Свештеник Игор Балабан: Равноправност по посланику Паповићу
"Под кринком ”равноправности”, некоме је пало на памет како би православни храмови (не знам да ли је било планирано и за друге богомоље) могли да се дају на коришћење по смјенама разним вјерским заједницама које се (лажно) представљају као дио Православне Цркве или да се подјеле међу њима, јер, забога, има неких којима се не свиђа што су епископије из Црне Горе дио Српске Патријаршије и оно што говоре митрополит Амфилохије, владика Јоаникије или им није симпатичан овај или онај поп, па би они да доведу своје ”православне свештенике” да им служе у тим црквама. То није равноправност – то је насиље."
Пише: О. Игор Балабан
Посланик Паповић је у свом одговору на моје отворено писмо рекао да сам показао да нисам за равноправност вјерских заједница. За онакву ”равноправност” коју он и његова политичка организација промовишу већ дуго времена у свим сферама црногорског јавног живота нисам, али свакако нисам ни за то да ико, па ни Српска православна црква, има вишак права или да неко други буде ускраћен у својим правима.
Нигдје то нисам рекао нити то мислим. Помињање ”посебног статуса” за СПЦ у мом претходном тексту је било непосредно пропраћено позивањем на начело једнакоправности и није коректно изузимати га из тог контекста, али, нажалост Паповић је то учинио. Начело једнакоправности подразумијева да се свакоме даде у складу са чињеничним стањем. Не може родитељ нахранити своје петнаестогодишње дијете исто као тек рођену бебу. И опет понављам, није министарство за људска и мањинска права у којем је др Паповић био високи руководилац, било дискриминисано зато што је држава морала много више да улаже у министартво здравља, просвјете или унутрашњих послова, јер су ови други много захтјевнији и већи системи.
Уравниловка ”равноправности” често представља инструмент којим се покушава дискриминисати одређена група или заједница људи. Управо се то десило у односу бившег режима према Православној Цркви.
Под кринком ”равноправности”, некоме је пало на памет како би православни храмови (не знам да ли је било планирано и за друге богомоље) могли да се дају на коришћење по смјенама разним вјерским заједницама које се (лажно) представљају као дио Православне Цркве или да се подјеле међу њима, јер, забога, има неких којима се не свиђа што су епископије из Црне Горе дио Српске Патријаршије и оно што говоре митрополит Амфилохије, владика Јоаникије или им није симпатичан овај или онај поп, па би они да доведу своје ”православне свештенике” да им служе у тим црквама. То није равноправност – то је насиље.
Укратко, предложеним измјенама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница нико неће бити оштећен, али ће Српска православна црква бити стављена у једнак положај са свим осталима црквама и вјерским заједницама, што је намјерно било онемогућено дискриминаторним основним текстом закона о слободи вјероисповијести, који је имао за циљ да обесправи Митрополију црногорско-приморску, Епархију будимљанско-никшићку и дијелове епархија: милешевске и захумско-херцеговачке.
Опширно образлагање о наводној ”непријављености” митрополије и епархија Српске православне цркве, др Паповић почиње индиректном потврдом става изнесеног у мом писму да, по њему, макар Митрополија, с обзиром да је већ постојала 1977. што он и не спори, није ни била дужна да се пријави. У том смислу, хвала му на цитату члана старог Закона о правном положају вјерских заједница у којем недвосмислено пише да се оснивање вјерске заједнице пријављује општинском органу управе надлежном за унутрашње послове, те да је оснивач дужан да оснивање пријави у року од петнаест дана у сједишту новоосноване вјерске заједнице. Не знам како је иједна вјерска заједница која је дјеловала у Црној Гори на дан доношења тог закона могла да испоштује овакву норму, осим ако се, као што ја тврдим, онда односила само на оне које ће тек да буду основане.
Ако посланик Паповић жели да буде досљедан свом тврдом читању текста ове правне норме, није јасно на који начин проблематизује некакво непријављивање чињенице да је Архијерејско намјесништво пљеваљско из Митрополије дабробосанске прешло под надлежност Епархије милешевске или нека парохија под неку другу епархију. Тиме се, сасвим је очигледно, нису основале никакве нове вјерске заједнице нити њени органи и организације. Потпуно је аутономно право сваке Цркве и вјерске заједнице какво је њено унутрашње устројство и у чијој ће се надлежности наћи поједине црквене јединице.
То исто важи и за Паповићеву замјерку како није пријављено оснивање Епархије будимљанско-никшићке. Дакле, из Митрополије, одлуком надлежног тијела Српске православне цркве се издвојила одређена територија и тиме се обновила древна светосавска Будимљанска епископија, као и Епархија захумско-рашка из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе, иако у нешто другачијим границама. То је, такође, било потпуно аутономно право наше Цркве. Остаје нејасно како је тиме, по Паповићу, престала правно да постоји митрополија, којој је, како већ рекосмо, признао (о, велике његове милости!) постојање прије доношења закона из 1977. године. По њему, проширење или смањење црквене надлежности представља могућу основу да се некој вјерској организацији укине правни статус који је имала до тада, што је грубо задирање у аутономију вјерских организација.
Да би ствар са обновљеном Епархијом будимљанско-никшићком била још интересантнија, Влада Црне Горе и државни органи су и у вријеме претходне власти признавале ову епархију о чему, између многобројних докумената свједочи увјерење Генералног секретаријата Владе Црне Горе из 2004. године које је, како тамо пише, ”на основу службене евиденције” издао дугогодишњи генерални секретар Владе покојни Жарко Штурановић у којем стоји како: ”Православна Епархија Будимљанско-никшићка обавља следеће дјелатности: – вјерску службу за вјернике на њеном подручју, – одржавање, изградња објеката и заштита имовине Епархије (око 200 храмова и парохијских домова), – вјерско-културну, просвјетну, здравствену и социјалну дјелатност, као и – друге дјелатности усмјерене на развој вјерског живота.”.
Увјерење је издато Епархији будимљанско-никшићкој са сједиштем у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана, што говори да је Влада очигледно знала о којој се епархији ради и гдје је њено сједиште. Пореска управа Црне Горе такође ову, по посланику Паповићу, правно непостојећу Епархију, препознаје као пореског обвезника и са њом ступа у правне односе.
И на концу, да ли се господин Паповић самооптужује и ствара основе за кривично гоњење против њега самога, будући да је тој епархији наводно спорног правног статуса као директор Директората за односе са вјерским заједницама сигурно уплатио понеку дотацију из државног буџета?
Нема ништа љутито, како је окарактерисао посланик Паповић, у томе што сам оголио да је изговорио неистину да ће брисањем једног члана закона о слободи вјероисповијести наводно престати обавеза СПЦ (али онда и других Цркви и вјерских заједница, што опет прећуткује) да добију дозволу надлежних државних органа за изношење културних добара.
То је просто неистина, коју Паповић и даље не признаје, него покушава да је ублажи изразом ”чак и да је ова обавеза записана у другом закону…”. Дакле, нема шта ”чак и да је”, него јесте и по њој се поступало до сада и постоји обавеза да се поступа и убудуће.
Што се дуплирања норми тиче, не пада ми на памет да као правни лаик дајем номотехничке савјете предлагачу измјена Закона, јер сваком власнику или држаоцу културних добара, па тако и Српској православној цркви, то ни на који начин не мијења ситуацију у погледу располагања културним добрима.
Извор: Светигора
https://www.in4s.net/svestenik-igor-balaban-ravnopravnost-po-poslaniku-papovicu/