Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas76
Juče707
Ove nedelje76
Ovog meseca16139
UKUPNO651504

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 18 guests and no members online

   

Руски модел мултикултурализма

У чему су разлике између мултикултурализма у Русији и оног у Европи? Шта је и како функционише модел асиметричне федерације у Русији, и какав је у тој држави однос према мањинским етносима?

Устав Руске Федерације усвојен 1993. године, а допуњен на свенародном плебисциту 2020. године, започиње оваквом формулацијом:

„Ми, многонационални народ Руске Федерације, обједињени заједничком судбином на својој земљи, утврђујући права и слободе човека, грађански мир и склад, штитећи државно јединство које се протеже кроз историју, полазећи од општепризнатих принципа равноправности и самоопредељења народа, поштујући традиције предака, који су нам пренели љубав и поштовање према Отаџбини, веру у добро и правду, обвнављајући суверену државност Русије и утврђујући неповредивост њених демократских темеља, са тежњом да обезбедимо благостање и процват Русије, полазећи од одговорности за своју Отаџбину пред садашњим и будућим поколењима, са свешћу да смо део светске заједнице, усвајамо Устав Руске Федерације.“

Флоскула „многонационални народ“ у руском политичком дискурсу не представља случајан скуп речи нити покушај да се Русија прикаже либералнијом него што јесте.

Пројекат државног народа

Владимир Путин, председник Русије, још 2016. године покренуо је иницијативу о неопходности усвајања закона који би дефинисао устројство кровног државног народа (формално је покренуо ту тему академик Валериј Александрович Тишков, а Путин је званично подржао и промовисао). Његов предлог био је да се усвоји закон о руској државној нацији. Руски језик познаје две форме термина „руски“, које српски језик не раздваја, једна се односи на државу и гласи „росијски“, а друга се односи на етнос и гласи „руски“. Идеја Владимира Путина није била у томе да асимилује све неруске етносе у Руској Федерацији, већ да се ударе формални темељи, да се институционализује, појам државног народа.

Ова иницијатива била је у потпуности у складу са текстом, али и духом Устава Руске Федерације, јер то и јесте суштина „многонационалног народа“ – нација је много, а државни народ је један. По методологији пописа у Русији из 2010. године званично фигурира бројка од 194 етноса који у њој живе. Међу њима је и српска нација. Немогуће је представити неки социјални модел којим би се бројка од 194 етноса могла свести на само један. Једина алтернатива је мислити у другом правцу, како код 194 етноса развити државну лојалност која би могла да издржи било који унутрашњи политички потрес или спољну агресију.

Теоријско решење било би изградити државни народ, унутар кога се не бришу етничке и верске разлике, напротив све посебности се поштују и негују, али се те све реке идентитета сливају у једно велико руско државно море. Ово је могуће извести јер руски етнос има стабилну већину од 80 одсто од укупне популације, а руски језик спаја све различите делове Русије. Притом је Русија велика сила и територијално огромна држава са царским и совјетским периодом доминације државног центра.

Ова иницијатива наишла је на отпор и била је одбачена, или барем остављена по страни за неко време. Данас, када се Русија суочава са оптужбама да није демократска држава занимљиво је прочитати да је пре свега неколико година неприкосновени руски лидер Владимир Путин иступио са стратешки важном иницијативом и да је она после друштвене расправе одбијена.

Председник Русије Владимир Путин (Фото: kremlin.ru)
Председник Русије Владимир Путин (Фото: kremlin.ru)

Први проблем с којим се сусрела ова иницијатива био је страх код представника мањинских етноса у Русији да ће усвајање једног таквог закона имати за циљ асимилацију мањинских група. Примера ради, један од представника Републике Татарстан, Фарид Мухаметшин, изјавио је да „грађанска нација не сме да замени етничку припадност“ и подвукао да циљ државне националне политике треба да буде заштита свих етничких и верских права грађана. Путинова иницијатива протумачена је као опасност по многонационалност која влада у Русији.

