У суштини, данашња геополитичка борба своди се на то да ли ће Сједињене Државе очувати свој примат моћи – при чему је финансијска моћ подскуп политичке моћи. Карл Шмит, чија је мисао имала тако снажан утицај на Леа Штрауса и америчко размишљање уопште, говорио је да они који поседују моћ треба да је „користе или изгубе“. Стога је основни објекат политике очување „постојања друштва“.

Али са друге стране, технолошко раздвајање од Кине јесте један имплицитан аспект такве стратегије (камуфлиране фразом враћања „украдених“ америчких радних места и интелектуалне својине): згодитак који Америка истински настоји да приграби за себе у наредним деценијама јесте власништво над свим светским стандардима водећих технологија, истовремено их ускраћујући Кини.

Можда ти стандарди делују опскурно, али они су круцијални елемент модерних технологија. Ако је Хладним ратом доминирала трка за производњу највеће количине нуклеарног оружја, данашње надметање између Сједињених Држава и Кине – па и ЕУ – макар делимично ће се одигравати кроз борбу за контролу бирократског постављања правила која се налазе у темељима свих најважнијих индустрија нашег доба. Дотични стандарди само чекају да их неко приграби за себе.

Кина већ дуго времена себе стратешки позиционира за вођење овог „рата“ технолошким стандардима (обратити пажњу на Стандарде Кине 2035, што је званични нацрт за управљање сајбер простором и подацима).

Разнолики плодови

Исто важи и за ланце снабдевања који су сада у центру натезања које има огромне геополитичке импликације. Распетљавање ризома ланаца снабдевања грађених кроз деценије глобализма је тешко и мучно: мултинационалне компаније које продају робу на кинеском тржишту немају много избора осим да покушају да остану ту где јесу. Међутим, уколико раздвајање остане кључни концепт америчке спољне политике, онда ће производи – од компјутерских сервера до ајфона – на крају имати два одвојена ланца снабдевања: један за кинеско тржиште и други за остатак света. Било би то скупље и мање ефикасно, али у том смеру политика гура ствари, макар за сада.

Али докле се стигло у овој борби раздвајања? За сада су плодови овог процеса разнолики. Сједињене Државе су се фокусирале на раздвајање у одређеним водећим технологијама (које имају двоструки, односно цивилни и војни потенцијал). Али Вашингтон и Пекинг су, за сада, избегавали финансијско раздвајање – пошто Волстрит не жели да изгуби пет билиона долара вредну двосмерну финансијску трговину.

Не тако давно, путујући кроз Европу, путници су углавном морали да изађу из једног воза када стигну до границе, па да пређу у други воз са друге стране границе. Ово и даље постоји. Пруге су биле потпуно различитих колосека. Нисмо дотле стигли на пољу технологија. Али будућност ће вероватно постати сложенија и скупља уколико Европа, САД и Кина усвоје различите протоколе за 5Г. Ова технологија, са својим ниским мрежним временом кашњења (енг. „low latency”), омогућује „рударење“ и моделирање разноврсних низова података, практично у реалном времену, што је одлучујући фактор за системе ракетног нишањења и противваздухопловне одбране, код којих је важна свака милисекунда.

Да ли је онда могуће да ће 5Г технологија бити раздвојена на два конкурентна табора које ће одређивати амерички и кинески стандарди? Како би се аутсајдери надметали, мораће да производе одвојену опрему за ове различите протоколе. Одређени ниво поделе је такође могућ у полупроводницима, вештачкој интелигенцији и другим областима у којим постоји велики ривалитет између Америке и Кине. У овом тренутку, руска и иранска инфраструктура су у потпуности компатибилне са Кином. Запад још увек не представља „различити колосек“, и даље је у стању да се уклопи са Ираном и Русијом, али ће двострука функционалност у технолошкој сфери свакако коштати и по свему судећи захтеваће пажљиво правно уређивање како би се избегле регулаторне санкције.

5Г као „нервни систем”

И само да разјаснимо, битка за контролу над технолошким стандардима одвојена је од „регулаторног рата“ у којем области великих података, вештачке интелигенције и регулаторне еко-сфере бивају балканизоване (уситњене; прим. прев). Европа је готово непостојећа у сфери клауд аналитике, али настоји да брзо сустигне конкуренцију. Мора. Кина је толико испред Европе да ова нема много избора него да у овој области прибегне лактању, односно привлачењу америчких клауд компанија (угрожених антимонополским законима у САД) ка Европи.

