Аутор Болен
- Многи од нас који смо били доле више нисмо у служби. Напустили смо Кошаре, живи али Кошаре никада неће напустити нас. Вечно, где год да кренемо и шта год да будемо радили у животу, пратиће нас та караула. Много је крви тамо проливено. А сада, са ове временске дистанце, поготово што још није све прошло, не знам да ли је срећа што сам остао жив. Понекад пожелим да су и моје кости остале горе. Чини ми се да би било лакше мртав остати на Кошарама него жив носити Кошаре у себи.
Сви ми које су Проклетије једном загрлиле, били живи или мртви, остаћемо заувек у том загрљају.(„Последња стража“)
„Последња стража“ је назив романа аутора Ненада Милкића објављеног крајем прошле (2014.)године.
Заснован је на истинитом догађају и причи која у виду дневника прати последње месеце живота војника извиђачко-диверзантске чете Нишког корпуса, Владимира Радоичића, који је, заједно са још четворицом другова погинуо 30. септембра 1998. године у рејону карауле Кошаре, када је возило ВЈ у коме су се налазили упало у заседу шиптарских терориста.
Терористи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем ушли су у нашу земљу са територије Албаније. Од раног јутра чекали су у заседи да би наиласком наше патроле извршили масакр и све то овековечили камером.
Мајка погинулог Владимира Радоичића дошла је у посед тих снимака 2007.године, понудила их РТС , али они, из само њима знаних разлога нису хтели да их објаве. Учинили су то две године касније, 2009.године када су их добили од тужиоца за ратне злочине, и када су их већ и сами терористи окачили на Јутјуб.
Неки од тих терориста су у каснијим борбеним дејствима изгубили живот, а они који су преживели никада нису процесуирани и данас слободно шетају Косовом, иако се и именом и ликом зна о коме се ради.
И то је оно што боли њу, Лозанку Радоичић, Владимирову мајку. Жену коју су Београђани могли видети пре недељу дана, како испред Дома народне Скупштине у којој се одржавао семинар представника Парламентарне скупштине НАТО пакта и народних посланика Републике Србије, стоји међу групицом грађана који су протествовали против тога.
У тишини, стајала је пред кордоном полиције, привијајући на груди војничку слику свог Владимира.
То је њен транспарент којим и данас, после 16 година тражи одговорне за његову смрт, тражи да се сачувају од заборава сви деветнаестогодишњаци, који са два и по месеца обуке положише своје младе животе.
Али проклетство Проклетија, крвљу записано, не да се развргнути.
Оно се попут ниске црних бисера наставља једно на друго, да би на данашњи дан, тог 9.априла 1999.године, баш на Велики Петак, кулминирало највећом битком у НАТО агресији на нашу земљу, вођеној против вишеструко надмоћнијег непријатеља, терористичке ОВК, регуларне војске Албаније и НАТО авијације.
Била је то битка за проклетијску лепотицу, битка за караулу Кошаре.
Преко 60 наших погинулих бораца, преко 150 погинулих шиптарских терориста, 2 погинула НАТО војника и 1 Алжирац. Рањенима се ни број не зна.
Мало је оних који ће овај догађај поменути данас на његову годишњицу, оних званичних понајмање.
Знам и због чега.
Све мора да се заборави, да се исперу свест и савест, униште и најмањи трагови злочина.
Мора да се ћути.
Или да се каже како ничега није било и да смо све то само сањали.Ружно сањали.
И оно најцрње - ако је нечега и било, да је све то зарад нашег добра.
Али ја не могу и нећу заборавити,и немам право ћутати, јер сам један од оних кога су Проклетије загрлиле, једном и заувек.
Један од оних који њихово недокучиво проклетство носи у себи.
Заувек.
Бошко Николаш