Други проблем био је у самом основном појму иницијативе, који је преименовао многонационални народ у „руску државну нацију“. Чим се покреће питање грађанске нације, то аутоматски значи да се негира постојање свих осталих историјских нација, које су већ формиране. Да један Татарин усвоји модел руске државне нације, то значи да он прво мора да се одрекне припадности татарској нацији, јер једна индивидуа не може гајити припадност двема нацијама истовремено. Грађанска нација се може градити само у државама где процес формирања раних нација није довршен, на пример у постреволуционарној Француској.

Трећи проблем свео се на страх руских националиста да ће већинска нација у Руској Федерацији бити утопљена у једну нову нацију којој се неће знати корени ни традиције. Представници руских Козака су у том погледу захтевали да се руској нацији да посебан статус како би се потврдио њен суштински допринос руској државотворности, док су представници Руске православне цркве изразили бојазан да би изградња грађанске нације одсекла све оне православне Русе који живе ван граница Руске Федерације. Одиста, да ли би Рус из Русије који мења своју националну припадност за грађанску могао бити сматран припадником исте нације са Русом из Естоније, који будући да живи у границама друге државе не може прихватити модел руске државне нације?

Сви покушаји да се правно дефинише неки кровни државни идентитет у оквиру Руске Федерације за сада нису уродили плодом, а изменама Устава начињен је корак према позицији руских националиста јер су убачене формулације о „руском језику као језику државотворног народа“, премда се није одустало од идеје многонационалног народа јер у истој измени стоји и формулација о „многонационалном савезу равноправних народа Руске Федерације“.

Изгледа да је термин многонационални народ најсупешније решење које је досад предложено, иако потиче из периода политичког и економског хаоса који је уследио након деконструкције Совјетског Савеза.

Разлике између модела

Државе чланице Европске уније, као и Руска Федерација суочавају се са два проблема – први се тиче традиционалних сепаратистичких тенденција мањинских етноса, други се бави начинима укључивања миграната у друштво.

У савременом свету више није прихватљиво говорити о асимилацији, већ о укључивању у друштво, што није само производ промене свести грађана да ниједна политичка институција нема права да намеће идентитете слободним појединцима, већ и због тога што савремени миграциони токови означавају пресељење људи различите расне, етничке и верске припадности. Како је могуће од мигранта Узбека направити етничког Руса, те две индивидуе се разликују по спољном изгледу (фенотипски), по етничкој, културној и верској припадности. Како је могуће од мигранта Турчина направити етничког Немца? Стога је асимилација немогућа.

По првом питању – борбе против етничког сепаратизма – европске државе имају различита решења. Постоји француски модел централизације и недопуштања етничким мањинама да задобију било какву врсту политичко-територијалне аутономије. Француска је представник пута грађанске нације у складу са којим су вековима негиране разне етничке групе које су на том простору традиционално живеле, као што су: Бретонци, Корзиканци, алзаски Немци, Баски. Француски модел грађанске нације трпи крах усред досељавања афричких миграната који се по објективним факторима сувише разликују од европских Француза да би могли постати део једне исте нације.

Грађани Париза током шетње нa Тргу Трокадеро у близини Ајфеловог торња, Париз, 16. мај 2020. (Фото: Reuters/Gonzalo Fuentes)
Грађани Париза током шетње нa Тргу Трокадеро у близини Ајфеловог торња, Париз, 16. мај 2020. (Фото: Reuters/Gonzalo Fuentes)

Други модел је сличан руском, и претпоставља неки облик територијалне аутономије, било да се ради о шпанским регионима, Јужном Тиролу или Оландским Острвима. Занимљиво је да Русија заправо представља мешавину ових двеју европских модела – са једне стране она настоји да изгради кровни државни народ, као у Француској, али са друге пружа етничку аутономију утицајним мањинама.

