ВЕСТИ

Догађаји који су се одиграли у пролећима једног просечног људског века (1940-2016), дакле у задњих 76 година, сведоче о тврдњи да су то била кобна пролећа за српски народ.
Пођимо од 27. марта 1941.године, када смо паролом „Боље рат него пакт - боље гроб него роб”, ушли у Други светски рат у коме се Србија нашла на страховитом удару Хитлерове солдатеске. Много је тврдњи да је то била велика историјска грешка, да је Србија могла да избегне, или бар ублажи ову ратну катастрофу. Али, „пркосни” или „луди” српски народ не би био то што јесте да није збацио срамни пакт, јер никада у својој историји није дочекивао окупатора цвећем, као неки други народи.
И, због те пароле и догађаја који су уследили, платио је огромну цену!
У пролеће 1942. године одиграла се Козарачка офанзива, коју је извело више од педесет хиљада до зуба наоружаних усташа, домобрана, четника и Немаца, против три хиљаде скоро голоруких партизана. У овој трагедији највише је страдао српски народ Крајине и Поткозарја, бежећи од сигурне смрти из својих домова, носећи у наручју децу и оскудне завежљаје хране и одеће, терајући пред собом ситну стоку, тражећи спас у збеговима питомих шума Козаре. Свој трагични крај, уместо спаса, нашло је око 60.000 стараца, жена и деце у злогласном концентрационом логору смрти Јасеновац.
Највећи егзодус Срба
У пролеће, 9. марта 1991. године, догодиле су се масовне демонстрације у Београду против владавине Слободана Милошевића. Пале су две жртве, јер је полиција против демонстраната употребила тенкове, сузавац и водене топове. Време је најправеднији судија и показаће оправданост поступака и једних и других.
Следе догађаји „крвавог Ускрса”, када су се у раним јутарњим сатима 1. априла 1991. године, сукобили полиција Крајине и хрватске оружане формације у националном парку „Плитвице”. Два лица погинула, а 13 рањено. Био је то почетак етничког чишћења Срба у Хрватској, који ће нешто касније прерасти у крвави грађански рат, у коме ће Срби доживети свој највећи егзодус у историји.
Паклени босански рат, практично је почео у рано пролеће, 1. марта 1992. године, када су муслимански екстремисти пуцали на српске сватове у Сарајеву. На Башчаршији, убили старог свата Николу Гардовића, и ранили српског свештеника.
НАТО агресија на Србију
НАТО агресија на СРЈ (углавном на Србију) покрива више од две трећине пролећа (24. март - 12. јуни 1999. године), када је пуних 78 дана даноноћно бомбардовање оставило огромна материјална разарања и невине људске жртве. После тога  ће НАТО доћи на Косово, а Срби отићи са Косова у збегове и прихватилишта широм Србије.
Опет, у рано пролеће 12. марта 2003. године, убијен је премијер Србије Зоран Ђинђић који се спремао да решава проблем Косова као горући национални проблем. Затим да исправља економско посрнуће и уведе Србију у ЕУ.
Невиђени погром Срба на Косову догодио се средином марта 2004. године, када је горела српска средњовековна историја. Албанци су запалили 30 цркава и манастира и протерали 4.000 Срба са вековних огњишта.
Милан Бабић, бивши председник Републике Српске Крајине, 5. марта 2006. године, извршио је самоубиство у затворској ћелији у Шевенингену.
И, поред више упозорења да је озбиљно болестан  11. марта 2006. године, и захтева да му се омогући лечење у Москви, Хашки „праведници” Слободану Милошевићу ускраћују право на живот, због чега у својој ћелији умире услед срчаног инфаркта.  У пролеће  2014. Србију су задесиле велике поплаве. По проценама је било да су се десиле стогодишње воде, а то само у мањем обиму се десило и 2016. године. Хашки ”праведници” нису хтели поступити по тражењу и гаранцији Србије да се лечи на слободи хашки осуђеник генерал Војске Републике Српске Здравко Толимир. И као гле случајности баш на дан обележавања почетка бомбардовања (24.03.) и крвавог пира НАТО над српским народом, у Хашком трибуналу саопштавају пресуду Радовану Караџићу и још једном србину изричу 40 година робије. Ви процените дали је то случајност. Србија је у многе олује и ратове, једну петину 20. века, потрошила ратујући, губећи главе у јуришима и барикадама. Углавном бранећи себе и ослобађајући некадашњу северозападну „браћу”. А, како су нам узвратили ти наши суседи?
Ту су поред нас и далеко од нас, сурови пријатељи од којих се треба чувати и кад дувају топли ветрови из Вашингтона, Берлина, Беча, Загреба и Тиране. Данас је на реду Косово, сутра може да буде Војводина, а прекосутра Санџак или југ Србије!

Add comment