Аутор: Арсеније Станковић
Реликти сумануте „демократске“ политике.
Да су џепови пензионера Србије последња чабрица са медом у који Влада Србије и њен премијер, и поред изборних обећања да то неће чинити или да ће бити последње што ће чинити за спас Србије, ипак завукоше руке до лаката не би ли се спасили пада у чабар без дна, притешњени неспособношћу свих претходних и властите гарнитуре на власти да извуку земљу из кризе покретањем привреде.
Али, господо драга, зар сте очекивали да су тако нешто у стању да изведу људи без дана радног искуства у привреди, војсци, дипломатији, органима државне управе и да не набрајам даље. Дилетантизам млађаних и Млађиних демократа, Борисових бораца за бескрупулозно богаћење као и превртљивост патриотског блока који брзо попусти пред неодољиво зеленим мирисом петро долара, довела нас је до тога да је Србија спала на то да тражи спас у веома плитком пензионерском џепу. Чини се да од свих обавеза које наши министри немају, они једино правилно процењују да су паре код пензионера јер једино о томе имају прецизне податка из фонда ПИО, док о другим релевантним подацима немају појма због тога што су ови претходни упропастили све!
Хвале пензионере како су најредовније платише комуналних услуга и логично закључују да су паре ту! Нешто ми је та логика, Башћаршије, Понте Роса и „мунзе тебра“ веома позната!
Колико пре петнаестак година, мајка нам и отац држава Србија, упути наредбодавну молбу свим припадницима Војске Југославије да помогну војну индустрију СР Југославије и да купе оружје, пушке ремонтоване М-48, пиштоље Магнум 357, као да смо сви не дај Боже, Елиот Несови. Неки се бунили па их критиковали да нису патриоте. Куд ће шта ће, људи убедише и жене, таста и све који су могли да купе оружје. Мени купише танџару да нисам ни знао ( био на одмору док је текла акција).
Али не лези враже. Патриотизам пензионера има своју цену. Цена је данас 3400 динара годишњег пореза за гомилу гвожђа, по комаду, које морамо расклопњено да кријемо у стану. И то одједном - ништа на рате. Нагрнули војни пензионери у полицијске станице, на леђима им по две три пушке, у најлон кесама пиштољи! Неко би реко – општа мобилизација трећепозиваца. Један наивни грађанин примети; „ Боже, колико криминалаца се одазвало акцији МУП-а да пријаве оружје без дозволе. Сад ће све да их попишу“. Један други, очигледно упућен у порески систем, рече: „нису бре то криминиалци, њима се не доставља порез на оружје, то су војни пензионери који после свих смањења пензије и повећања пореза немају пара за порез на гвожђе па дошли да врате оружје“! РТС славодобитнички објављује да је акција додатног сиромашења показала резултете-пријављено је десетак хиљада комада оружја. На снимку – све саме пушке М-48 и „магнуми“!
Војни пензионери, неки доведени до улоге кантопревртача, окончаше петодневни протест пред Владом Републике Србије. Први дан протеста дошле примерене снаге из Бригаде полиције да заштите пензионере од љутих службеника Владе Србије ако некоме пукну трпила што морају да се осећају непријатно у својим дубоко расхлађеним канцеларијама!
Остала четири дана – јадно. Полиције све мање, помешали се са војним пензионерима, неки би да и они узму транспаренте – виде људи шта их чека. А и сада им баш није како треба. Знам многе полицајце. Дивни људи. Ми им не дамо транспаренте. Они почели да нам завиде, ословљавају нас по чиновима, просто се зближили. Један рече „ господине пуковниче, извините, пређите на ону страну да разговарате јер чим вас је троје ми морамо да вас штитимо, а сунце упекло, ми у чизмама“! Па јесте, на њихову муку још им треба и наша мука, мука просветара, мука здравствених радника, мука железничара, мука грађевинаца. Колико мука има Србија?!
Званичници војних пензионера – ћуте. Народни посланик Константин Арсеновић, који је то постао као представник војних пензионера не проговара – ваљда је укорен што је ономад онако плашљиво изненадио премијера Вучића својим питањем у Скупштини Србије; председник УВПС Љубомир Дргањац – ломи се човек - и са нама би да иде у уличне протесте али му се не напушта позиција јер зна да повратка нема ако буде радио свој посао! Војни пензионери – као свака војска без команданта. Расуло!
Сви би да командују. Они који то никада нису радили да осете сласт командовања.Они који су командовали сматрају да је нормално да то наставе да раде. Јављају се и лидери а понајвише лидерска трвења.
Превејани квазиполитичари меркају жртве. Данас на разговоре позивају једне, сутра друге. Војни пензионери као у оној давној песми „Идем и ја – не ти не“. Закрвили се а министар Вулин, да онај што је престао да фура имиџ Вудстока 60-тих, само се смешка – те примиће их овај, те примиће их онај, те он је своје урадио сада је на потезу министар Вујовић –то је министар коме не пада на памет да повећава пензије војних пензионера које су преко 150.000 динара, и све тако у круг. Коларићу панићу, сами себе саплићемо!
И док се пажња главног правца удара Владе на грађане Србије одвлачи на пензионере Србије, а Уставни суд Србије поданички ћути, стандард грађана стрмоглаво пада, све поскупљује, сива економија буја, јер да не буја држава не би морала да завлачи руку у пензионерске џепове, најављују се мегаломански пројекти путем којих међународни капитал претвара Србију у колонију! О трећеразредним посетама наших државника свтеска јавност ништа не извештава док нашим средсвима јавног информисања недостаје времена да објаве успехе наших државника! Млади одлазе, остају само најстарији. Ускоро, када почнемо да продајемо и земљу, доћи ће неки млади Марлон Брандо и купити нам од нових власника Србије парче наше земље где ћемо, као староседеоци у резервату, бити приказивани светским туристима као реликти једне сумануте „демократске“ политике.
Арсеније Станковић