ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: У сусрет историјским изборима у Црној Гори (2)
фото: Стево Васиљевић/Ројтерс
Први део чланка можете прочитати овде.
Ни чињеница што ће за режим гласати десетине хиљада фантомских бирача и они који не испуњавају законске услове није мотивисала црногорску опозицију да формира јединствену листу чиме би знатно повећала своју изборну шансу. Од 20. јуна, када је Ђукановић расписао изборе, било је потребно да прођу две недеље да би дошло до првог састанка представника опозиционих првака, да би већ следећег дана било обелодањено да од јединствене листе неће бити ништа. Епилог је да ће опозиција на изборе изаћи у четири до пет подељених колона.
Немушто објашњење демократа које предводи Алекса Бечић било је да они не желе јединствену листу јер то наводно неће маргинална, екстремно либерална партија УРА. Стиче се утисак да бар до сада пропаст идеје о заједничкој листи никога у опозицији није посебно потресла. Оно што је пратило унутаропозициону комуникацију у тим првим данима након тог првог заједничког састанка личило је на пребацивање пинг-понг лоптице са једне на другу страну. Они који су били за јединствену листу без УРА оптуживали су демократе за пропаст преговора, док су ови те оптужбе покушавали да „смечују“ у поље УРА, одакле им је одговарано „ми вам не сметамо да направите коалицију“.
Саопштењем демократа да су они већ направили коалицију са маргиналном партијом Демос, на чијем челу је бивши председнички кандидат ДФ-а, времешни 73-огодишњи Миодраг Лекић, и групом анонимних политичких организација, стављена је врло брзо на почетку преговора тачка на причу о јединственој опозиционој листи.
УЗДРМАНИ ДПС
Избори који нам следе за месец дана долазе у тренутку какав је било тешко предвидети – после свих догађаја и дешавања из бурне 2016. године и наводне афере државни удар. Касније суђење претворило се у најобичнију фарсу и више него очигледну неспособност тужилаштва да јавност увери у наводе из оптужнице. Андрија Мандић и Милан Кнежевић на крају су осуђени на по пет година затвора, док се одлука Апелационог суда очекује брзо, и иста би могла представљати нови окидач нестабилности на ионако узаврелој политичкој сцени Црне Горе.
У међувремену је некадашњи финансијер ДПС-а Душко Кнежевић отворио низ афера и покушао да се укључи у политички живот. Почетком године уследиле су, као реакција на спорни Закон о слободи вероисповести, величанствене литије које су у једном тренутку на улице црногорских градова изводиле десетине хиљада људи. Наступила је потом пандемија коронавируса, а претходно је пропао већ раније поменути заједнички рад на изборном законодавству. Поред свега наведеног, сведоци смо претходних недеља на до сада невиђени начин смене власти у Будви коју је чинила опозиција на државном нивоу.
Уздрмани ДПС покушава да се узда у деловање Националног координационог тела (НКТ) формираног за спречавање последица коронавируса, а који је фактички постао четврта полуга власти, јер у овом тренутку једино на причи о коронавирусу власт може још нешто да профитира. За коалициони капацитет ДПС-а фактички се може рећи да и не постоји и чини се да ће можда једино фронталним нападом на цркву покушати да мобилише бирачко тело у тражењу референдумске поделе типа 55/45. Спор наставак пута према ЕУ, формално препознавање да је Црна Гора далеко од демократије и да је прате нагомилане и нерешене афере, корупција и организовани криминал, представљају тачке на којима ДПС не може више никог да увери да се ради о последицама транзиције.
Поприлично, као никада до сада, заудара на расуло унутар ове партије иза које остају доста неартикулисана саопштења, ограђивање појединаца из врха странке од потеза неких колега, а након дешавања у Будви када је ДПС путем класичне корупције променио народну вољу врло јасно се видело да нико не може више рачунати да у ДПС-у има било кога спремног ко би могао гарантовати било какав договор.
Било би велико изненађење да у кампању за ове, по много чему судбоносне изборе ДПС крене без тима Владимира Бебе Поповића. Уколико он и његова пропагандна машинерија буду активни и у кампањи ДПС-а за предстојеће изборе, а све имплицира да хоће, за очекивати је да она буде слична претходним, које су биле праћене говором мржње, примитивизмом, клеветама, подметањима, ниским ударцима и наравно, на сам изборни дан сервираним наводним „државним ударом“.
