Протојереј-ставрофор, парох цетињски и ректор Богословије Светог Петра Цетињског Гојко Перовић, у интервјуу за Геополитику говори о плановима црногорских властодржаца.
Оче Гојко, молимо Вас да за читаоце Геополитике укратко, колико је то могуће, појасните суштину проблема у Црној Гори, који је кулминирао усвајањем Закона о слободи вероисповести. Чиме се могу објаснити тешко схватљиве и прихватљиве амбиције актуелне власти да мења идентитет не само садашњих него и претходних генерација; борбом за опстанак на власти, плановима и утицајем страног фактора…?
— Може то да се објасни на разне начине, али гледајући са црквеног, духовног аспекта, у питању је идолопоклонство. Својеврсно обожавање државе и земаљског царства. Као онај фараон у Египту, описан у другој књизи Петокњижја, књизи Изласка. Није могао да поднесе народ који је окренут Богу. Народ који јесте лојалан том цару, али народ који више воли Бога од било чега другог. И сад, тај и такав народ, требало је научити памети. Требало му скренути пажњу са Небеса. Па и ако му дозволиш да гледа у Небеса, то искључиво треба и може да ради кроз „кључаоницу“ те државе.
Е, тако је и са нама данас. Све што имам, и срце, и снове, и памћење… све то треба да овјерим на државном шалтеру. Моји снови да носе државни печат, да на моје емоције ударе државни порез… итд. Да се разумијемо, моји преци су крварили за ту државу. Али сам убијеђен да нијесу у њој видјели неко божанство, него само слободан, домаћи простор у ком могу неометано служити Богу.
Паметна, модерна, демокрaтска држава не ради тако као фараон. Она је само сервис за организовање земаљског живота својих грађана. Она не улази у црквена питања. Она не мијења идентитет својих поданика, него се стара да очува народне вриједности. Држава треба да обезбједи могућност и простор да људи чувају своје памћење и свој идентитет, а не да неки чиновници владе, неки службеници, правници и економисти… за које не знамо ни колико знају свој посао (јер углавном нијесу ту толико по стручности колико по партијској припадности), да они организују Цркву и тумаче историју!
Kао свештеник и непосредни сведок, појасните нам тајну чудесног духовног буђења народа у Црној Гори, пројављен кроз величанствене литије, које су духовно импресионирале православне вернике у Србији, Русији, Грчкој, али и произвеле дубок утисак и на друге у окружењу и шире. Колико је то резултат једног тренутног али снажног импулса садржаног у слогану „Не дамо светиње“, а колико и једног процеса дугог трајања духовне обнове у Црној Гори који је започео митрополит Амфилохије?
— И једно и друго. Попут пилета које изнутра кљуца кору јајета, па се раскрили касније у гнијезду… Или попут истог тог бића које из гнијезда у једном моменту пође небу под облаке. То је помало и филозофско питање: колико су зрелост и стасавање условљени одређеним моментом, а колико претходним дуготрајним процесом. Мислим да је Богом дани процес старији, и да је он у темељу. Али је такође Богом дано да се на крају тог процеса појави нека кора јајета, или нека ивица гнијезда – коју морамо савладати како би показали своју стасалост.
Е, за нас хришћане у Црној Гори, и за нашу Цркву, овај анти-закон јесте та кора коју треба да пробијемо и бацимо под ноге. Не причам сад уопштено о закону, о закону у начелу – који нам је свакако, као друштву и као држави, потребан. Мислим на овако написан закон, који има за циљ, а то црногорски властодршци и не крију, да од Цркве Христове начини искључиво државну институцију. Нешто као неки музеј, или неко министарство, којим би управљала држава. То није добро да се са Црквом деси нигдје и никад, па ни овдје у Црној Гори. Хоћу рећи, једнако бисмо се побунили да то неко крене да ради са Црквом у Србији, или Русији… или било гдје другдје.
И после тих величанствених литија и више него јасног манифестовања народне воље, власт у Црној Гори чини се не показује намеру да одустане од тог закона нити да изврши његову суштинску реформу. Председник Ђукановић изјавио је недавно да ће порадити озбиљно „на формирању православне цркве националних Црногораца“. Да ли у спремности власти да привременo суспендује примену закона видите неки искрени знак и жељу за договором или су у питању само тактички потези да се добије на времену и одложе литије?
— Суспензија закона је немогућ, неизводљив поступак. Бар га устав ове земље не препознаје. Оно што је једном изгласано у скупштини као закон или ће дејствовати, или ће се изгласати нешто ново и боље. Чињеница да предсједник и премијер нуде неуставан „компромис“ (уз то је премијер по струци правник) – само продужава атмосферу правне неизвјесности. Ова власт очигледно жели да у предизборну кампању уђе са тим замагљеним преговорима, али ми такву злоупотребу, ове важне теме, нећемо дозволити.
Ако смо добро разумели, у литијама учествују не само они који се јасно и недвосмислено изјашњавају као Срби него и грађани који су се изјашњавали или прихватили „црногорски идентитет“, али су верници Митрополије црногорско-приморске, односно Српске православне цркве. Можете ли то ближе да нам појасните и опишете верски, идејни и културолошки профил тих људи?
