16/03/2020

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Жан–Франсоа Тиријар (1922-1992), политиколог и геополитичар, једна је од најзначајнијих личности филозофског круга нове европске деснице, теоретичар евроконтинентализма и заговорник европског уједињења. Родио се у белгијском граду Лијежу у породици која је заступала изразито либералне ставове. У раној младости био је припадник Уједињене младе страже социјалиста и Социјалистичког антифашистичког савеза. Пре Другог светског рата је напустио левичарске пацифистичке организације и постао члан групације „Пријатеља великог немачког рајха“, која је окупљала колаборационистичке настројене припаднике ултралевице. Због сумње да се у овој организацији обучавао за рад у корист немачке обавештајне службе, после рата је осуђен на три године затвора. Када је 1959. године рехабилитован, политички се ангажовао у „Покрету за грађанску заштиту“ који је заступао белгијске колонијалне интересе у Конгу. Почетком шездесетих година 20. века основао је покрет „Млада Европа“ који је деловао с позиција „свеевропског национализма“ и заговарао подједнак отклон од тадашњих супер-сила, САД и Совјетског Савеза. Основни програмски документ овог покрета је насловљен као Манифест европске нације и његов првобитни циљ био је стварање обједињене Европе „од Бреста до Букурешта“. До почетка осамдестих година био је и истакнути синдикални активиста.

За разлику од оснивача нове деснице Алана де Беноа који је заступао концепцију „Европе – региона“ и сматрао да је модел „држава-нација“ историјски истрошен, Тиријар је заступао становиште о једној централизованој европској држави. Његов континентализам је у основи био заснован на Листовој идеји о самодовољности „великих простора“, уз закључак да појединачне европске државе то не могу да постигну због ограничених територијалних, економских и геополитичких капацитета. Када је „Млада Европа“ престала 1969. године да постоји, Жан–Франсоа се посветио теоријском раду и настојању да артикулише „европски трећи пут“, одустајући истовремено од дотадашње еквидистанце у односу на Америку и СССР. Наиме, његова геополитичка оријентација је све више нагињала ка „просовјетском опредељењу и радикалном антиамериканизму“. Жан Тиријар и његови следбеници сматрали су да су САД преузеле некадашње британске антиконтиненталне и антиевропске традиције, док је Совјетски Савез за европску историју имао некадашњи значај Немачке. Ради заједничке антиамеричке борбе ангажовао се на придобијању Трећег света – земаља Блиског истока, Источне Европе, Кине и несврстаних. Занимљиво је да је Жан-Франсоа у складу с променом своје геополитичке концепције подржао совјетску интервенцију у Чехословачкој 1968. године.

У делу Евросовјетска империја од Владивостока до Даблина (1984) упозорио је на хладноратовску рањивост Совјетског Савеза и сугерисао активне геополитичке потезе у Европи и на јужном ободу да би се то избегло. Тиријар је критиковао деголистичку визију Европе од „Атлантика до Урала“ сматрајући је ограниченим, минималистичким и шематизованим схватањем које потенцира „имагинарну границу на Уралу“, а што није спречило продоре Хуна и Монгола ка западу, али ни Руса ка истоку. Отуда је сматрао да се Европа брани у Сибиру и на Далеком истоку, тј. на рекама Амур и Усури, као и да је судбина Старог континента да се препусти совјетској геополитичкој хегемонији ради супростављања САД као заједничком непријатељу. После краја Хладног рата, упркос геополитичкој доминацији атлантиста, Тиријарове идеје пронашле су следбенике широм Старог континента, посебно у круговима аутентичних посвећеника „европског трећег пута“.



Неоевропеизам



Шездесетих година 20. века догодила се промена парадигме у међународној политици, првенствено под утицајем процеса глобализације. Феноменалан развој науке и технологије породио је сасвим другачију слику света и променио дотадашње уобичајне представе о политици, економији, праву и култури. Мада је европски политички простор у то време био поприште жестоких идеолошких конфронтација између Запада и Истока, на маргинама једног таквог амбијента почели су да се појављују покрети који су подржавали процес политичког и економског осамостаљења Европе. Тако је 1962. године у Венецији настала „Европска национална странка“ као савез странака чији је циљ била идеја европског заједништва које је било способно да се одупре америчком поробљавању западне Европе, али и које је тежило уједињењу са источноевропским народима: Пољацима, Бугарима, Румунима и Мађарима. Међутим, пројекат ЕНС је пропао пре свега због микронационалистичких тенденција које су посебно биле изражне код италијанских и немачких чланова Венецијанског манифеста.