Што се тиче ефикасности медијског режимског тима Бебе Поповића, могла би се изнети претпоставка и очекивање да ће она у предизборном периоду бити много умањена у односу на ранија искуства. Разлоге за наведено требало би тражити у мањој платежној моћи режима за потребе прљавих медијских кампања, док би безначајност будућих кампања Бебе Поповића могла проистећи из чињенице да је већина народа у Црној Гори већ одавно препознала, прозрела и презрела такве медијске спинове и пројекте, не придавајући им више онакав значај како је то чинила раније.
ПОЗИЦИЈА ДЕМОКРАТСКОГ ФРОНТА
Демократски фронт је покушао остварити одређени бенефит и профитирање на литијама, међутим у томе је успео делимично из разлога ограђивања цркве од њихових иступа. Форсирање идеје о заједничкој опозиционој листи било је потпуно логично, јер је наступ на једној опозиционој листи могао бити одличан начин за њихову консолидацију и добар начин за сакупљање поена, с обзиром да ова прича свакако није била извесна, али се ДФ свакако успео опет наметнути, барем делимично као опозициони елемент који је увек спреман за безусловни опозициони договор. Оно што остаје кључно по питању ДФ-а свакако је да ли ће и даље у очима великог дела јавности и бирача остати као експоненти званичног Београда, што их ставља у колизију и по питању подршке цркве.
Демократска народна партија (ДНП) Милана Кнежевића, једна од конституената Демократског фронта, још једном је пре неколико дана позвала на формирање јединствене опозиционе листе за предстојеће парламентарне изборе.
Јединствена опозициона листа, иначе никада популарнија до ових избора, у очима јавности веже се за ДФ превасходно када су током краткотрајних преговора понудили спремност да прихвате услове о повлачењу руководства са листе због њене јединствености. Промоцијом слогана „ДФ – за јединствену листу“ који њихова омладина дели на терену, а што би се могло окарактерисати као улазак у зону неког вида предкампање, ствара се ефекат да листа окупљена око ДФ-а буде сутра препозната као најближа идеји „јединствене“.
ДФ би такође свакако морао порадити на активизму и динамици свог наступа преко друштвених мрежа, јер садржај на званичној ФБ страници им је прилично монотон, неатрактиван и несадржајан. Страницу оптерећују говорима Бранка Радуловића и осталих из Скупштине, уместо да осмисле и понуде разне видове порука и других материјала који су им нека врста заштитног знака. По том питању, много атрактивније садржаје нуде њихови бројни чланови на својим ФБ профилима
БЕЧИЋЕВ ГРАЂАНСКИ БЛОК
Демократска Црна Гора трпи критике да се приближила Демократском фронту и да је тиме изгубила урбанији део бирачког тела на које је рачунала током претходних избора. Померање ове партије дошло је услед последица позиционирања након доношења Закона о слободи вероисповести. Оно чему се демократе надају да ће их одвојити од остатка опозиције јесте интензиван рад који спроводе на терену, а уочи избора објавили су формирање, како су га назвали, грађанског блока у којем су Демос, професор Владимир Павићевић и његово Друштво за истраживање политике и политичке теорије, Партија пензионера и Нова левица.
По формирању овог блока, они су навели да остају отворени и за друге „грађански“ оријентисане политичке субјекте и појединце, а позвали су остале опозиционе колеге да се, сходно програмским и идеолошким сличностима, групишу како би кроз ненападање, солидарност и сарадњу „победили заједничког противника“. Нећемо још дуго чекати – врло брзо по завршетку избора знаћемо да ли је лидер „црвених кравата“ био током ових избора кукавичје јаје.
Њихове маркетиншке поруке ових дана скренуле су највећу пажњу јавности. Могло би се рећи да су са тим направили низ фаулова, као са рекламом попут: „Могу ли да се играм са Србима“ – „Играјте се у нашем дворишту“ и осталим из тог репертоара. Због тога су изложени критици, јер се њихове маркетиншке ризичне провокације могу „читати“ и као недовршене, а одговор у њима може да асоцира на сепарацију, гетоизацију…
Потом су изашли са слоганом „Ја гласао за ДА а она за НЕ“ уз фотографију стомака труднице, који је такође наишао на критике. Могло би се рећи да је ризичан и веома провокативан израз поруке, но не и без ефекта. Јер „Ја за ДА, она за НЕ“ може да шаље и јасну алузију коју нуди метафора са трудницом, а којом је сликовито представљена агонија и фрустрација подела и неслоге која се приписује ДПС-у. На одређени начин је и будућност земље, кроз метафоричан приказ, представљена као нешто под упитником због подела на којима ДПС инсистира. У свему овоме недостаје само одговор на то и можда су исти спремили да пласирају и пусте у току кампање.
