Најновији чланци  

   

BROJ POSETILACA  

Danas1169
Juče1345
Ove nedelje5533
Ovog meseca19433
UKUPNO2336293

   

SARADNICI  

   

REGISTRUJTE SE  

   

NA SAJTU  

We have 37 guests and no members online

   
Сваком политичком систему је потребна супстанца која га покреће и одржава у животу – то су управо принципи и идеали. Русији је потребан јасно дефинисан идејни оквир

Прослављени руски писац Александар Солжењицин насловио је једно поглавље свог трактата о обнови руске државности „А шта је то Русија?“. Солжењицин је цео свој стваралачки век посветио промишљању о погрешкама и фалинкама у државној историји Русије. Он се непрестано враћао на лоше изборе њених владара, одступање њене елите, посртање руске нације. Највећи руски писац друге половине 20. века дошао је до закључка да се историја може свести на одређена чворишта, својеврсне раскрснице, детерминисане изборима претходних периода и уверењима која су била доминантна у датом временском пресеку. Актери који обликују одабир одлука при сваком чворишту су: владари или владајућа класа, елита, народ и стране силе, то јест спољни утицаји.

Различите руске школе мисли су придавале различит значај овим актерима у складу с њиховим учењима: Рани социјалисти – „народники“ (народњаци) главну покретачку силу руске историје гледали су кроз призму обичног руског „мужика“ (кмета) и сеоске задруге; радикални десничари – „черносотники“ (Црне стотине) сматрали су да извор свих проблема у Русији представља декадентни западни утицај који ружи руски, словенски дух; социјалдемократе, међу којима су најутицајнији били „есери“, за друштвену неправду, сиромаштво и безакоње окривљавали су руске владаре и елиту, док су народ видели као невину, заблуделу жртву, којој треба правилно усмерење; „кадети“ – просвећени племићи и либерални грађани сматрали су да је руска елита напредна, народ мрачан и затуцан, западни утицај неизмерно користан за модернизацију руског друштва и привреде, а руски цареви одвећ конзервативни са прешироким овлашћењима – конституционална монархија, налик на британску, била је њихов циљ.

ЗНАЧАЈ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Сви ови путеви водили су ка различитим исходима у оквиру морално-филозофског координатног система. Свако историјско чвориште креира не једну већ мноштво Русија, а главно чвориште, последња раскрсница за Солжењицина била је Фебруарска револуција 1917. године. Изабравши пут рушења врховног царског ауторитета, руски либерали и социјалдемократе отворили су пут ка власти екстремистима с маргина политичког спектра – бољшевицима. Ако су описани токови руске мисли идеализовали барем једног од историјских актера, бољшевици су их све презирали – владари су били крвопије, елита је била паразитска, сељаци (већина народа) су били ситнобуржоаске интересџије, стране силе империјалистички бандити.

Руске земље историјски нису доживеле такву деструкцију – материјалну и биолошку, као за време владавине бољшевика. Хегелијански посматрано, бољшевици су убили Русију, јер су је лишили њеног духа, суштине и основних детерминанти – руско име је наставило да постоји, али оно више није имало никаквих додирних тачака ни с руском историјом, ни с руским народом. То је подједнако тачно и за лењинистичко-троцкистичко и за стаљинистичко поимање Русије, као центра светске револуције или пак комунистичке црвене империје.

Узимајући у обзир овакав развој догађаја, обнова руске државности, обнова руске нације могу се описати само као чудо, као када би из засољеног тла никао нови живот. Савремена Русија и савремени Руси покушавају да пронађу себе, многи се враћају некој од Русија које су претходиле 1917. години, а међу младим становништвом све је чешћа појава „празних Руса“ – младића и девојака студентског и гимназијског узраста из великих градова, рођених у новом просперитетном миленијуму, који све своје животне оријентире црпе из јапанских анима цртаћа, Јутјуба и Инстаграма. Ако се подељености унутар руског националног корпуса придода и чињеница да је Русија многонационална и вишеверска држава, намеће се закључак да званична Москва не може баштинити једну јединствену идеологију, а да истовремено не изазове озбиљно незадовољство у неком сегменту друштва.

Руска елита из раних 90-их прошлог века популаризовала је посебан термин „Русијанин“ (россиянин), како би по сваку цену био избегнут термин „руски“, као нетолерантан и неподобан. Борис Јељцин се приликом сваке прославе Нове године обраћао руској нацији са „драги Русијани“, а интересантан је податак да се у пољском, украјинском и белоруском језику овај термин користи као замена за „руски“. Јасне су паралеле између „Русијана“ и „Србијанаца“, термина којим се редовно служе званични Загреб и Сарајево, јер никако не могу преко језика да превале грозоморну реч „српски“.

