Најновији чланци  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 40 guests and no members online

   

Прозор мора пасти

Писма са села којег више нема

 
7
 
Емило
Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Прије замало осам деценија, у јеку народноослободилачког рата, а у оквиру војне операције зване „битка на Неретви“, врховни командант и „вољени син свих наших народа“, маршал и „друг“ Тито, је, наводно, издао чувену команду: „Прозор ноћас мора пасти“! Прозор, градић у Босни, брањен осредњим гарнизоном италијанске дивизије „Мурђа“, морао је пасти јер се нашао на путу пробоја из обруча у којем су се нашле партизанске снаге и морао је бити неутрализиван. Прозор је „пао“, а потом се, како су то деценијама касније саркастично тврдили опозициони афористичари, срушила читава грађевина.

Прозор данас тихује на обали Рамског језера, маршал је починуо у архивама бивше Југославије („станује“ још само у „Кући цвијећа“ на Дедињу и паркићу поред Блажовог моста у Подгорици), али парафраза легендарне команде, њен дух и ултимативност, беспоговорност по сваку цијену, и даље круже овим просторима. Њена најновија реинкарнација гласи: Лепосавић мора пасти!!!

О томе због чега министар Лепосавић „мора“ бити смијењен речено је већ толико тога да је свака додатна аргументација сувишна. Још више аргумената је подастрто и у његову одбрану, нарочито у одбрану његовог права на интелектуални став. „Когито, ерго сум“ („Мислим, дакле јесам“) је темељни филозофски став Ренеа Декарта на којем су утемељене све декларације, повеље и резолуције о људским правима. Тај основни цивилизацијски постулат једино не важи за (већ сада бившег) министра Лепосавића, и он мора „пасти“! Мора, јер његову главу траже они који се боје истине. Он мора пасти не због њега самог већ као упозорење свима који се усуђују да мисле својом умјесто главама „главоња“ из Вашингтона, Лондона, Минхена, Париза и Брисела кроз квазиправнички исказ ововренене инквизиције из Хага.

Није овдје ријеч само о Сребреници, геноцидна или не, она је само мач и омча, већ о ко зна који пут реализованој стратешкој формули америчке спољне политике коју је последње вечери преговора у Дејтону српској делегацији изнио бивши амерички државни секретар, Ворен Кристофер. „Не ради се о томе, рекао је тада он, да ви испуните наше одређене захтјеве, ваша обавеза је да увијек испуните све наше захтјеве“! Ворен или Џудит, свеједно, тај круцијални амерички став и даље је аксиом који се не мијења и о који се спотакла, и још увијек спотиче, влада Здравка Кривокапића, таман исто као и све оне владе прије његове. А Лепосавић је, како би то формулисао највећи лажов прошлог вијека, портпарол НАТО, Џејми Шеј, само „колатерална штета“.

 

Оно што је у читавом замешатељству око Лепосавића специфичност какву не памти историја модерног политичког организовања, јесте однос снага „за“ и „против“ његове смјене. Већина оних чијим су гласовима и премијер и министар стекли те статусе је притив смјене, тако да Лепосавић може (и мора) бити смијењен само у садејству са опозицијом. (Наметнути нам) лидер побједничке коалиције да би то остао и даље мора кохабитирати са пораженима, што у овом тренутку њих чини побједницима!? Да није ријеч о Црној Гори, било би то за Риплија.

Одустане ли, а неће јер не смије, премијер губи; „побиједи ли, премијер је, опет, на губитку. У овој партији „мице“ (било би понижавајуће за шах дати јој неки узвишенији статус) „побједу“ ће, као и увијек, однијети госпођа Џудит и оно што она симболизује. Пошто, очигледно, смјеном министра Лепосавића злочин у Сребреници неће се ни за јоту помјерити из свих оних контроверзи које га прате, међунационално помирење неће направити ни стопу у правцу загрљаја, влада премијера Кривокапића неће ни за грам бити јача и стабилнија, оно што се намеће као једини здраворазумски став јесте питање: чему, онда, све ово? А одговор је само један: госпођа Џудит је рекла да Лепосавић мора пасти јер се, ето, усуђује да мисли својом главом. А ако се, као онда кад је Прозор пао, сруши цијела грађевина, госпођу Џудит то уопште не тангира. Она ће, изгледа, у Црној Гори увијек имати неког „грађевинца“ који ће на рушевинама опет зидати по њеним плановима.

У свим нормалним, подвлачим – нормалним, системима и један и други могући исход случаја „Лепосавић“ значио би пад владе. У свим нормалним, и опет подвлачим – нормалним, друштвима то не би био смак свијета. Напротив, смјењивост власти и влада је темељ демократије и ваљда смо се за то борили. И (надали смо се) изборили 30. августа прошле године. А наводни страх од повратка режима Мила Ђукановића је још једна од „истина“ којима нас, као оном о Сребреници, свакодневно, као Лексово магаре туку по ушима. Прво, ако то буде воља већине народа, поштено изражена и још поштеније избројана, нека се врати. Ако грађанима Црне Горе није доста његовог тродеценијског пустошења, нека им га. Друго, чак и да се врати, шта би било другачије од овога што имамо. Би ли оживјела економија? Би ли живнуо туризам? Би ли био потписан Темељни уговор? Би ли било повучено признање лажне државе Косово? Би ли се промијенила наша НАТО позиција? Би ли се Срби запошљавали у државним органима? Би ли мајке добиле своја одузета права? Би ли наставни програми баштинили макар и дјелић културног наслеђа српског народа у Црној Гори? Би ли „истина“ на Јавном сервису била другачија??? Би ли се евентуалним повратком Мила Ђукановића ишта промијенило од стања у којем се, ево још мало па годину дана, налазимо? Или смо се, као некад „другу маршалу“, заклели (а премијер са Дританом и Алексом то и потписао) „и послије Мила – Мило“!

Шта год да буде, а јасно је да Лепосавић мора пасти, остаје за утјеху чињеница да ће у политичком снијегу који ових дана пада „свака звјерка оставити свој траг“! Биће као на часу анатомије, без завјеса и маски“, изложена апостолска недодирљивост премијера и његовог кабинета. Показаће се политичка принципијелност патриота, али и лисичја дволичност Алексе Бечића разапетог између обећања госопођи Џудит да ће смијенити Лепосавића и наводне одбојности према ДПС, па куми и моли проскрибованог министра да сам поднесе оставку и спаси га бруке. Показаће се да је „слободна, демократска, проНАТО и проевропска и вјечна Црна Гора“ само обични доминион средњеафричког типа.

И, сасвим на крају, кад „Прозор падне, односно Лепосавић буде смијењен, свима који на актуелни црногорски тренутак гледају отворених очиј, недвосмислено ће бити јасно следеће: девети круг црногорског свеколиког (нарочито моралног) пакла који је започео са једним Кривокапићем (Ранком), Ђукановић довршава са другим Кривокапићем (Здравком)! И тако, од једног до другог Кривокапића Црна Гора се тоциља и посрће стазама и богазама које су јој други нацртали, а Мило и Џудит су једини који су „накривили капу“ и намигују на све као свраке на југовини. Али, јеби га, што би сочно, Вуковим језиком, рекао сваки Србин, ко нам је крив што нам је кућа насред пута а „прозор“ јој увијек, кад затреба госпођи Џудит, а њој и њенима стално треба, мора пасти.

https://www.in4s.net/prozor-mora-pasti/