Жан Тиријар је из овог искуства извукао поуку да се ЕНС не може заснивати на савезу малих националних покрета, него да један такав пројекат од почетка мора да има свеевропски карактер. На тим премисама настала је организација „Млада Европа“ 1963. године, која је поред чврсте унутрашње организације имала своје филијале у Холандији, Француској, Швајцарској, Аустрији, Немачкој, Италији, Шпанији, Португалији и Уједињеном Краљевству. Програмски документ покрета је насловљен као Манифест европске нације и у њему је наведено да је „између совјетског и америчког блока наша улога да изградимо велику домовину: уједињену, моћну и комунитарну Европу, од Бреста до Букурешта“. У овом манифесту оштро су осуђени микронационализми који онемогућавају европско јединство, али и концепције „федералне Европе и Европе – нација“. Један од његових најважнијих закључака јесте онај о изградњи европског атомског капацитета, али и потреби да Европа „напусти УН циркус“. Посебно је исказана тежња за изградњом другачијих друштвених односа у оквиру којих би била омогућена „доминација радника над капиталистом и човека над гомилом“. Тиријар се у Манифесту залагао и за нови вид европског представништва где би Политички сенат и Сенат европске нације чинили најугледнији научници, уметници, књижевници, док би тзв. Дом синдиката чинили представници произвођача који би били ослобођени тираније финансијских институција и политичких партија. Жан–Франсоа је 1963. године покренуо часопис Нова Европа у којем је изложио концепцију оружане герилске борбе против НАТО у Европи и заложио се за формирање „Европских ослободилачких снага“. Ради заједничке антиамеричке борбе посећивао је земље Трећег света и некада разговарао са највишим државницима. Посебно занимљив је разговор који је водио са аргентинским председником Хуаном Пероном који је подржао идеале часописа и изнео став да Кастро и Че Гевара „воде борбу за независност Латинске Америке“. „Млада Европа“ расформирана је 1969. године као покрет просовјетске оријентације, а после тога Тиријар се посветио теоријској разради идеје паневропеизма.



Паневропеизам



Тиријаров континентализам се у знатној мери разликовао од ставова оснивача нове деснице Алана де Беноа. Суштинска разлика испољавала се у односу према концепцији „државе–нације“. Док је Де Беноа сматрао да је овај концепт историјски превазиђен и да је „обједињена Европа“ могућа само као Европа-регија, дотле је Жан–Франсоа заступао становиште о „централизованој Европи“ као супранационалној творевини која би имала све прерогативе појединачних националних држава. Тиријаров модел „једне Европе“ заснивао се на оригиналним интерпретацијама Листове концепције „великих простора“ и његовој самодовољности. У књизи Империја од 400 милиона људи, већ у првом поглављу, заложио се за укидање Јалте, износећи своју тадашњу перцепцију географије Европе „од Атлантика до Црног мора“. Касније је у складу са својом просовјетском оријентацијом појам самодовољне Европе кориговао, напуштајући „тријадни модел Запад (САД)-Европа-СССР“ у корист „бинарног модела“ у којем би дошло до стварања „Евросовјетске империје од Даблина до Владивостока“. Оваква промена става проистекла је из уверења да појединачне државе Европе не поседују довољне територијалне, економске и геополитичке капацитете за вођење самосталне политике. Зато је предлагао конституисање Европе као „интегралне империје“ која ће се супроставити америчком утицају. Таква Европа обухватала би Турску и читав Медитеран и била би геополитичка еманација „Новог Рима наспрам Америке као Нове Картагине“.

Уочивши да овакав модел „паневропеизма“ није довољан за ефикасан отпор америчкој хегемонији, Тиријар је проширио своје виђење континентализма Хаусхоферовом тезом о осовини Берлин – Москва – Токио, односно једном евроазијском интегралистичком концепцијом „од Атлантика до Пацифика“ коју је детаљно изложио у студији Евросовјетска империја од Даблина до Владивостока 1984. године. У овом делу Тиријар је упозорио на хладноратовску рањивост совјетске државе, предлажући конкретне геополитичке потезе у Европи и на јужном ободу како би се предупредио негативан сценарио. Совјетски Савез је видео као последњу независну државу у Европи, па је због тога сматрао да је неопходно да се европске државе препусте његовој геополитичкој хегемонији ради заштите од САД. Тиријар је посебно упозоравао на улогу Велике Британије „која је амерички Тројански коњ у Европи“.