Замена националног предзнака државним није имала за циљ само да разводни национални идентитет већинске нације, да је припреми за живот у новом толерантном друштву у коме се већина увек посматра само као агресор, већ и да затвори руску националну свест у границе посткомунистичке Руске Федерације. Није само отворено питање – шта је то Русија, већ и – где се завршава Русија? Да ли је Русија оно што је цртао Лењин, а доцртавао Хрушчов, поклањањем Крима Украјини, или се Русија простире свуда где живе етнички Руси?

Грађани Севастопоља са руским заставама обележавају трећу годишњицу припајања Крима Русији, март 2017. (Фото: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)
Грађани Севастопоља са руским заставама обележавају трећу годишњицу припајања Крима Русији, март 2017. (Фото: Max Vetrov/Agence France-Presse/Getty Images)

Одговори на оба питања су логички нераздвојни. Ако Русија треба да обухвати све етничке Русе, онда она треба да буде држава руског народа на првом месту. С друге стране, ако се Русија завршава на бољшевичким црвеним линијама, онда се ради о мултикултурној држави. Борис Јељцин и његово окружење, подржани од стране креатора новог глобалистичког поретка са Запада, изабрали су овај други пут за Русију. Зато се Русија 1990-их није борила за права Руса на Балтику, у Средњој Азији, на Кавказу и у суседним словенским државама. Русија се тада и идејно и политекономски свела на регионалну државу, која је једино могла да се похвали зарђалом војном техником и разрушеном инфраструктуром из претходних деценија. У истом периоду, паралелно са разблаживањем Руса на Русијане, у бившим совјетским републикама, као што је Украјина, спровођени су пројекти изградње русофобних националних држава.

Јељциновска елита није обраћала пажњу на бујање новонасталог украјинског национализма, што је своје корене вукао са западне унијатске Украјине, која је за време Другог светског рата полетно марширала под Хитлеровим барјацима и чинила злочине не само над Русима већ и над Пољацима и Јеврејима. Русија се тако нашла окружена непријатељски настројеним националним државама, док је сама била устројена на темељима мултикултурализма. Јељциновска елита такође није спровела ни декомунизацију Русије – селективно је враћала историјска имена неким градовима, при томе остављајући бољшевичке називе другим местима. Тако је створена апсурдна ситуација, са становишта симбола као преносилаца идеја, у којој упоредно егзистирају Санкт Петербург и Лењинградска област или Киров, који је задржао назив по руском револуционару Сергеју Кирову чије је убиство послужило Стаљину за талас масовних репресија 1934–1937, док је граду Калињину враћен историјски назив Твер.

Овај сукоб руских и бољшевичких симбола није окончан ни у 21. веку – тако су грађани Петербурга били сведоци постављања меморијалне плоче адмиралу Колчаку, а грађани Новосибирска откривања бисте Стаљину. Православни кругови су такође активни у овом конфликту – они су 2015. године предложили да се московска метро станица „Војковскаја“, која носи назив по једном од убица царске породице Романових, замени пригоднијим именом. Руске власти су реаговале конфузно, бојећи се да ће због таквих небитних ствари као што су идеје и симболи, са становишта дневнополитичког интереса наравно, нашкодити свом рејтингу.

ПУТИНОВА ЕРА
У новом миленијуму Владимир Путин је од јељциновских кругова наследио слабу, осиромашену Русију, која је изгубила готово све геополитичке позиције стицане колосалним жртвама из Другог светског рата, али и подељену руску нацију без јасно омеђеног идентитета, са конфликтним погледом на целокупну историју руске државности. Путин се превасходно бавио питањима безбедности и обнове руског војног потенцијала, баш зато данас можемо видети спољнополитичке успехе Русије на Блиском истоку. Није спорно да је поред трговине енергентима, тржиште наоружања један од најуноснијих извора прихода за руски буџет, али се ниједан стабилан политички систем не може одржати у вакууму идеја.

Разуме се да у руском друштву у овом тренутку постоје носиоци руске националне идеје као што су истакнути проповедници Руске православне цркве – митрополит Тихон (Шевкунов) или протојереји Дмитриј Смирнов и Андреј Ткачов; успешни филмски ствараоци – Никита Михалков, Владимир Хотињенко и делимично Павел Лунгин; писци – Захар Прилепин, Алексеј Варламов, Јевгениј Водолазкин или Роман Сенчин. Међутим, њихове идеје званично не преузима руска држава, иако многи од њих улазе у састав елите.

