају нескривену предност конзервативном путу Руске Федерације.
Поменута емисија Михалкова била је изгледа свамо врх леденог брега, који служи као показатељ озбиљног врења унутар руске елите. Ако ставимо хапшење Бабарике у овај контекст, изгледа као да Лукашенко наставља у Белорусији оно што је Путин започео у Руској Федерацији – „чистке“ либерално-глобалистичких кадрова, чија је моћ очито умањена почевши од западних санкција Русији, па све до данашње дубоке економске кризе изазване мерама против новог вируса короне. Интереси двају председника се у датом случају поклапају – Лукашенко сузбија негативан утицај либералних руских олигарха усмерен против његовог режима, а руски глобалисти добијају још један ударац, што у потпуности одговара Владимиру Путину, који је изабрао конзервативни правац развоја руске државности.
Сасвим је одвојен проблем застоја у руско-белоруској интеграцији, где Лукашенко брани личне интересе и позиције, које би свакако изгубио ако би Белорусија ступила у асиметричну федерацију с Русијом. Тада би Лукашенко свео себе на губернатора, што наравно није његова жеља. С друге стране тешко је очекивати да ће Владимир Путин пристати на симетричну федерацију са многоструко слабијом Белорусијом и на политички аранжман где ће он и Лукашенко практично делити власт. Ипак, Лукашенко је потписао Споразум о формирању савезне државе 1999. године, када је на власти у Русији био Борис Јељцин, чија је политичка каријера у том тренутку била у заласку. Лукашенко је амбициозан политичар, он је 1995. године изјавио да је за њега „Белорусија превазиђена етапа“[13], претендујући на председничку фотељу у Кремљу. Заиста, Лукашенко је у том тренутку изгледао као бољи кандидат него Јељцин, али сада када је са друге стране преговарачког стола Владимир Путин, ствари изгледају потпуно другачије по амбициозног председника Белорусије.
Тензије између Белорусије и Русије, или боље рећи између Лукашенка и Путина, итекако постоје, али хапшење Бабарике није део ове игре. Пред интеграционим процесима Белорусије и Русије предстоји вишегодишњи период уцењивања, па и приморавања, али Русија је свакако у бољој позицији. На крају ће Лукашенко бити доведен пред избор: или интеграције са Русијом и позиција губернатора, или пад са власти који ће подстаћи западне силе у Минску. Колико год прва опција изгледала непожељно, суочен са другом опцијом, Лукашенко неће имати превише маневарског простора.
Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви. Ексклузивно за Нови Стандард.
________________________________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] https://tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/8774925
[2] https://thebell.io/ne-kandidat-kremlya-chto-izvestno-o-glavnom-konkurente-lukashenko-na-vyborah-v-belorussii
[3] https://www.kommersant.ru/doc/4364667
[4] https://telegraf.by/politika/babariko-izvinilsya-za-nedostatochno-odnoznachnyj-otvet-o-edinoj-valjute-s-rossiej/
[5] https://naviny.by/article/20200212/1581485459-glava-belgazprombanka-ya-ne-veryu-v-dobrovolnye-izmeneniya-v-nashey
[6] https://tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/8784539
[7] https://www.rbc.ru/rbcfreenews/5eecb0f19a7947cfc4f0ef9b
[8] https://news.tut.by/elections/689502.html
[9] https://www.belta.by/president/view/lukashenko-rasskazal-o-malyh-i-bolshih-karuseljah-pri-sbore-podpisej-za-vydvizhenie-kandidatov-393510-2020/
[10] https://www.rbc.ru/politics/19/06/2020/5eec80ab9a7947b48eca0b5d
[11] https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=07&dd=02&nav_id=522831
[12] https://www.business-gazeta.ru/article/468722?utm_source=bottom_share&fbclid=IwAR1RWH4cHP5Onmb-9rXP79TSlfyUF4PlKIfJi_gj8gnsC6Pflms3Hj2p9w4
[13] https://www.kommersant.ru/doc/2284248
Насловна фотографија: TASS/Forum/Natalia Fedosenko
Извор Нови Стандард