Ономад је је у свим бањалучким и понеким београдским медијима објављена тужна вијест да је у 99. години живота у Јерусалиму преминуо Арие Ливне. Поједини листови објавили су и кратке службене биографске податаке.
Био је предсједник Јеврејског културног центра и дугогодишњи специјални представник и шеф Привредног представништва Републике Српске у Израелу, савјетник предсједника Републике Српске, сенатор Републике Српске, као и специјални представник Свјетског јеврејског конгреса. Поред тога, био је директор информативног одјељења у Влади Израела, а потом замјеник и генерални директор Јеврејске агенције. Добитник је специјалне захвалнице Владе Србије за заслуге на продубљивању и учвршћивању пријатељских односа између српског и јеврејског народа и носилац Ордена части Републике Српске првог степена за заслуге и помоћ српском народу.
Све наведено ипак је недовољно да објасни што су све највише политичке институције РС (Предсједништво, Скупштина и влада) заједнички организовале комеморативну сједницу на којој је српски члан Предсједништва БиХ о Ариеу Ливнеу говорио са изузетно много личне топлине, туге и захвалности, у своје и у име Републике Српске. И, опет премало за оне који нису знали више о њему и нису га лично познавали.
ПРИЈАТЕЉ СРПСКОГ НАРОДА
Упознао сам Ариеа Ливнеа дан након што је Милорад Додик изгубио своје прве и од давне 2006. једине изборе у Републици Српској. На паркингу испред куће тада већ бившег премијера било је пусто, за разлику од претходих дана и година када се аутом једва могло прићи. Типична слика за однос околине према политичарима који више нису на власти. Послије кафе са само накратко депримираним домаћином, који нам је већ послије три гутљаја изложио план за стварање велике странке која ће му обезбиједити више времена да покаже шта хоће и шта може да учини за Српску, Арие и ја смо у башти остали сами.
Из дужег и занимљивог разговора урезало ми се у сјећање оно што је говорио о Додику. Са готово профетском увјереношћу, тврдио је да ће се „вратити на власт“, да је „богомдан да води Српску“, да је „једини он може сачувати“… За разлику од Ливнеа, кога сам тада први пут видио, Милета сам већ дуго познавао, али упркос пријатељској наклоности и политичком уважавању, чинило ми се да Арие претјерује.
На страну што су се Ариеове тврдње умногоме потврдиле, људима на тешким, сложеним и одговорним не само политичким пословима у којима сваки потез може бити судбоносан, а то за лидера вјечито оспораване Српске посебно важи, неопходно је да уза се имају не само квалификоване и лојалне сараднике него и оне који безгранично вјерују у њих и оно што чине. Ливне је за Додика био тај човек. И зато се српски лидер са толико топлине и бола ономад опраштао од свог Ариеа, пријатеља и саборца, и не само свог него и Републике Српске и српског народа.
Арие није био само сенатор и савјетник него и неформални државни секретар за спољне послове. Та функција није припадала ентитетима, а Српској је ретко кад западала као заједничка у Сарајеву. Поред Ариеа, Српској није била ни потребна. Човјек таквог животног искуства, толиког знања, интелигенције и интуиције, вриједио је много више него читаво државно министарство. Сједио је из скромности у најмањој канцеларији у кабинету предсједника на Тргу Републике, у коју је, поред њега и писаћег стола, једва могла да стане само још једна столица, са које је гост могао да слуша како води дуге разговоре са утицајним пријатељима на више страна свијета, концентрисано и течно, наизмјенично на пет-шест језика и исто толико континената.