Владимир Путин је изразито опрезан политичар, који спроводи реформе постепено, таквим темпом да су оне готово неприметне за већину неупућеног становништва. Тек након две деценије своје владавине он је кориговао јељциновски Устав из 1993. године, убацивши у њега суверенистичка начела, која су блиска већини грађана Русије. Изградња вертикале власти – функционалног федерализма са јаком централном влашћу такође је један од Путинових животних политичких пројеката. Ипак, једну државу не чине само снажна армија и стабилне институције власти.

Председник Русије Владимир Путин током говора на војној паради поводом 75. годишњице Дана победе у Другом светском рату, Москва, 24. јун 2020. (Фото: kremlin.ru)
Председник Русије Владимир Путин током говора на војној паради поводом 75. годишњице Дана победе у Другом светском рату, Москва, 24. јун 2020. (Фото: kremlin.ru)

Сваком политичком систему је потребна супстанца која га покреће и одржава у животу – то су управо принципи и идеали. СССР се распао не услед економске дисфункционалности командне привреде, не због Авганистанског рата и многобројних интервенција у иностранству већ због тога што су и елита и народ изгубили веру у ту државу. Комунистичка идеологија је била непривлачна чак и за владајуће слојеве Совјетског Савеза, који су могли да остваре веће личне успехе у капиталистичком друштву.

Путинова Русија, коју руски председник тако пажљиво изграђује, пати од подједнаког мањка вере, али и недостатка оријентира. Путин је у више наврата изјављивао да је носећа идеја руске државе патриотизам или љубав према отаџбини, што је у великој мери концептуално празан појам, намењен бирачима „Јединствене Русије“ из унутрашњости. За најутицајнији део руског друштва, чији пулс путиновска елита помно прати – средњој класи из Москве, Петербурга и других милионских градова Русије, патриотизам звучи као застарели совјетски концепт.

Управо све остале идеје и принципи одређују да ли ће просечни припадник средње класе, који једино поседује револуционарни потенцијал и тако представља претњу власти, волети своју државу или не. Левичар је може мрзети због велике социјалне неједнакости и неправде, десничар јер је превише мултикултурална и не бори се за интересе руске нације, либерал зато што у њој не влада либерална демократија – све су то идеје које руска власт једноставно не узима у обзир. Отуда и не чуди појава новог поколења „празних Руса“, којима ни родитељи ни држава немају ништа од духовног значаја да оставе у аманет.

Савремена Русија је идејно пуста, она нема покретачку силу, изузев воље Владимира Путина, који неће моћи да влада бесконачно, ма колико председничких мандата себи прописао. Пропуштен је период од читаве две деценије у којем је руска држава могла да ради на формирању сопствене националне идеје, коју би могла да предложи својим грађанима. Не треба да чуди зашто се званична Русија зауставила на Криму и није ослобађала остатак руског света у Украјини и зашто данас гину невини Руси у непризнатом Донбасу – већина Руса није била спремна да жртвује свој животни стандард, ни у којој мери и ни у којем периоду, зарад враћања руских историјских територија.

Експанзија граница неминовно захтева и жртве од становништва, а просечан Рус једноставно није био спреман на ту жртву, што је директна последица непостојања руске идеје у Русији. Не може се двадесет година градити идеолошки неутрална Русија, усмерена само на материјални бољитак, и очекивати да ће грађани бити спремни да се одрекну и малог дела тог напретка ради неке духовне категорије, као што је ослобођење руских националних територија.

Путинове присталице на Црвеном тргу са руским заставама и транспарентом на коме пише „Крим је руска земља“, Москва, 07. март 2014. (Фото: AP Photo/Alexander Zemlianichenko)
Грађани на Црвеном тргу са заставама Русије и транспарентом „Крим је руска земља“, Москва, 07. март 2014. (Фото: AP Photo/Alexander Zemlianichenko)

Велики скок популарности председника Русије услед бескрвног и заиста маестрално спроведеног присаједињења Крима за шест година је ишчилео. Грађани Русије су засићени украјинском темом и интересују их искључиво економска питања. Кремаљски аналитичари су годинама убеђивали своје суграђане да Украјина, или њен већи део, не могу постати део Русије, јер би то било економски неисплативо. Тиме су несвесно допринели додељивању примата материјалним темама над појмовима идеје и духа. Идејно беспуће руских милионских градова директна је последица конзумерског материјализма који се намеће с врха. На питање – Има ли Руса у Русији, одговор је изгледа – У мегалополисима готово да их нема, док провинцијална Русија, која чини срж руске душе, полако одумире.

 Насловна фотографија: AP Photo/Andrew Lubimov

 Извор Печат

https://www.standard.rs/2020/07/24/rusiji-je-potrebna-drzavna-ideja/