Симбол вјере, чувар мира, Богом надахнут: Митрополит Јоаникије Мићовић
Данас, годину и нешто дана након тога, а у сусрет његовом устоличењу, изложен је нападима онога што социологија зове екстремистима, екстремном политичком мањином. Његово име, све малобрајније присталице бившег режима који га је притварао и прогонио, засипају најпогрдинијим ријечима и описима
Пише: Лука Радоњић
Човјек са сиједом брадом у црној мантији излази из полицијске станице. У његовој пратњи је неколико свештеника. Он не жури, нити успорава. Само корача. Уравнотежено. И сигурно. По ставу којим одише његово држање, не би се дало закључити да је претходних неколико ноћи провео утамничен. Прије би се могло казати да је камера забиљежила човјека који је на неком путу, човјека који се намјерио некуд – гдје зна да ће стићи, човјека који је управо обавио важну службу.
И оставио траг.
Свједочанство.
Излази пред улицу. Пред људе. Пред камере.
Висок. Виђен. Присутан. Озбиљан. Саопштава да иде – да се обрати народу.
Прате га свештеници, камере, аплаузи.
Огромна маса је већ сатима окупљена. И заокупљена ишчекивањима, бригом, љутњом. Потребом да нешто учини. Нервоза је велика, набој још већи: ту, у Никшићу, у Беранама, у Подгорици, у Будви, на сјеверу и на југу. Чини се да је довољна једна ријеч, само једна, да све кулминира у велику, колективну реакцију због његовог притварања и јурне у опасну неизвјесност.
Он стиже. Пред њим су на десетине микрофона и камера, пред њим је непрегледна маса људи која кличе, виче, тражи. Сабраног израза на лицу, погледом окупља призор и дубоким гласом поздравља: “Христос васкрсе!” Из неколико хиљада грла највиђенијих Никшићана и Никшићанки пролама се небом изнад Никшића: “ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!” Он говори. Без гнијева, без љутње. Снажнији од осјећаја неправде која му је нанијета. Не обраћа се као демагог, као пропагандиста, не шаље људе у реакцију, у одмазду. Он чува мир. И чува животе. За њега то није маса, него народ.
Он није препуштен тренутку, већ је посвећен вјечности.
Данас, годину и нешто дана након тога, а у сусрет његовом устоличењу, изложен је нападима онога што социологија зове екстремистима, екстремном политичком мањином. Његово име, све малобрајније присталице бившег режима који га је притварао и прогонио, засипају најпогрдинијим ријечима и описима. А шта нам говори ово лице? Ово је поглед који не пријети, већ опрашта. Ово је осмјех који не иритира, већ радује. Ово је израз који не очајава, већ вјерује. Ово је човјек чији став каже: биће добро. Па и оне, који изманипулисани, хуле на његово име, не назива мањином, већ својим народом.
Апостол. Пастир. Владика.
Упознао сам га прије неколико година, на кратко. А прије него сам имао част да једном приликом разговарам са њим, питао сам једног пријатеља свештеника:
– Реците ми, господине, какав је владика Јоаникије?
– Па… он је онако скроз… надахнут Богом.
Симбол вјере, чувар мира. Богом надахнути митрополит црногорско – приморски Српске Православне Цркве Јоаникије Мићовић. Достојан.
https://www.in4s.net/simbol-vjere-cuvar-mira-bogom-nadahnut-mitropolit-joanikije-micovic/