Код приступа укључивању миграната у друштво Русија и западноевропске државе битно се разликују на основу којих вредности то укључивање треба да тече. Западноевропске државе представљају мигрантима из Африке и Азије, углавном исламске вероисповести, модел неолибералних вредности који они треба да прихвате како би постали део европског друштва. Корпус неолибералних вредности базира се на доминацији корпоративног капитализма и класне раздвојености са једне стране, и толератности према свим врстама мањина, укључујући сексуалне и многородне, са друге стране.

Не само да су ове моралне вредности у сукобу са исламом, који је вера која се стриктно базира на канонима и потчињавању њима, већ и ултракапиталистичка компонента неолибералне идеологије осигурава вечну гетоизацију миграната у западној Европи. Мигранти у овом делу света тако немају никакав подстицај да се укључе у друштво и остају у својим издвојеним срединама.

Русија нуди укључивање у своје друштво мигрантима из централне Азије на основу традиционалних вредности које су заједничке свим хришћанским и исламским конфесијама. Русија такође располаже институцијама као што су Исламске заједнице преко којих покушава да укључи мигранте у друштво, јер ислам је био саставни део Руске Царевине и Совјетског Савеза, док се у савременој Европи ова вера појављује тек са масовним миграцијама са других континената. Русија је у предности над Европом по овом питању и због тога што мигранти из средње Азије већински не одлазе у Русију за стално, већ на привремени рад, док већина миграната из Африке и Азије жели да се трајно настани у државама западне Европе.

Пошто је Русија посткомунистичка држава у којој су класне разлике биле готово изнивелисане до деведесетих година, што значи да људи различитих класа живе у истим градским квартовима, настанак гетоа за мигранте је готово искључен. Мигранти из централне Азије привремено изнајмљују станове у различитим четвртима руских мегалополиса и не насељавају читаве квартове.

Гетоизација миграната утиче и на етнички састав одељења у школама, што је једна од најважнијих степеница за укључивање у друштво. На Западу, паралелно са стварањем мигрантских гетоа иду и школе које се састоје скоро искључиво од деце миграната. У Русији не само да нема гетоа, већ се држава стара да етнички састав школских одељења не буде такав да у њима доминирају деца миграната, јер им се тако смањују шансе за укључивање у друштво. О овоме је лично говорио Владимир Путин 30. марта текуће године.

Русија је усмерена и ка укључивању миграната који желе да се трајно настане, и према укључивању традиционалних мањинских етноса у један многонационални државни народ и за то има боље изгледе од западних држава, које негирају базичне вредности сопствене мигрантске популације у корист неолибералне идеологије.

Модел асиметричне федерације

Темељ савремене руске државности почива на сарадњи између различитих етноса и религија, од којих су многи политички оцртани у виду етничких република, које улазе у састав Руске Федерације. Ту је руски Устав такође експлицитан, па у првој глави у тачки трећој стоји: „Носилац суверенитета и једини извор власти у Руској Федерацији је многонационални народ“. Руска Федерација садржи 22 етничке републике, једну етничку аутономну област и четири етничка аутономна округа (региона). Остатак Русије административно је подељен на 46 области, девет крајева (региона) и три града од посебног значаја (Москва, Санкт Петербург, Севастопољ).

Видимо да се модел руске федеративности базира на етничкој припадности – руски етнос нема никакве посебно издвојене територијалне целине, док мањински етноси имају то право. Републике представљају национално-државну творевину, док аутономни окрузи и области чине национално-територијалну творевину. У Уставу Руске Федерације, глава прва члан пети, републике се дефинишу као: „Република (држава) има свој устав и законодавство.“

Устав Руске Федерације (Фото: Антон Новодережкин/ТАСС)
Устав Руске Федерације (Фото: Антон Новодережкин/ТАСС)

Иако Устав Руске Федерације у општим цртама прихвата начело самоопредељења, а републике у свом саставу дефинише још и као државе, нема разрађеног механизма за иступање републичких субјеката из састава Русије. Штавише, у Уставу РФ експлицитно је наведно да: „Руска Федерација обезбеђује целовитост и неприкосновеност своје територије.“ Фактички, руски Устав оставља теоријску могућност распада Руске Федерације кроз прихватање државности својих република и начелног слагања са самоопредељењем, али са друге стране јасно даје право држави да се бори против сваке врсте сецесионизма у циљу заштите сопствене територијалне целовитости.