После разарања Совјетског Савеза, Жан-Франсоа је све до краја живота одржавао блиске контакте са руским неоевроазијцима, посебно Александром Дугином, који је његове ставове детаљно описао у свом капиталном делу Основи геополитике. Тиријаове идеје су, осим у Русији, оствариле велики утицај и на многе европске мислице који су настојали да теоријски артикулишу „европски трећи пут“ и у тзв. постбиполарној ери. На основама његовог геополитичког модела, поред класичних континенталистичких теоретичара у Белгији, Италији, Француској и другим државама, настао је и један особен „средњи правац“ европске геополитике који је заправо комбинација таласократског и телурократског модела. Реч је о тзв. „геополитици приобалне зоне“ (видети опширније у Александар Дугин, Основи геополитике, I).



Трећи пут



У овом поглављу усредсредићемо се на утицај Тиријаровог геополитичког модела на савремене европске континенталисте. Његов најзначајнији следбеник је Фламанац Роберт Стојкерс (1956), утицајни члан Нове деснице који је, после разлаза са Аланом де Беноом 1994. године, оформио паневропску организацију „Европске синергије“. Часопис Новости европских синергија постао је својеврстан медијум његових континенталистичких телурократских концепција. Њихова суштина је заснована на „човеку као земаљском бићу“, односно „земљи“ и „простору“ као неопходној претпоставци геоисторије, што је потпуно супротно атлантистичком виђењу ове тематике. Стојкерс се на унутаревропском плану залаже за јачање немачког мителевропског модела, а у глобалним оквирима за сарадњу Европе и арапског и осталог Трећег света. Оно што његов геополитички модел чини особеним јесте препорука да Европа мора више пажње да усмери ка Индијском океану којем је давао улогу „Средишњег океана“ у будућој геополитичкој архитектури света (између Атлантика и Пацифика).

Најрадикалнији заступник континенталистичких идеја у Италији свакако је био Карло Тераћано (1948-2005). Као сарадник часописа Орион подржавао је дуалистичку поделу света „на телурократски Исток и атлантистички Запад“, сматрајући да је улога Европе другоразредна у једном овако дефинисаном глобалном сукобу. Тераћано је прихватио тезу о томе да је „Русија средишња земља“, али је као образац за супростављање америчком утицају у Евроазији предлагао „савез Русије и исламског света“. У вези с тим, Европа би требало да постане једно од главних упоришта таквог савеза. Заступао је идеју о уласку Турске као претежно муслиманске државе у ЕУ и залагао се за конституисање „евроазијске мегаконтиненталне целине по хоризонтали“, а не, како је предлагао Дугин, по вертикали. Као следбеник Карла Шмита указивао је на његов допринос разумевању геополитичког антагонизма Копно – Море, и у складу с тим, посебно на планетарни значај „феномена Медитерана“ и Сицилије као острва које омогућава његову контролу. Занимљиво је да је сличну улогу придавао Тајвану за кинески и индокинески простор, али и Куби за Мексички залив и Карипско море.

Географ Ив Лакост (1929) најзаслужнији је за савремено позиционирање и потом диверзификацију француске геополитике. Постао је познат 1972. године када је раскринкао геостратегијску позадину америчког бомбардовања насипа поред вијетнамских река током сушног периода, а чији је крајњи циљ било изазивање обилних јесењих падавина, уништавање плодних поља и деморализација вијетнамске војске. Неколико година касније 1976. године написао је фундаментално дело Географија првенствено служи у ратне сврхе у којем је идентификовао три појавна облика и функције географије: географију у школи и универзитету, географију „представа“ и географију као „инструмент моћи“. После вишегодишњих теренских истраживања 1986. године је објавио капитално тротомно дело Геополитика француских области да би 1993. године објавио Геополитички појмовник на готово 1.700 страна у оквиру којег је окупио ауторски тим који је обрадио теоријско-методолошка питања геополитике – истражујући конфликте, терминилошке и концептуалне проблеме, историјски развој и хипотекe које су је пратиле, различита питања у њеном дефинисању, али и односе према природним и друштвеним феноменима. За ову прилику издвајамо Лакостово гледиште о конфликтима у оквиру којих није нужно да учествују само државе, већ су они могући и на мањем ограниченом простору унутар држава, а на шта се усредсређује „унутрашња геополитика“. Заиста, историјско искуство показује, да су поједини градови, њихови квартови, насеља, потом реке, мореузи, превоји, плодне површине, лежишта руда, енергенти, често у фокусу локалне геополитике, коју су Лакост и његови следбеници развили до детаља. Мада локални интереси не морају да увек проузрокују насиље, нема сумње да су просторно и регионално планирање, локални економски развој, заштита животне околине, често предмет различитих колективних представа, имагинација и менталних доживљаја који могу да буду веома супростављени код различитих друштвених група на које, како примећује Лакост „може веома много да се утиче географским картама“.