Зна се да је одиграо важну улогу када је у критичном тренутку по Српску у Бањалуку ненајављена стигла баронеса Кетрин Ештон, тадашња британска комесарка ЕУ за спољне послове и безбједност. А у то вријеме је и министар спољних послова Израела недјељу дана годишњег одмора провео у граду на Врбасу. Арие никада није причао о томе какво је конкретније било његово ангажовање у тим драматичним догађајима, као и у многим другим, мање спектакуларним, али не мање драгоцјеним за његову другу домовину –Српску. Као што није хтио ништа да каже о свом учешћу у лову на нацисте који је дуго трајао након Другог свјетског рата. А понајмање у спасавању заробљених израелских спортиста на Олимпијади у Минхену. Причао је врло упућено о свим тим догађајима и структури и начину дјеловања специјалних служби, али не о именима и себи лично у свему томе. На индискретна питања шеретски је одговарао: „Ко год вам каже да је радио за неку од њих, знајте да није“.
МУДРИ ЧАРОБЊАК
Оно што је за своје бањалучке саговорнике био Арие, за њега је, како је често истицао, био Драгољуб Јовановић. Са угледним предратним професором Правног факултета у Београду и лидером Демократске странке дијелио је затвореничку ћелију у Митровици. Привилегија да са њим из дана у дан разговара о свему и свачему, вели да му је вриједила више него универзитетско школовање и не би га мијењао за године слободе. Слатко се смијао својој наивности што се, баш као и стари професор, који је вјеровао у комунистичку демократију, на робији нашао на правди Бога: послије ослобођења 1945, као љевичар и антифашиста сусрео је свог старог пријатеља и сународника и са њим отворено разговарао о предностима и слабостима социјализма. Као љевичар био је понекад жестоки критичар десничарских влада у Израелу, али само када је тамо, но патриотизам га није поштедио ружних неприлика у представништву РС у Тел Авиву.
Истовремено, био је један од ријетких блиских Додикових пријатеља, који се није устручавао да га критикује. Али када су то чинили други, а он остајао без аргумената, одговорао би: „Да, али ја њега волим као сина и увијек ћу бити на његовој страни“. Причао је о предности и љепоти својих позних година „када човјеку више ништа не треба да би му неко могао нешто ускратити и када од других ништа не очекује да би га могли разочарати“.
Волио је људе и људи су вољели њега. Шармом, духовитошћу, виталношћу, ведрином и добротом плијенио је све око себе. У често закрвљеним односима између власти и опозиције, странака и политичара, иако близак власти, био је добронамјеран према свима. Многи су му се обраћали и помагао им је јер су му сва врата била отворена. Бањалука је узвраћала. Још за живота му је подигла маузолеј. Новосаграђени Јеврејски културни центар поред Врбаса је, противно Ариевој вољи, још за живота понио његове име, а невелика просторија за молитву (синагога), по Ариевој жељи, носи име његове мајке, која је завршила у гасној комори Аушвица. Своја тешка и бурна животна искуства, која би тешко било смјестити у један роман, као и свој безмало цио вијек дуги живот, подносио је с лакоћом. Као неки стари мудри чаробњак из бајке, дошао је ниоткуда у Српску кад јој је било најтеже, помогао јој да опстане и враћао се у митски Јерусалим да прикупи енергију и поново дође у Бањалуку кад затреба.
Уз његово већ често поболијевање, али и ријетку дуговјечност, била је везана једна истинита ангедота. Уочи повремених одлазака на чувену израелску клинику ради прегледа, терапије и интервенције, окупили би се пријатељи у кафани хотела Љубе Чубића, који је био његов бањалучки дом. Арие је већ планирао датум повратка у Бањалуку, а у ваздуху је лебдјела брига свих осталих да ли ће га више уопште видјети. Они који су били најближи понекад би изостали, а на приговор би одговорили: „Не знате ви Ариеа довољно дуго – ми смо се већ бар десет пута са њим растајали и опраштали са сузама, а он се увијек поново врати. И када умре, нико неће повјеровати.“
Овога пута се чика Арие неће вратити, али сигурно одозго брижно гледа на Републику Српску и ноћу се јавља сину да га посавјетује. „Јер смрт је само непровјерена вијест из новина.“
Ненад Кецмановић је политиколог, социолог и професор политичких наука, бивши ректор Сарајевског универзитета (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб
Извор Нови Стандард