Медојевић: Крајње је вријеме да Црна Гора одбаци лажни „нови морал“ и окрене се вриједностима због којих је опстала
Држава која није утемељена на систему вриједности за које смо спремни да жртвујемо своје животе, није одржива и није стабилна, поручио је Медојевић
Пише: Небојша Медојевић, лидер Покрета за промјене и посланик у Скупштини Црне Горе
Када ми је, један мој пријатељ, познати међународни економски експерт прије десетак година, препоручио књигу Лоренса Харисона “Неразвијеност је стање духа – случај Латинске Америке”, био сам веома скептичан, јер се радило о бившем службенику УСАИД, организације која је јавности била препозната као продужена рука америчке администрације и њене званичне политике.
Срећом, на једном љетњем одмору, почео сам да читам ту књигу, која се бавила утицајем културе и система вриједности на економску неразвијеност земаља Латинске Америке.
И заиста да ли наше опште прихваћене вриједности, ставови, вјеровања која преовладавају у друштву утичу и како на економски развој и просперитет друштва? Ако утичу негативно, шта можемо урадити и како, да би се десила културна промјена, да би одбацили неке непродуктивне и антиразвојне ставове и вјеровања и прихватили нека нова која помажу просперитету друштва.
Нације кроз историју пролазе кроз искушења и кризе и од начина како нација одреагује на изазове кризе зависиће и њен економски просперитет и развој. Управо од виталности и утемељења позитивног система вриједности међу члановима заједнице, зависиће и начин и последице суочавања нације са изазовима кризе.
Нема дилеме, да је слом социјализма, рат и распад државе једна велика историјска траума која је довела у искушење наш систем вриједности, наше ставове, вјеровања и битно утицала на понашање појединаца. Нажалост, сада послије 25 година тумарања по ходницима транзиције, чини се да се може закључити да наш систем вриједности није издржао искушења транзиције и да сада имамо другачија вјеровања и ставове и моралне судове према неким вриједностима, него што смо то имали 1989. године. Овде ћу оставити по страни колапс комунистичке идеологије и све друштвене трауме, антагонизме и конфликте које је то произвело, већ ћу само истаћи промјене о ставовима око неких фундаменталних вриједности.
То су вриједности у које вјерујемо, које опстају и за које смо спремни , да се боримо, да их бранимо и да се жртвујемо. Ове вриједности прихватамо, без обзира шо нам не доносе неку опипљиву материјалну корист. Рецимо, патриотизам, породица, поштење, правда, љубав, част и слично.
Насупрот ових, постоје и вриједности које прихватамо само зато што нам доносе неку корист и због те користи спремни смо да се одрекнемо оних фундаменталних вриједности у које вјерујемо. Рецимо, новац, каријера, статус у друштву, функција, посао и слично.
Ако је систем вриједности једне нације такав да се економски развој постиже искључиво доминацијом ових инструменталних вриједности које доносе материјалану корист, онда ће тај економски развој бити краткорочан, лимитиран и неодржив. Економски развој постаје одржив када људи настављају да се труде, раде, такмиче, улажу и када задовоље своје основне материјалне потребе. Све економске вриједности су инструменталне. Али ако новац, профит, каријера постане циљ сам за себе, онда нација почиње да прихвата жртвовање оних старих општих вриједности зарад достизања ових нових цијева. Економски развој није само питање економских вриједности, већ постаје и питање морала. Оне нације које успију да остваре економски развој не разарајући моралне обрасце тј. систем вриједности, успјевају да премосте проблем односа између краткорочних и дугорочних трошкова и користи, који је један од најтежих изазова транзиције.
Владајућа олигархија у Црној Гори је на самом почетку транзиције, одбацила постојећи систем вриједности, оцјењујући га као ретроградни и као препреку модернизацији и развоју. Режим је искористио општу идеолошку конфузију након пада Берлинског зида и вакуум након пада комунизма да читав систем вриједности прогласи ретроградним и опасним. Са прљавом водом комунизма бацилли су и “дијете” наших мораланих вриједности.