Идеје континентализма посебно су дошле до изражаја у радовима утицајног генерала Пјер-Мари Галоа, једног од твораца француског нуклеарног програма и следбеника политике генерала Де Гола. После завршетка Хладног рата био је оштар критичар политике НАТО и САД и велики противник концепције интеграције и ширења Европске уније. Своје магистралне геополитичке идеје изнео је у делу Геополитика: путеви моћи 1990. године. У каснијем деловању доста је писао о догађајима на простору бивше СФРЈ и противио се медијској и политичкој сатанизацији Срба на Западу. Говорио је о политици немачког ревизионизма према Србима и подилажењу САД муслиманском фактору на Балкану због интереса америчких нафтних корпорација на Блиском истоку. Планетарну промоцију глобализације доживљавао је као трујумф „атлантистичке“ геополитике, па је у вези с тим, као геополитичку алтернативу, предлагао повезивање европских држава и Русије. Указивао је на „кризу француског идентитета“ као непосредној последици пропагирања „филозофије потрошачког друштва“.

Широкој лепези француских „неокласичара“ свакако треба додати радове Филипа Дефаржа, универзитетског професора и истраживача Француског института за међународне односе, који је објавио уџбеник Увод у геополитику. Бавио се питањима модерног европског идентитета, односима моћи на почетку 21. века, светским поретком и униполаризмом. Веома значајан допринос разумевању етно-религијских конфликата дао је Франсоа Тиал у истраживању Идентитетски сукоби из 1995. године, а које је поткрепљено емпиријским анализама сукоба у посткомунистичком свету (Косово, Нагорно Карабах, Трансилванија) где свака страна своје захтеве настоји да докаже све дубљим понирањем у историју, а што овакве спорове додатно подстиче и усложњава њихово решавање. Вредан помена свакако је његов следбеник Емерик Шопард који је у књизи Хроника сукоба цивилизација (2009) констатовао да је битка за интересе сопствене цивилизације најважнија од свих битака. Разматрајући савремене светске процесе као што су: експанзија ислама, глобалне амбиције Кине, опоравак Русије, националну, економску и геополитичку еманципацију Латинске Америке, закључио је да је виталан интерес Европе склапање „природног савезништва са Русијом и Латинском Америком“. Шопард је заговорник „Европе-нација“ чија се одбрана формира на њеним границама без Турске, али и присталица интензивирања европско-руских веза и стварања мултиполарног светског поретка. На овом месту указујемо и на радове политиколога Анрија де Гросовура који је аутор књиге Париз – Берлин – Москва: пут независности и мира у којој је на особен начин заступао кључне идеје француског континентализма, који своју перпективу види у удаљавању од Америке и у разним формама повезивања с остатком Евроазије. Као стручњак за економска питања веома је потенцирао пад учешћа Америке у светском БДП-у а који је почетком 21. века износио свега 25 процената. Предуслов за препород евроконтинентализма видео је у поновној афирмацији самоспознаје Европљана и јачању заједничке свести о истој историјској судбини и пореклу.