— Изнијећу вам мој лични став, који сам више пута објелодањивао. Ми православни у Црној Гори, не само у вјерском смислу, него и у етничком, културном, језичком смислу – један смо исти народ. Ма шта народ, ми смо буквално браћа, рођаци, кумови… Вијек за нама је међу рођеном браћом конституисао два различита идентитета. То су разлике у политичком идентитету. Срби у Црној Гори и Црногорци у Црној Гори су најближи сродници. Једна их је мајка родила. Буквално. Али им памет није иста. Једни не желе да виде даље од државних граница, а други не признају ништа плиће ни уже од историјског памћења.
Али кад је Црква у питању, и њене вриједности… те се разлике топе и нестају. Не зато што Црква има неку помирујућу тактику, неки метод да им „замаже очи“ или их надмудри… него зато што је биће Цркве такво да се оно уздиже изнад земаљских разлика. И то људи осјећају, знају, вјерују. Није то тако само сад. Тако је било одувјек. Због тога ми наглашавамо да је СПЦ у Црној Гори – заједничка кућа и за националне Србе и за националне Црногорце. И то – подједнако!
Да ли се још једном, као и много пута кроз историју, показала духовна снага Српске православне цркве као чувара православне вере, али и као најзначајније интегративне институције међу Србима који су живели и живе у различитим државама?
— Већ сам нагласио да се овдје не ради само о националном питању Срба, али ето, ако ствари гледамо и кроз то питање, могу се сложити са вама да се у овим околностима СПЦ појављује као она институција којој народ највише вјерује, и која Србе окупља у највећем броју. Начин на који су Срби у окружењу реаговали на црногорска збивања збиља показује да наш народ, сабран у Цркви и око Цркве – постиже највеће могуће јединство. Ово се лијепо наслања на историјску чињеницу да су Срби, у вјековима без државе, односно у разједињеном животу у неколико царстава – управо кроз Цркву живјели неометено духовно јединство.
Свето писмо нас учи да Царство Господње није од овога свијета, и српски народ је – као крштен и продуховљен – осјетио ту чињеницу на својој кожи. А ићи Господњим путем, то значи претрпјети и Господња страдања. Нико не би имао ништа против једне модерне, јаке државе… али Цркви данас одговара искључиво секуларна држава у којој су земаљске и духовне надлежности одвојене.
Видели смо да су у Србији, Републици Српској и расејању одржани духовни скупови и литије као подршка нашем народу и верницима у Црној Гори. Колико смо после ових духовних дешавања, са становишта духовне солидарности, упознали боље себе и своје проблеме, и колико смо постали јачи?
— „Нове нужде рађ(ај)у нове силе“ каже Његош, и додаје како „удар нађе искру у камену“. То су мудре мисли које указују да свака невоља има и своје добре стране. Ојачава, уједињава… и – као што сте рекли – води ка богопознању, а самим тим и нашем (у)познању самих себе. Народ који учествује на литијама се ослободио страха. Научио се како да каже то шта има да каже. Научио се стрпљивости. У овим литијама, као у огледалу, видимо неке боље себе. Мислим – чак оне најбоље себе.
Постоје многи који би да направе раздор између наше цркве и националних партија и организација Срба у Црној Гори. Да ли можемо послати поруку да ће, чак и ако има неких разлика, наш народ, са својим и верским и политичким представницима саборно, уз Божију помоћ, радити на одбрани свог идентитета и истине? А Бог је у истини.
— Свако треба да ради свој посао. Политичари нека воде политику, културни радници нека објављују књиге и отварају изложбе, а Црква ће предводити богослужење. Неспоразуми настају онда када из страха, и са њим везаног нестрпљења – политичари своју страначку логику уносе у Цркву, или кад Црква, по невољи, уђе у земаљска партијашења.
Бог јесте у истини, а сви ми, ту једну једину Истину, Божију истину, и чувамо и објављујемо на различите начине. Не мислим да су ти начини супротстављени, него су просто различити…
Из ових литија – када већ о њима причамо – народ излази обједињен, без појединачних настојања око тога ко ће приграбити лидерство или већу подршку. Ово је моменат саборности. Исто тако, ово је моменат жртве. Бог нам тако и отвара ове теме… најприје најава овог анти-закона, па литије, па епидемија, па онда неке дојаве које праве смутњу, изазивају опште неповјерење…. Морамо то пребродити. Ако не изађемо сабрани и јединствени – не знам какве везе онда има је ли закон лош или добар!
И на крају, молимо Вас да наше читаоце дарујете неким духовним саветом, отворено, како Ви то радите, како да се охрабре како би могли да се боре и за своје светиње и Отечество, и да лакше и смелије савлађују животне проблеме и искушења.
— Па ево, управо је претходни одговор имао циљ да посавјетује и охрабри. Кад кажем да је ово моменат жртве, онда под тим мислим да би свако од нас требало да гледа на улогу и важност брата до себе. Да на моменат заборави на своје личне интересе, да у том смислу „прикочи“ и застане.
Тренутно – ми обнављамо своју саборност. Обнављамо Цркву, као неки велики саборни храм. И то треба да иде по систему – „рука руци“. Братска рука – братској руци. Само тако уједињене и помирене Бог ће нас помоћи. Разједињени – мислим да му ништа не требамо.
Аутор Слободан Ерић
Насловна фотографија: Милош Вујовић/mitropolija.com
Извор Геополиитка, број 109, јун-јул 2020.