Аутор Болен
Седам и по година оковани смо без ланаца, седам и по година утамничени у вртлогу безакоња и невиђеног безобразлука. А они, бахати тамничари наших права, седам и по година шетају нас од суда до несуда, од фондова до министарстава, па назад, и онда опет из почетка. Седам и по година маневришу нама и престројавају нас с колосека на колосек, брутално и понижавајуће, стрпљиво чекајући да се укрцамо у возове који без возног реда одлазе пругама без повратка.
А ми, путујемо, путујемо...
Опхрвани смо нарастајућом демотивацијом која је код забрињавајуће великог броја наших колега одавно попримила симптоме хроничне апатије, услед чега они излаз налазе склањајући се у страну и прећутно мирећи с понижењима која не престају.
Много је показатеља који недвосмислено говоре да већина међу нама стоји на становишту, да су као чланови различитих војнопензионерских удружења, све своје активности и ангажовања препустили управо руководствима тих удружења, како би она то радила плански и организовано, уместо њих, а за њих.
Оваквом ставу, на први поглед, па ако хоћемо и суштински не би се имало шта замерити, наравно, под условом да ствари заиста тако и функционишу.
Међутим, пођемо ли од нашег реалног стања и небројено пута демистификованог места, улоге и укупног деловања, пре свега најбројнијег и самим тим најодговорнијег од свих удружења, јасно је да сваки даљи останак војних пензионера на истим позицијама, није ништа друго већ најобичније и кукавичко самоамнестирање од властите одговорности за све што нам се дешава, а њихова даља пасивност и помирљиво склањање у страну равно је скретању на странпутицу.
За разлику од већ о(т)писаних „помирљивих“ и дела, за било шта, апсолутно незаинтересованих колега, један, на жалост много мањи број активних и „непомирљивих“војних пензионера „одметнуо“ се на друштвене мреже решен да се у борби за своја ( и не само своја ) отета права, ухвати у коштац са државним боговима.
Али, ни ту нам не иде сјајно.
Активности на друштвеним мрежама, овако како су данас постављене, путем сајтова, а посебно у затвореним и полузатвореним групама тешко да могу бити некакав чврст темељ или пак писта за узлетање конкретних и до краја осмишљених акција. По правилу, које потврђује и наш случај, на њима и у њима, све се у принципу своди на дебатовање, паметовање и надмудривање, често пута и на неке недопустиво ружне ствари, а и оно што одмакне даље од тога завршава се на нивоу некакве упрошћене „полуакције“. Када и она као таква доживи мање-више (не)очекивани фијаско, онда поново стартује још већи излив паметовања и надмудривања укључујући тада неизбежно правдање неуспеха и бесмислено прозивање и оптуживање.
Без намере призивања било какве негативне конотације, стиче се утисак да сва наша делања, покушана или остварена у релативно блиском временском периоду иза нас, на такав начин попримају обрисе некакве урбане хајдучије, са савременим харамбашама, калаузима и барјактарима, хајдучије оптерећене невероватном дозом саможивости и нетолерантности.
Свако вуче на своју страну, гурамо испред себе барикаде у виду много пута прежваканих прича и идеја у које и сами више не верујемо, чини нам се, да појединачно знамо све и најбоље, о некаквом заједништву можемо разговарати само ако на његовом челу не стоје идеје и ставови оног другог.
Када кроз све то провејавају уочљиви поларитети типа „за - против“, „хоћу – нећу“, „ми – ви“, и на ничему утемељене тврдње како се успело ово или оно, којима се самообмана покушава претворити у колективну обману, онда смо неминовно ту где јесмо. На странпутици.
А рече својевремено наш песник и дипломата Јован Дучић: „Кукавице увек иду странпутицом“.
Евидентно је да се нешто мора мењати, јер не вреди по ко зна који пут ударати главом у зид у намери да га срушимо, ако исти у свим претходним покушајима нисмо готово ни огребали.
Мењати, како идејни тако и методолошки па и стратегијски приступ осмишљавању и спровођењу одређених активности, али не чинећи то као до сада, кроз бесконачне и у суштини непотребне па и контрапродуктивне полемике на отвореним сајтовима или затвореним групама.
Из много разлога није им ту место, између осталог и због оног: „пуно бабица, килаво дете“.
Али пре тога ваљало би променити нешто у сопственом менталном склопу и коначно схватити да је ово што нам се дешава, сваким даном све мање борба за ускраћена права, а све више „рат“ против недодирљивих државних богова, који све, па и светиње зване право и правда претпочинише себи и свом егу, погазише и разапеше на стубове срама и неправде.
И зато до наше свести коначно мора допрети чињеница да овај „рат“ никада нећемо добити са оволиком мрежом странпутица пред нама, са оволиком дозом кукавичлука у нама, и са оволиким бројем „војнопензионерских дезертера“ међу нама...
Останемо ли овакви какви јесмо и на овим позицијама, једнога дана добићемо само мрвице нашег права, које ће бахати и лажљиви државни богови, у наступу предизборног милосрђа одлучити да нам дају, уз неизбежно оправдање како коначно чине „оно што нам је неко некада обећао“.
Да, стићи ће те, тада већ увелико сасушене мрвице правде једнога јутра, на радост свих оних који се, колико претходне вечери нису укрцали у оне возове с почетка приче, и отутњали у ноћ без повратка.
Бошко Николаш