Војни пензионери између послушности и разума
Ево, по ко зна који пут читам извештај господина Милета Бјеливука председника Координационог тела са састанка 4. септембра, иако сам присуствовао том састанку и све ми је познато, али ипак....?
Никако не могу да разумем шта се то дешава у нашим главама? Да ли је могуће да четрдесет хиљада војних пензионера – добро де, не цепидлачите око броја, знам да сваки дан умиремо геометријском прогресијом и да фирма за сахране има пуне руке посла - заговара јавне протесте „ до последње капи крви и до судњег дана“ али када треба учествовати, само учествовати а не уложити напор да нешто организује, испостави се да се чека некакво и од некога наређење ли је, став ли је, одобрење ли је...нормалан човек да се пита ко је ту луд, ко збуњен а ко нормалан?
Добро, ја разумем господу која својим вредним и послушним ангажовањем у многим телима удружења војних пензионера поштено зарађују, за два-три сата рада дневно, колико – толико. Добро би било да је више, али нема, криза је, чланова све мање а биће их још мање, прилив од чланарине утањио – тешка времена пријатељу мој!
И сада ја ту не могу да нађем логику!? Истини за вољу, сећате се да логика остаје пред капијом „војне базе“, ваљда се сада тако зову по НАТО стандарду, нисам баш сигуран, оно што смо ми звали касарне. А имале су лепа имена „ Маршал Тито“, „4.јули“, „Стевица Јовановић“, ма да не набрајам, знате боље од мене шта смо све предали....
Није ми јасно зашто војни пензионери неће да се боре за своје пензије а хоће на изборима да гласају за оне који им систематски угрожавају егзистенцију већ петнаест година!? Станите мало! Људи гласају за поједине странке да би преко њих изборили боље услове живота и рада и напредак државе. Истина је, треба и то рећи, имамо и ми неке који су гласали и остварили права вредна поштовања. Али.... мало их је другови пензионери. Мало! Вреди ли жртвовати интерес 40000 војних пезионера ради бенефита стотињак њих. Када бисмо се ујединили и изборили за своје законите пензије, ових стотињак не би морали мукотрпно да раде два до три сата дневно, пет дана у недељи и то са пуним пензијским стажом. Зар неко мисли да је то лако у нашим годинам!? И још их нападате... Ма не морате ни реч да им кажете они су нервозни од мукотрпног рада, танких живаца и најдобронамерније савете како да им буде лакше осећају као напад на њих и вређају се као и већина старих људи.
Стари људи су чангризави – стално их неко напада, вређа их, поткопава им ауторитет, одузима права стечена још у НОР-у, не признаје им водећу улогу у друштву, нико их не слуша а зна се да је старост-мудрост, атакује на њихове привилегије. Мислим...стварно....!
Ето рецимо, пренеше ми господа пред свима који су били на састанку Координационог тела, који су били у УВПС да разговарају о заједничким активностима, господин Звонимир Пешић, пуковник у пензији, војни новинар и уредник „Ветерана“ је наводно срцем и душом за протесте али га је изнервирао онај Арсеније Станковић, такође пуковник у пензији, бивши изасланик одбране СРЈ у НР Кини - који је задњих петнаест година радио у УБ ССНО и ГШ ВЈ од осам ујутро до осам увече сваког дана осим недеље и три године није користио годишњи одмор - својим текстовима и изазвао код њега толики бес да ето баш због тога неће да позове војне пензионере на протесте.
Није ли се господин Звонимир Пешић мало заиграо у перцепцији истине и реалнога скренут надасве бледим режимским извештајима хроничара активности УВПС? Да ли ме очи варају, али нигде нисам прочитао нити један ауторски текст уваженог господина Пешића који би га квалификовао да мериторно даје оцене о другима.
Посебно је непримерено давати оцене које нису засноване на чињеницама! Оно што господин Пешић сматра нападом на Удружење војних пензионера Србије потпуно је лишено било какве основе – супротно, најватренији заговорник и творац каквог-таквог процеса приближавања и стварања јединства војних пензионера Србије, нарушеног одбијањем УВПС да преузме историјску одговорност и поведе војне пензионере у борбу за њихова људска права, је аутор овога осврта.
Као детету, када одузмете омиљену играчку – звечку, и дате му словарицу у руке не би ли нешто научило, оно то доживљава као атак на њега.
Није ли време, господо војни пензионери, после свих понижења која смо доживели, да престанемо да се играмо звечкама, да одрастемо и постанемо политички свесна бића и ујединимо се у борби за наша људска права и развој демократије у Србији.
Ко то треба гладним породицама многих војних пензионера, међу којима има и оних који су почели да преврћу контејнере, да одобрава право на живот достојан човека у овом веку док се на све стране расипа. Војног пензионера који не тражи ништа више од оног што имају сви грађани ове земље!
Ако ово сматрате разбијањем јединства војних пензионера, изађите са јавним саопштењем и реците децидно у чему се оно огледа, или заћутите заувек, док се ми боримо за остваривање ваших права и развој демократије у Србији.
Зато, позивам све војне пензионере Србије, којима нико не брани и не може да забрани људске слободе, да устану против дискриминације и своју вољу покажу 29. септембра на Тргу Николе Пашића присуством на великом протесту војних и других пензионера којима је демократија у срцу.
Координатор за информисање јавности,
сарадњу са медијима, заштиту људских права
и борбу против дискриминације,
Арсеније Станковић, ср