Њихова ФБ страница ових дана нуди врло садржајан материјал који чине комбинација актуелних изјава и догађаја са компилацијом кључних изјава датих у последње четири године, као један добро осмишљен подсетник порука из протеклог мандата.
ПОЗИЦИЈЕ ОСТАТКА ОПОЗИЦИЈЕ
СНП представља партију која лута између тражења новог, модернијег политичког идентитета и лојалности владајућим структурама у Београду, Они су, такође, као и ДФ од почетка заговарали јединствену опозициону листу или наступ у две колоне, не искључујући ни опцију самосталног изласка на изборе. У досадашњим преговорима да буду у коалицији са ДФ и Правом Црном Гором Марка Милачића, СНП је тражио четири мандата – добили су три, а наводно у ДФ-у постоји спремност и да им се изађе у сусрет.
Са друге стране, формиран је Народни покрет и у њему су независни посланик Александар Дамјановић, Уједињена Црна Гора, Радничка партија, као и активисти неколико грађанских коалиција које су наступале на локалним изборима. Они су настали из савеза „Да свако има“ у којем је био и СНП и чије учешће се и сада очекује, тако да ова партија на неки начин још вага и мери коме ће се приклонити.
СНП неки у Црној Гори шаљиво називају најдемократскијом странком на политичкој мапи јер су променили више председника за две деценије постојања него што је Црна Гора у последње три, а њихова „демократичност“ се огледа и у разликама у односу на друге странке. Медијски наслови који се вежу за њих у последње време превише су конфузни, неодређени и садрже превише претпоставки. Коалиција са ДФ, Дакина коалиција, самосталан наступ… Њихов најбољи одговор на све набројано требало би да буде транспарентнији, конкретнији и отворенији однос према јавности у смислу саопштавања проблематике и расветљавања дешавања, без замагљивања. Дакле, без „незванично“ и „неименовани извори из СНП“ – једноставно да саопште шта они виде као најбољу опцију а шта као препреку; тако ће сузити простор за нагађање и остварити дијалог с јавношћу.
Грађански покрет УРА кроз савез са Грађанским савезом ЦИВИС и уз подршку независних интелектуалца покушава да на свежој платформи „Црно на бело“ представи другачији начин функционисања своје политике и на тај начин привуче у своју орбиту онај суверенистички, а опозициони део бирачког тела који се појављује на свим изборима, а на чијем таласу и гласовима су раније профитирали Покрет за промене, Позитивна… Надају се да ће им додатни ветар у леђа дати пријем у европске Зелене што свакако уписују као свој велики успех на међународном плану.
За УРА се може рећи да је у почетку преговора око јединствене опозиционе листе из сваке перспективе постала и почетак и крај, и алфа и омега, део који се третира на такав начин, и део без кога је опозиција вечито у статусу недовршености или несавршености. И то пре свега захваљујући начину на који су их третирале демократе и Демос који је чак тврдио да је „крња опозициона листа (без УРА) бесмислена“. По Лекићу и Демосу, све остале листе које не буду имале не само УРА, него и друге опозиционе субјекте, биће смисленије од једне листе без УРА. Оваквим третманом УРА, они су добили заправо праву најјачу рекламу пред изборе. Већина странка тврди да УРА није ни близу цензуса, али после ове рекламе можда нестају дилеме да ли прелазе или не прелазе цензус и да ли се овом рекламом за њих, „играло“ и за ДПС и још једног евентуалног сателита.
За УРА, ДПС говори да је прикривени тројански коњ ДФ-а, чији је наводно задатак да за њихове потребе привуче део црногорског бирачког тела, пре свега од СДП-а, али и од Демократа, док ће наводно јавно изигравати кривца што опозиција не иде на изборе у једној колони.