Одједном је промовисан изопачени, вјештачки систем моралних норми заснован на крајње поједностављеном економистичком приницпу “Морално је све што доноси добро мени, мојој групи, партији, породици”. Та врста деструктивног кодекса, позната је као мафијашки морал. За припаднике мафије није морално ако рекетирате, силујете, пребијате, дрогирате и пљацкате припаднике своје мафијашке организације тј. фамилије. Али је морално, пожељно и потпуно прихватљиво да то радите другима који нијесу припадници ваше фамилије.
На хијерархији моралности, највећи степен је алтруизма и самопрожртвовање (морал светаца и мученика), а најнижи ниво је криминал – непоштовање права других и закона.
У Црној Гори су се искристалисала два одвојена свијета. Један је формални свијет регулисан Уставом и законима који поштују највише стандраде демократије и владавине права на паиру, а други је реалан свијет оште неморалности хипокризије. Реални свијет функционише по законима џунгле, законима најјачих који су изнад формалних закона и јачи од државе.
Мафијашки режим годинама је стварао култ личног профита, бестигне халапљивости и себичности. Све што је доносило профит владајућем клану било је представљано заједници као морално и позитивно друштвено понашање. Шверц, корупција, криминал, проституција, приватизационе пљачке, затварање фабрика, преваре, прање новца, полтронство, шпијунирање ,политичка лојалност, слијепо служење постали су темељи “новог морала” .
“Нови морал” је додатно зацементиран тобожњим заслугама за обнову државности, па је актуелни режим учинио све да чин гласања градјана, претвори у свој непресушни извор политчке моћи и власти. Тако је један демократски чин изјашњавања грађана киндапован од мафије на власти која покушава да га представи као свој Свети Грал – вјечни извор живота и политичке моћи.
Тако је мафијашки режим покушао да овај антиморал или “нови морал” угради у темеље државе и да на тај начин изгради државу Црну Гору као приватну државу у којој владају примитивни закони јачег. Таква држава се гради на муљевитом тлу, без темеља и дубоких стубова стабилности.
Држава која није утемељена на систему вриједности за које смо спремни да жртвујемо своје животе, није одржива и није стабилна.
Сјетимо се несрећне судбине Краљевине Црне Горе и Краља Николе.
Држава мора бити заснована на вриједностима које ћемо сви жељети да бранимо јер оне предстваљају наш начин живота, дух нације и смисао државе. Држава је због народа, а не народ због државе. Држава је вјечна, све док су јој дјеца вјерна. Да ли држава може да опстане, ако нико није спреман да погине за њу. Да ли држава може да опстане, ако су ове “нове патриоте” радије спремне да погину за кило “бијелог” или “жутог” или у некој пљачки златаре, а државу воле и поштују само онолико колико им та “љубав” и тај “патриотизам” доноси материјалне користи.
Зато је вријеме да се одбаци лажни “нови морал” јер је Црна Гора опстајала у најтежим историјским тренутцима, искључиво што су Црногорци вјеровали у неке више вриједности и идеале, јер су бранили свој начин живота, своју кућу, свој образ, породицу, своју сиротињу, свој грумен земље, своју вјеру, своје светиње и слободе. Све скупа то је за њих била држава Црна Гора.
А гинули су јер су вјеровали у те вриједности. И све док су вјеровали држава Црна Гора је постојала и опстајала. Чим су престали да вјерују и када су посумњали у исправност својег вејровања и када су видјели да Краљ Никола и дворјани не дијеле исти систем вриједности, нестало је и Црне Горе.
Ми немамо потребе да послије стотина година, мијењамо однос према темељним фундаметалних вриједностима, на којима је настала, развила се и опстајала Црна Гора временима најтежих историјских искушења.
Наш систем вриједности је утемељен на хришћанским вриједностима, на којим је настала и модерна европска цивилизација и тај систем вриједности треба да обновимо, да га чувамо, прилагођавамо изазовима модерног времена и да га оставимо генерацијама иза себе.