Клауд компаније пружају својим клијентима могућност складиштења података, али такође и софистиковане алате за анализирање, моделирање и разумевање огромних сетова података који су смештени на клауду (облак; прим. прев). Пука величина савремених база података довела је до експлозије нових техника за извлачење информација из њих. Ове нове технике омогућене су текућим напретком у снази и брзини компјутерских процесора, као и акумулирањем компјутерске снаге за унапређење перформанси (што је познато као компјутери високих перформанси, односно High-Performance Computing – HPC).

Многе од ових техника („рударење података“, машинско учење или вештачка интелигенција, тј. AI) тичу се процеса извлачења информација из сирових података. Машинско учење односи се на употребу специфичних алгоритама за идентификовање образаца у сировим подацима и приказивање података у форми модела. Такви модели могу се потом користити за извлачење закључака о новим базама података или за креирање одлука. Термин „интернет ствари“ (Internet of Things – IoT) углавном се односи на мрежу повезаних компјутерских и физичких уређаја који могу аутоматски да генеришу и размењују податке о физичким системима. „Нервни систем“ који ће прожимати такво „комуникационо тело“ биће 5Г.

ЕУ већ регулише велике податке, намерава да регулише америчке клауд платформе и настоји да успостави ЕУ протоколе за алгоритме, који би одражавали друштвене циљеве и либералне вредности Европске уније. Стога ће све те компаније које зависе од клауд аналитике и машинског учења осетити ову регулаторну фрагментацију у различите сфере. Компанијама су, наравно, потребне ове способности како би ефикасно управљале роботиком и сложеним механичким системима – као и ради смањења трошкова. Аналитика може донети огромне добитке на пољу продуктивности. Аксенчјур процењује да би само аналитика могла да генерише додатну вредност од 425 милијарди долара за индустрију нафте и гаса.

Ову рунду раздвајања покренуле су Сједињене Државе, али последица те одлуке је кинески одговор у облику сопственог одвајања од Сједињених Држава на пољу водећих технологија. Садашња кинеска намера није да просто унапреди и усаврши постојеће технологије, него да направи скок са постојећег знања ка новој генерацији технологија (на пример открићем и применом нових материјала који би превазишли актуелна ограничења у еволуцији микропроцесора).

Кинези би могли да успеју – у наредних 30-ак година – када се имају у виду огромни ресурси које улажу у овај задатак (нпр. поводом микропроцесора). То би могло да поремети читаву технолошку рачуницу – додељујући Кини примат у већини кључних области најнапреднијих технологија. А државе неће моћи тако лако да игноришу ову чињеницу – било да им се Кина „свиђа“или не.

Озбиљна промена

То нас доводи до друге стране у овој геополитичкој борби. До сада су и Сједињене Државе и Кина углавном држале финансије подаље од технолошког раздвајања. Али озбиљна промена би могла бити на хоризонту: САД и неколицина других земаља поигравају се са дигиталним валутама централних банака, а „FinTech“ интернет платформе почињу да смењују традиционалне банкарске институције. Пепе Ескобар примећује:

„Доналд Трамп осмишљава рестрикције против Ентовог Алипеја (мисли се на „Ant Group“ – кинеска компанија специјализована за напредне финансијске технологије чија тржишна вредност се процењује на око 300 милијарди долара; прим. НС.) и других кинеских платформи за дигитална плаћања попут Тенсент холдинга. Што се Хуавеја тиче, Трампов тим тврди да Ентове платформе за дигитална плаћања угрожавају америчку националну безбедност. Пре ће бити да Трампа брине што Ент угрожава глобалне банкарске предности које су Сједињене Државе дуго времена узимале здраво за готово.

Трампов тим није усамљен у овом резону. Амерички хеџ фонд менаџер Кајл Бас из Хајман капитала тврди да Ент и Тенсент представљају ‘јасну и актуелну опасност по америчку националну безбедност, која нас угрожава више од било ког другог питања’.