СДП покушава да искористи конфузију унутар опозиције и да начини покушај повратка сопственог идентитета, а све у јурњави за гласовима које је садашња председница странке, Драгиња Вуксановић-Станковић, освојила на председничким изборима. Оштри опозициони тон отањио је у политичким порукама врха партије, након повлачења са чела сада почасног председника Ранка Кривокапића који се задржао на позицијама тврде опозиционе реторике. Председница СДП је код саопштавања да ова партија самостално излази на изборе, такође поменула да СДП не може у коалиције са партијама које доводе у питање црногорску независност, да је СДП државотворна странка и да неће правити коалиције са партијама које су против Црне Горе.
Од ове странке и дугогодишњег партнера ДПС-а у власти одметнуто крило и потом новостворена странка – Социјалдемократе – упркос проказаном лидеру и председнику Скупштине Црне Горе Ивану Брајовићу успевају да се одрже захваљујући првенствено клијентелистичкој мрежи, док на изборе излазе самостално, с тим што је више него очигледно да ће и они бити још једна сателит партија ДПС-а.
Овогодишњи парламентарни избори свакако ће бити по много чему јединствени у последњих тридесет година од увођења вишестраначја. Кампања ће бити вођена током лета, у току епидемије коронавируса, без класичних страначких скупова. Изостаће уобичајени начин кампање, као и оне стандардне „од врата до врата“. Много више комуникације биће пренето на друштвене мреже и друге медије, без директног контакта са грађанима, бирачима.
Остаје нам да видимо да ли ће ипак и у овим августовским изборима остати нечег заједничког са свим претходним, а ту се мисли првенствено на реторику политичких партија, учесника у изборној утакмици која је често знала бити нападачка и агресивна. Или ће се представници политичких партија овог пута потрудити да својим порукама, осим физичког, чувају и ментално здравље грађана.
НЕУСПЕШАН ПОКУШАЈ ДПС-А
У Петровданској поруци митрополита црногорско приморског Амфилохија наведено је да је Митрополија црногорско-приморска позвала све грађане да изађу на изборе и поручила да ће настојати да до тада не одговара на „беспризорне нападе и коментаре који имају за циљ да укључе Цркву у политичку кампању“. У истој поруци је наведено да је јасно да Влада Црне Горе није истински посвећена дијалогу о спорним одредбама Закона о слободи вероисповести, а такође је истакнуто да су неистините и злонамерне изјаве званичника СПЦ „о наводном учешћу Цркве на изборима“.
Имајући у виду да су усред новог распламсавања заразе расписани избори, Црква је још једном поновила и истакла да се никакве изборне листе не формирају са њеним благословом, нити било ко има право да се на то позива у јавности. Црква је са своје стране позвала све грађане Црне Горе да изађу на изборе за посланике у новој Скупштини, и да на њима „изаберу и гласају за оне који неће доносити и потврђивати антицрквене законе у њихово име“. Црква је још једном указала да се Црна Гора налази пред озбиљним изазовима и новим искушењима који се не могу ни прикрити, а ни решити „повампирењем духа братоубилаштва у име новог идентитета“.
Врло брзо након ове митрополитове поруке власт је позвала представнике СПЦ на преговоре око одредби спорног Закона о слободи вероисповести, али својим понашањем и предлозима није оставила уопште простора за разговор, јер је након прочитаног владиног предлога, представницима цркве саопштено да је то предлог по принципу „узми или остави“ и да ниједна једина реч више не може бити чак ни разматрана за измену.
Црква је месецима раније безуспешно позивала на дијалог и тражила да се разговори о спорном закону не воде после Петровдана, како би се избегло да буду злоупотребљени у предизборној кампањи. Влада је одговорила тек по истеку овог рока, а Црква се одазвала свесна велике одговорности и захтева великог броја људи да њихове светиње буду сачуване, а Црква одбрањена. Исто тако, Црква није желела нити пристала да буде увучена у политичку утакмицу, што је и био нечији циљ, и како би ту на политичком терену била оклеветана и на тај начин лакше елиминисана из правног, а затим и из друштвеног живота. Црква је врло присутна у правном и друштвеном животу Црне Горе, и чврсто је решена да и даље остане ту, иако се уопште не интересује за страначку политичку борбу што не значи да ће пристати и дозволити да буде ућуткана и лишена права на јавну реч.
