Аутор Болен
Бура око пада хеликоптера Војске Србије и погибије седморо лица се не стишава.
Иако се са највиших званичних места шаљу поруке јавности како је све у реду и да у кући (читај Војсци), „влада мир и хармонија“ јасно је да баш и није тако.
Ево кратке хронологије.
По писању медија, министар одбране, Братислав Гашић и начелник ГШВС, генерал Диковић су у великом сукобу око објављивања извештаја комисија о паду хеликоптера.
На састанку са највишим старешинама ВС, 06.априла, генерал Диковић отворено оптужује генерале Живака и Бандића да су неспособни и одговорни за пад хеликоптера.
Два дана после тога, 08.априла, генерал Бандић наредбом забрањује полетање свих ваздухоплова са батајничког аеродрома уколико нису испуњени апсолутно сви услови прописани за летење.
Чувши за ову наредбу генерал Диковић одлази на Батајницу и на састанку са старешинама и механичарима поново износи оптужбе на рачун генерала Живака и Бандића.
Поменутим генералима није дозволио да присуствују састанку.
Изнету информацију да ваздухоплови не лете демантују из генералштаба ВС, касно увече 09.априла, тврдећи да је стање на аеродрому редовно и да авиони лете.
Дана 12.априла, на Ускрс, председник Владе Александар Вучић, заједно са Гашићем, Диковићем, Живаком и Бандићем одлази у „посету“ 204. ваздухопловној и 205. ракетној бригади на батајничком аеродрому, где присуствују полетању авиона МИГ- 21 из дежурног пара авиона.
Дакле, сви на окупу, чак и новинари, као да је у питању ускршњи аеромитинг.
Тешко је рећи да ли је пало „мирење“, али куриозитет овог скупа је чињеница да господин Вучић није дозволио да Диковић, Живак и Бандић одговарају на питања новинара.
Можда је Вучић овим утишао генерале, али би морао знати да се бура око трагања за истином о паду хеликоптера није стишала.
И не треба да се стиша док се не утврде сви детаљи трагедије, првенствено због погинулих припадника Војске Србије и њихових породица, јер манипулације о необучености, алкохолисаности и томе слично на њихов рачун, уз истовремено упорно инсистирање на непогрешивости и правилном поступку министра одбране, представљају својеврстан притисак на тужилаштво које тек треба дати коначну реч.
У најмању руку парадоксално, збуњујуће, па и проблематично изгледа све оно што се тренутно дешава везано за трагедију.
Док се с једне стране у јавност пуштају налази комисија који недвосмислено сугеришу да је главни узрок трагедије људски фактор, а неспорно је да је „главни“ људски фактор те ноћи био пилот Мехић, за кога се онако, као узгред каже да је био у алкохолисаном стању (уз још једног члана посаде), истовремено, с друге стране председник Владе каже да су чланови посаде хероји, а председник државе им постхумно додељује одликовања.
Па како то иде једно с другим ?
Здрав разум каже да ако је неко крив за трагедију онда он не може бити херој и одликован поводом те исте трагедије. Или, ако обрнемо ствари, како се могу хероји и одликовани за неко дело истовремено проглашавати и кривцима поводом истог дела?
Ако су чланови посаде хеликоптера хероји, онда је то исто и министар одбране и требало га је неизоставно одликовати јер је он покренуо читаву акцију.
Ако су пак пилот Мехић и чланови посаде криви за удес зар је могуће да Гашић, Диковић, Живак и Бандић не сноси апсолутно никакву кривицу?
Логике дакле нема, и по ко зна који пут у последњих 15 година, Војска и њене старешине сатерани су уза зид, и изложени невиђеним понижењима у режији бахатих и неспособних политичара и министара, који зарад јефтиних политичких поена, личне промоције, удворичког шлихтања председнициома својих странака, поданичког додворавања нарученим западним назови реформаторима и менторима, и ко зна кога и чега још, умишљају како ту исту Војску могу третирати као приватну прћију, употребити када и како им се прохте, безобзирно и безобразно газећи све прописане стандарде и процедуре.
У свакој иоле нормалној земљи, за оваква дешавања, са оволиким бројем изгубљених живота, пљуштале би кривичне пријаве, смене и оставке на свим нивоима, чак и оних периферно укључених у саму трагедију.
Да, у свакој нормалној земљи, али не и у Србији, јер овде већ одавно много тога није нормално, јер су само овде незапослени криви што немају посла, запослени што не примају плату, пензионери што су доживели пензију.
Само су овде политичари стицали моћ и богатство , а војници водили њихове ратове у којима су губили све и постајали сиротиња и бескућници.
Једино су овде војници „одлазили“ у Хаг или присилну пензију само зато што су бранили своју земљу.
Само се овде на политичке функције долазило и долази без школе, а одлазило и одлази са докторском титулом.
Само је овде на делу отворено сатирање и затирање како Војске тако и њених пензионисаних припадника.
И то траје. Докле? До последњег тенка, авиона, официра, подофицира, војног пензионера...
До тоталног уништења једног система, институције и професије.
И све то уз: „Разумем господине министре!“ „Разумем господине председниче Владе!“
"Разумем...Разумем..."
Без сопственог става, без става струке, мимо правила, прописа и процедура.
Зато и може да се деси ово што се дешава, па је најлакше окривити оне којих више нема, оне којима је унапред одузето право на одбрану, или оне који по сили закона морају ћутати.
А дотле, лична, људска и морална одговорност оних које политичка припадност и страначка послушност, а не струка , доведоше и поставише тамо где им место није, остаће само мисаона категорија.
Бошко Николаш