Бас процењује да Комунистичка партија Кине спрема свој систем дигиталног плаћања у јуанима за неких 62 одсто светске популације, на начине који угрожавају утицај Вашингтона. Компанија којаје почела као пуки сервис за онлајн плаћања направила је оштар заокрет ка статусу финансијско-услужног гиганта. Компанија постаје моћна сила у кредитима, полисама осигурања, заједничким фондовима, резервацијама путовања и свим међуплатформским синергијама продаје и економије обима.

У овом тренутку, преко 90 одсто корисника Алипеја користи дотичну апликацију за више ствари од простог плаћања. То ‘практично ствара екосистем затворене петље у којем нема потребе да новац излази из новчаника овог екосистема’, каже аналитичар Харшита Рават из истраживачког центра Бернштајн (Bernstein Research).

Раватова истиче како Ент ‘користи своје платне услуге као средство за прибављање корисника у циљу њиховог придобијања за шири спектар финансијских услуга’. То подразумева изналажење начина да се се доминантни онлајн бувљак Алибабе укрсти са Ентовим амбицијама да та компанија постане кинески центар свих финансијских услуга.

Имајући у виду да је већина Кинеза већ инсталирала апликацију Алипеј, директор фирме Ерик Јинг се спрема да овај модел извезе у иностранство. Он сарађује са девет стартапова из региона, укључујући Џи-кеш (GCash) са Филипина и Пеј-Ти-Ем (Paytm) из Индије. Ент намерава да употреби приходе од свог листинга акција како би убрзао ово пребацивање тежишта у иностранство“ (Најављено је да ће Ент изаћи на берзу овог месеца, а претпоставља се да ће то бити највећа иницијална јавна понуда у историји светских берзи, чиме би оборила рекорд саудијске нафтне компаније Арамко; прим. НС).

Паметни градови 

Две ствари су овде битне: Кина припрема терен да угрози долар, и то у осетљивом моменту слабости долара. И друго, Кина успоставља „фактичко стање на терену“ – обликује стандарде одоздо, кроз широко усвајање њених технологија у свету.

Као што је Алипеј направио велике продоре широм Азије, тако и кинески пројекат „паметних градова“ шири кинеске стандарде, управо зато што инкорпорише тако много технологија: системе препознавања лица, анализе великих података, 5Г телекомуникације и камере са вештачком интелигенцијом (у пројекат кинеских паметних градова укључени су Београд, Нови Сад и Ниш; прим. НС). Све то представља технологије у којима треба приграбити власништво над стандардима. Тако „паметни градови“, који аутоматизују неколицину градских и општинских функција, додатно помажу продору кинеских стандарда.

Према истраживању RWR Advisory – консултантске фирме из Вашингтона – кинеске компаније су од 2013. године широм света испуниле 116 уговора који се тичу инсталирања пакета за „паметне градове“ и „безбедне градове“, при чему је њих 70 било везано за земље које учествују у Иницијативи „Појас и пут“. Главна разлика између „паметних“ и „безбедних“ градова је у томе што је овај други пре свега намењен праћењу и надзирању становништва, док је сврха првог да аутоматизује општинске функције, истовремено инкорпоришући надзорне функције. Градови у западној и јужној Европи учествују у укупно 25 таквих „паметних“ и „безбедних“ пројеката.

Марк Ворнер, потпредседник Обавештајног комитета Сената САД из редова демократа, кинеску претњу описује упечатљивим терминима: Пекинг намерава да успостави контролу над следећом генерацијом дигиталне инфраструктуре, и да тако наметне принципе који су „у супротности са етиком америчких вредности“. „Током последњих 10-15 година, америчка лидерска улога је ослабила, а наш утицај у успостављању стандарда и протокола који одражавају наше вредности је опао“, ламентује Ворнер и додаје: „Резултат је да су други, а пре свега Кина, испунили празнину како би наметнули стандарде и вредности који погодују Комунистичкој партији Кине“.

Све указује на то да Кина води у трци за успостављање светских технолошких стандарда. Али подједнако је сигурно да ће уследити реакција Вашингтона. Уколико Сједињене Државе постану ратоборније, то би Кину могло натерати да убрза рад на стварању паралелних алтернатива. На крају би све могло да се заврши бифуркацијом индустријских стандарда.

Превод Владан Мирковић/Нови Стандард

 Насловна фотографија: AP

 Извор Strategic-culture.org

https://www.standard.rs/2020/10/20/kina-vodi-u-ratu-za-globalne-tehnoloske-standarde/