Поред етничког принципа на којем се базира типологија руског модела асиметричне федерације, постоји још и административни принцип. Само републике имају право на свој сопствени устав, који не сме да буде у колизији са Уставом Руске Федерације, а такође и право на утврђивање државног језика мимо руског на својој територији. Аутономне области и аутономни окрузи имају право да доносе законе, али не и устав (конституцију), а немају ни статус државе, какав имају републике. Примера ради, Република Татарстан, која представља татарски етнос предоминантно исламске вере, утврдила је татарски језик као државни у својој републици паралелно са руским, док Ханти-Мансијски Аутономни Округ нема право да тако нешто уради и прогласи језик мањинских народа Ханти и Манси званичним.

Ипак, аутономни окрузи могу да усвоје законске акте који регулишу заштиту мањинских језика од одумирања и да им пруже подршку у виду предавања таквих језика у основним или средњим школама, али не могу да прогласе мањинске језике званичним језицима администрације. Овакав диспаритет проистиче из практичних демографских разлога, јер нису сви традиционални етноси у Руској Федерацији једнако бројни, па самим тим ни једнако политички утицајни. У политичкој пракси Руске Федерације руске области, крајеви и градови са посебним статусом не разликују се у административно-функционалном смислу од аутономних округа и области, док етничке републике имају виши степен аутономије од свих побројаних типова субјеката Руске Федерације.

Асиметричност Руске Федерације многоструко усложњава управљање овом територијално највећом државом на свету. Сваки додатни ешелон чиновника не само да представља додатни трошак за грађане Русије, већ и још једно поприште политичких борби унутар самих република, као и потенцијалну полугу утицаја на централну власт, која је принуђена да води непрестане преговоре са републичким елитама. Сложености при испуњавању општенационалних стратегија од питања које се тичу политике, па до инфраструктурних пројеката отежано је самим постојањем неколико бирократских нивоа.

Све док је Руска Федерација стабилна, то јест док у центру власти у Москви нема никаквих превирања, побројани проблеми остају испод површине, али у хипотетичкој ситуацији слабљења центра немогуће је искључити могућност да републике траже још већу аутономију за себе, а неке би могле и да се окрену сепаратизму. Овакав сценарио је већ виђен деведесетих година прошлог века. Центар власти био је слаб и током периода када су текли процеси деконструкције Совјетског Савеза са врха потписан је споразум између централних власти у Москви и будућих република Руске Федерације под називом „Федеративни споразум“. Тим актом је централна власт у замену за подршку локалних елита предала део својих надлежности републикама, које за време постојања Русије у саставу СССР-а нису имале толика права.

Поред потенцијалне опасности по територијални интегритет Руске Федерације, постојање етничких политичких творевина подрива темеље руске стратегије мултикултурализма која се базира на многонационалном народу. Пуко постојање етничких република подцртава важност етноса и негира пројекат изградње јединственог државног народа. Међутим, овакво стање је у датој историјској етапи немогуће променити или преокренути, јер би покушај укидања етничких република резултовао радикализацијом мањинских народа у Руској Федерацији.

Застава Татарстана на татарстанском парламенту у Казању (Фото: Wikimedia/PetarM, CC BY-SA 3.0 RS)

Овај принцип се у теорији рационалног избора назива „путна зависност“ (Path dependency) – када се једном трасира одређени пут институционалног развоја, трошкови да се са њега сиђе расту са протоком времена. Сложене политичке системе није могуће суштински изменити једним потезом пера. Не преостаје ништа друго осим да централне власти у Москви наставе покушаје изградње државног народа мимо свих постојећих препрека, али са умањеним изгледима за успех.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

 

Насловна фотографија: Sergei Bobylev/TASS

 

Извор Печат

https://standard.rs/2021/05/26/ruski-model-multikulturalizma/