Удружења војних пензионера и вишепартијска парламентарна демократија
Aрсеније Станковић
Политичка странка или политичка партија је политичка организација (облик политичког организовања људи), која обухвата људе с истом политичком идеологијом, а с основним циљем потпуног или делимичног освајања и вршења државне власти, демократским путем, на основу избора.
Из овакве дефиниције политичке странке уочљиви су конститутивни елементи у појму политичке странке: странка је организација, облик политичког организовања људи, основ организовања људи у странку је истоветна политичка идеологија, а циљ удруживања је освајање и вршење државне власти, легалним, демократским путем, учешћем на изборима и добијањем већине на изборима.
Елементи политичке странке долазе до изражаја у дефиницији Пјетра Вирге:
„Странке су удружења људи који имају заједничку идеологију и заједничке интересе и који посредством једне чврсте орагнизације имају циљ да утичу на доношење одлука о политичком правцу развоја земље“.
А Бенуа Жано каже:
„Политичка странка је орагнизована група у циљу учествовања у функционисању политичких институција и освајања власти, како би омогућила превагу идеја и интереса својих чланова“.
Зашто подсећање на давно стечена знања ?
У својим текстовима често сам писао о томе да војни пензионери могу успешно да артикулишу своје интересе само преко политичких странака или партија. Сасвим је свеједно који термин користимо.
Још више сам оспораван, услед непознавања суштине проблема али и због опструкције критичара, ради начина промишљања у ком правцу треба да се крећу организације војних пензионера Србије, међу којима Удружење војних пензионера Србије неспорно, има највећу али не и одлућујућу улогу!
О чему је реч?
Као што је држава Србија тешко прихватила чињеницу да је нестала СФРЈ и настојала да по сваку цену буде сукцесор, мада нису у потпуности јасни рационални разлози таквог понашања које је Србији донело проблем решавања дугова СФРЈ, тако је и бивша ЈНА тешко поднела ту чињеницу оптерећена снажним идеолошким наслеђем, којег већина припадника ЈНА, посебно генерали, још увек не може да се ослободи. Иако је то наслеђе схватљиво са психолошког и социолошког аспекта, оно је веома лимитирајуће са аспекта неопходне транзиције удружења, насталих на тим основама, у нови облик организовања сопсобног да адекватно штите интересе војних пензионера.
С обзиром на вишестраначку парламентарну демократију, војни пензионери могу да заштите своје интересе једино заједничким деловањем са осталим пензионерима Србије, кроз страначко детерминисање интереса или враћањем у надлежност Министарства одбране као посебне социјалне групе. Ово друго, већ виђено решење, је у датим социјалним и економским условима у Србији мало вероватно!
Свакако, не треба потценити чињеницу да су удружења, настала у социјалистичком друштву и условима непримерене транзиције, инертна и да настоје да задрже какаве- такве наслеђене материјалне позиције и привид учествовања у политичком животу Србије!
Опоненти ставу, да нужно морамо ићи на партијско организовање ради артикулисања наших интереса, често наводе малу бројност војних пензионера као фактор којим се априорно оправдава одбацивање било каквих смислених расправа о овој теми.
Овде је веома битно да размотримо још један важан сегмент функционисања правне државе. Када би овај услов био задовољен, дакле када бисмо имали правну државу, односно поштовање принципа уставности и законитости у свим областима друштвеног живота, не би ни било потребе водити даље полемике – удружења би се бавила разним облицима активности које у себи не би имале политичку димензију.
Међутим, основни проблем се састоји управо у томе што су поремећени односи у производњи и расподели материјалних добара. Тачније, слаба или никаква привреда земље није у стању да обезбеди здраву економију способну да сервисира функције државе из реалних извора, из новостворене вредности. Држава мора, да би фунционисала на начин који обезбеђује минимум потреба, да проналази изворе прихода који на дужи период воде земљу у банкрот, или да ограничи потрошњу и снизи цену рада, односно ограничи расходе читавих друштвених група улажењем у сферу непоштовања основних људских права као што је право на законом утврђену пензију.
У таквим, нестабилним условима, без реалних показатеља о томе шта је извесно, инсистирање на нестраначком статусу војних пензионера је сасвим неприхватљив став. Заправо, које су то детерминанте које оправдавају постојање ПУПС-е а не оправдавају партикуларне интересе војних пензионера. Ситуација је доведена до апсурда – потпредседник скупштине Србије је члан ПУПС-е уједно је и председник највећег удружења војних пензионера Новог Београда. Дакле, удружење на чијем је челу, није партијски устројено, осим челног човека који то јесте! Да ствар буде још нејаснија није овај пример усамљен. Има још војних пензионера у ПУПС-е који не штите интересе војних пензионера него интересе своје странке, који су у супротности са интересима војних пензионера.
Дакле, овакво стање има проблем са логиком! Али то никога није брига, и зато смо доведени у стање у којем се налазимо.
Ако сте на тренутак помислили да су угрожени само војни пензионери, нисте разумели суштину! Још више су угрожени интереси свих пензионера Србије чија је партија гласала у Скупштини Србије за закон којим се углавном средње и високо образованом кадру, дакле елити српског друшва, на крају животног века, највише узима!
Ствари ће морати да се мењају у фундаменту. Пензионерске организације морају да забораве време када су биле, свака на свој начин заштићене кишобраном богате једнопартијске државе!
Држава вишестраначке парламентарне домократије претпоставља плурализам интереса који се оперционализују путем партија!
Војни пензионери, у првом реду руководства њихових удружења која настају као природан одговор на нефукционисање концепта једног удружења, мораће ову законитост и нужност да схвате што пре или ће нестати као озбиљан фактор са којим држава мора да рачуна! Управо уситњена удружења војних пензионера, без социјалних захтева уобличених кроз програм једне партије као и редефинисање партије свих пензионера Србије иду на руку онима који у ствари не желе да виде Србију као стабилну земљу са снажним стубовима власти на којима почива савремена демократија.