Након последњег састанка СПЦ са представницима Владе Црне Горе за који би се могло рећи да је можда мало пребрзо био прихваћен од стране Цркве, али и некоректно и на брзину заказан од стране саме владе, потврдило се већинско мишљење народа исказано на величанственим литијама. Режим је покушао да заустави неумитни пад подршке у сопственом бирачком телу, но међутим тај покушај се једноставно разбио о интегритет који је током преговора показала Црква на пристајући на данајске дарове преговарача владе, тако карактеристичне и већ виђене у досадашњој режимској политици. Премијер Марковић зове митрополита и Цркву на преговоре када је ДПС у проблему, први пут када су литије досегле врхунац масовности, а други пут сада, месец и по дана пред изборе у неуспешном покушају увлачења Цркве у изборну утакмицу и политичку арену.
ЦРНА ГОРА НАКОН ИЗБОРА
Смену режима желе сви у опозицији, али је не виде на исти начин, и ово би се могло окарактерисати као нејединство циља. У досадашњим изборним понудама нема онога што грађани желе, а то је како да превазиђу период након избора и како да преживе у наступајућем периоду, за који знамо да ће бити веома изазован. Туристичке сезоне први пут у историји нема, нема привредног замајца, нема финансијске акумулације, осим за људе блиске власти, чије се економисање ионако и до сада заснивало на отимању. Да ли ће се у постизборном периоду услед свеопштег осиромашења догодити крах свих институција и служби чији водећи људи деценијама долазе са листе владајуће партије Мила Ђукановића?
Народ у Црној Гори је на ивици опстанка, истраумиран од корона-експеримента и најаве насилне вакцинације, и деценијама му недостаје аутентично опозиционо лидерство – сирак је „тужни без нигђе никога“.
Оно о чему се у Црној Гори може још додатно промишљати о политици када су у питању дани после избора, лежи у чињеници да члан 92 Устава Црне Горе предвиђа и једну, може се испоставити незгодну зачкољицу. Председник Мило Ђукановић има неограничено право на именовање мандатара за састав нове владе. Чак и у теоретском случају да уједињена и за све ове деценије доказано јалова опозиција однесе победу након ових избора, поставља се питање да ли би онај кога снисходљиво зову господарем Црне Горе дао благослов опозиционом кандидату да постане мандатар? Како се понаша и како се до сада понашао, вероватно никада не би. Тиме би Мило Ђукановић, по праву које му даје Устав, опструисао избор нове владе, и за 90 дана расписао нове изборе. Јер му се тако може.
Да опозициона опција има подршку са Запада она би се већ видела, али се не види, као што се и не осећа руска рука на некада братском медитеранском геополитичком рамену. Србија се бави собом и решавањем својих ребуса око Косова и Метохије и не гледа у правцу Црне Горе.
Последњих месец дана може се рећи да је црногорска јавност са нестрпљењем пратила преговоре и договоре између опозиционих партија у покушају њиховог уједињења. У ваздуху се осећа да смена режима никада није ближа него сада, и грађани Црне Горе то осећају.
Како год се завршили преговори између ДФ-а и осталих опозиционих субјеката, оно што је очигледно јесте да не сме и не може бити места дефетизму. Ови избори се свакако на неки начин морају сматрати историјским јер од њиховог исхода зависи да ли ће се почети са демонтажом клептократског тродеценијског режима који суверено влада институцијама у спрези са тајкунским капиталом и организованим криминалом. Опозициони субјекти, ако већ нису могли да се нађу на јединственој заједничкој листи, треба да наставе да делују синхронизовано, а да се тај степен синхронизације највише испољи на сам дан избора, код бирачких кутија и на бирачким местима.
Евентуална победа режима на изборима водила би само даљем продужетку постојеће агоније једне приватне и заробљене државе, коју персонификују неефикасне и корумпиране институције система, непотизам, уништена економија, поделе и нетрпељивост, које у случају да се крене са најављеном применом тзв. Закона о слободи вероисповести могу резултирати и грађанским сукобима.
Крајње је време да грађани Црне Горе масовно изађу 30. августа на биралишта и напокон у историју пошаљу једног деспота и диктатора који им угрожава не само егзистенцију и право на слободу вере, већ и животе и здравље.
(КРАЈ)
Остоја Војиновић је историчар, независни истраживач и публициста