Arsenije Stanković
Од удружења до политичке партије
среда, 02. децембар 2015
Данима рамишљам о томе на која врата да покуцам у тражењу одговора на питање зашто смо овакви какви смо? Разједињени, сујетни, ситносопственичког понашања, идејно осиромашени, слабашног морала за било какву борбу. Да се човек пита, шта нам се то дешава?
Да сам двадесет година млађи, ишао бих од врата до врата да будим и исток и запад, север и југ, али, нажалост то ми године не дозвољавају. Радим оно што могу а у шта дубоко верујем. Верујем да ми, војни пензионери имамо снаге да урадимо нешто за бољу будућност нас и наше деце! Знам ја да многи у себи сада, док читају овај текст, у себи мисле – је,с баш ћемо ми нешто да урадимо!
А ко ће да уради нешто за нас ако нећемо ми сами?
Писао сам о томе. Нестао нам идеолошки оквир, кажу!? Пукао као да је од сапунице! Неки кажу, зато што није ваљао! Ја кажем зато што ми нисмо ваљали јер смо га користили као средство манипулације људима! Шта је то идеолошки оквир? Како су и зашто нестале, подстицајна, хомогенизирајућа, објашњавајућа и оправдавајућа функција идеологије?
Например, како то да је најважнија функција идеологије – подстицајна, видно нестала међу нама. Више нам лежи да оспоравамо нечију идеју или дело како се борити и ићи напред, него да је надограђујемо, пропагирамо, усмеравамо и тиме хомогенизирамо наше редове.
Какав нам то идеолошки оквир треба да схватимо да смо прогнани са огњишта, да смо бескућници,да никада нећемо добити станове које смо отплатили, да су нам осам година крали део пензије, да смо крезави, да богати предузимач радова у јагњећем кожуху са парама има предност у лечењу у односу на генарала без пара, да дојучерашњим колегама са посла узимамо део новаца од чланарина за своје потребе?
Ја кажем – никакав. И кажем – човек је човек а фукара остаје фукара, независно од времена, иделогије, друштвеног уређења или поднебља где живи!
Сами видимо. Комаданта нема! Нема ни партије на коју смо навикли! Остали смо сами на милост и немилост својој свести и савести.
Клуб генерала и адмирала ћути, углавном. Само што не запевају – не рачунајте на нас. Нису сви такви, и то је оно што нам даје наду. Прави генерали и адмирали су увек са нама, својим колегама. Није их срамота што су са војним пензионерима. И ми смо поносни што су са нама! Биће их све више!
Неки опет, проблем виде у Удружењу војних пензионера Србије. Искрено, не мислим тако. Ја нешто, промишљам на овај начин. У реду, руководство штити свој материјални и друштвени интерес. Чланови немају никакве додирне тачке са тим. Руководсво не жели да угрози своју позицију и зато се определило за , како воле да кажу а да се јасно не одреде, „легалан и легитиман начин борбе за права војних пензионера“!
Ако неко мисли да нисам у праву нека анализира шта смо ми урадили након три успешна протеста. Посвадисмо се око позиција ко „селџуци око коске“!
Није проблем у руководству УВПС! Проблем је у чланству! Упамтите што вам пишем – нема великих генерала, постоје само храбри војници спремни да се боре!
Дакле, ако руководство УВПС изгуби подршку свог чланства, промене су вероватне. Проблем је како да чланство схвати нужност промена. Основно је да остваримо подстицајну улогу, да објашњавамо зашто УВПС треба да прерасте садашњи оквир деловања и од удружења прерасте у политичку организацију! Ово је сложено питање и реализација идеје није нимало лака. Али УВПС има „инфраструктуру“ за реализацију идеје и тиме би се зауставио процес даље деградације војних пензионера цепањем на мала удружења. А има и базу и кадар који може успешно да реализује ову идеју. Свакако у коалицији са новим удружењем пензионера Србије. Нова партија уједињених пензионера Србије треба да буде снажан фактор политичког живота у условима вишепартијске парламантарне демократије.
Многи ми сугеришу, да парафразирам, да убацим „печене голубове у уста“ тиме што ћу да формирам иницијативни одбор за реализацију идеје! Свакоме ко се озбиљно бави овим питањима јасно је да то не може тако и да би то био бесмислен волунтаризам осуђен на пропаст.
Зато је неопходно да седнемо и озбиљно размотрима све аспекте ове идеје која ће, хтели ми то ли не, нужно морати да се реализује.
Што пре то је боље, јер постојећа збиља политичког живота Србије није нимало ружичаста.