Хипотека нацистичке злоупотребе створила је у хладноратовској Европи интелектуалну атмосферу у којој је било незахвално бавити се геополитиком. Нарочито су биле проксрибоване телурократске идеје које су потицале из немачке геополитичке школе. Упркос томе, концепције неколицине аутора потекле су из Хаусхоферове теорије о „великим просторима“. Међу њима је незаобилазно име Хајнриха фон Лохаузена, правника и аустријског генерала. У свом најважнијем делу Храброст владања – мислити континенталистички (1978), Лохаузен је потенцирао важност свеобухватности и временске далекосежности у начину промишљања историјско-геополитичких појава и процеса. Упркос технолошким иновацијама, које мењају природна и друштвена својства света, Лохаузен истиче да оне ипак не могу дугорочно да онемогуће утицај простора, природних ресурса, језика и етничке особености становништва, јер је њихова међусобна зависност покретач светске историје и то дугорочно не може да заустави никаква идеологија. Управо географски простор помножен са силом даје моћ. Аустријски генерал је заступао теорију по којој је „геополитички идентитет Европе телурократски“, као и да је у хладноратовском раздобљу успостављена само „привремена доминација таласократије“ на Старом континенту. Отуда је, да би се превазишло такво стање, неопходно да се конституише континентални велики простор, а што подразумева „уједињење Немачке и поновно успостављање територијалне целовитости Пруске“ која се одликује најизраженијим телурократским својствима које је предодређују за функцију „копче са Русијом“. Залажући се за Велики континент „од Кадиза до Владивостока“ он се, као и већина евроконтиненталиста, определио за савез са Русијом од чије реализације зависи глобална позиција Европе. Коначно, Лохаузен је своје идејне ставове заснивао и на огромном дипломатском искуству јер је био аустријски војни аташе у Риму, Лондону и Паризу.



Евроконтинентализам



Непосредно после завршетка Хладног рата, упркос планетарном тријумфу атлантизма, међу европским геополитичким теоретичарима актуелизоване су тзв. неокласичне идеје. Њихове савремене основе треба тражити у процесима који су започели шездесетих година прошлог века када је почела да се наслућује нова парадигма епохе глобализација која је на потпуно измењен начин дефинисала предмет истраживања геополитике као дисциплине која се бави изучавањем просторног и политичког. На тим премисама настао је евроконтинентализам – особен правац европске геополитичке мисли који упркос различитим правцима поседује и низ заједничких својстава. Најпре, то је тежња за геополитичком еманципацијом Европе од америчког утицаја, затим је ту идеја за што чвршћим повезивањем са Русијом (Совјетским Савезом) чије су ресурсне, просторне и војностратешке карактеристике, једина гаранција независности Европе. Као што смо већ и навели, Жан Тиријар је у том смислу заступао свакако најрадикалније ставове залажући се за стварање једне „евросовјетске империје од Даблина до Владивостока“. И други евроконтиненталисти, мање-више, били су на трагу оваквих концепција, уз извесне варијације на тему које се пре свега односе на начин политичке организације „европског великог простора“. Нема сумње да је у складу са традицијама евроконтинентализма једина исправна геополитичка оријентација ка Истоку, а што у политичком праксису значи ослањање Француске на Немачку и потом Немачке на Русију (Евроазију). Због тога није чудо да заговорници евроконтинентализма своје најбоље саговорнике налазе међу савременим руским евроазијцима. Та врста оријентације посебно је дошла до изражаја после разарања Совјетског Савеза када се на међународној политичкој сцени поново појавила Русија.

Идеја евроконтинентализма, упркос медијској сатанизацији покрета и организација, који баштине његове основе, у околностима свеопште драматичне кризе (која није само економска, него је и духовна – прим. аутора), заузима све више јавног политичког и интелектуалног простора на Старом континенту. Реч је о широком спектру личности, организација и покрета, које имају изразито евроскептичан став према конструкцији ЕУ – посебно њеној брислелској централи коју доживљавају „као филијалу атлантизма и новог светског поретка“. Отуда су ставови многих теоретика евроконтинентализма данас инспирација многим организацијама које се залажу за унутрашњу трансформацију Европе и концепцију њене „ресуверенизације“ на новим основама.

Нема сумње да су неке од идеја евроконтинентализма наишле на одговарајући одјек у српској интелектуалној заједници, и то најпре у радовима великог сликара и публицисте Драгоша Калајића, а затим и у делима многих савремених мислилаца и теоретичара „трећег пута“ попут публицисте Бориса Нада, геополитичара Миломира Степића, политиколога Мише Ђурковића и других. Упркос одређеним међусобним разликама, заједничка нит која повезује ове ауторе заснована је на уверењу да су Срби, без обзира на утицај Медитерана, у својој суштини народ Копна, који је своју трансисторијску мисију, као еминентно европски народ, везао за судбину Великог континента.





ЛИТЕРАТУРА:

Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004.

Драгош Калајић, Европска идеологија, Сунчаник: часопис , 2004, број 8/9, 44-45.

Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010.

Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.

www.kcns.org.rs/agora/zan-tirijar-teoreticar-evropske-imperije/



.