Епископ Исихије: Треба да се окренемо Господу и да се угледамо на свете наше владаре и војсковође
У седишту Речне флотиле Војске Србије, у кругу касарне Александар Берић на Лиману, налази се величанствен храм подигнут у славу Божју а у част Светог Стефана Штиљановића. Ово је једини храм у Епархији бачкој посвећен имену и делу узорног хришћанског владара, којем се приписују многобројна племенита дела и јуначка борба против Турака.
Управо у тој светињи, обасјаној јутарњим зрацима сунчеве светлости, у четвртак, 17. октобра 2019. године, служена је света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, а саслуживали су војни свештеници Оружаних снага Руске Федерације, као и протонамесник Васо Поповић, војни свештеник из Републике Српске, мајор Слађан Влајић, главни војни свештеник Генералштаба Републике Србије, капетан Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник команде Прве бригаде Копнене Војске Србије и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник Речне флотиле.
Литургијском сабрању су присуствовали командант Речне флотиле и капетан бојног брода Андрија Андрић, представници, припадници и пријатељи Речне флотиле, Копнене Војске и Војске Србије, као и многобројни грађани.
Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао значај личности светитеља Стефана Штиљановића. Овај велики и одважни витез нам је и данас светило, и учи нас како да се понашамо и да не клонемо ни у најтежим ситуацијама. Ми сматрамо да смо у тешким временима, да нас нападају разни непријатељи са свих страна, али треба да се окренемо Господу као што су се наши владари окретали Господу, у том Косовском Завету који је у срцу нашег идентитета, да се окренемо Господу и да се угледамо на свете наше владаре и војсковође, рекао је Епископ мохачки.
Током свете Тајне Причешћа коришћен је путир који се чува у Покретној капели Шајкашког батаљона, која датира из 1875. године. Покретна капела је у власништву Светоархангелског манастира у Ковиљу и, са благословом Епископа бачког г. Иринеја, поверена је храму у касарни на Лиману на чување и привремено коришћење.
После Литургије одржана је литија, а потом је служен помен руским морнарима пострадалим у разминирању Дунава, и то у моментима саме завршнице најсмртоноснијег рата у људској историји – Другог светског рата.
На платоу испред храма благосиљани су славски колач и кољиво. Епископ Исихије је честитао славу надлежном свештенику, оцу Селимиру, и припадницима Речне флотиле који посећују храм и узимају активно учешће у богослужбеном животу.
Захваливши свима који су узели учешће у данашњој празничној радости, презвитер Селимир Вагић је најавио да је у плану обнова руског војничког гробља у касарни Александар Берић. Дошли смо и до података да имамо и италијанско војно гробље које, за сада, није обележено, али наћи ћемо место почивалишта тих антифашиста, а то су исто наша драга браћа хришћани који су пострадали ослобађајући Нови Сад, навео је отац Селимир.
Испред храма налазе се два постамента.
Рузмарине моје росно цвеће, тебе народ више видети неће, што би дике оде у војнике, што би шкарта оде да се карта… Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена, али осташе деца њена – ови стихови песме 1300 каплара исписани су на првом постаменту подигнутом у спомен и вечну славу цвету српства на олтару отаџбине, уписаног у Књигу вечног живота, бесмртном ђачком батаљону 1300 каплара. Други постамент подсећа на стогодишњицу од васпостављања славе Речне флотиле Краљевске морнарице – У вечну славу и част хероја Српске Војске који подигоше заставу отаџбине на јарбол заробљеног аустроугарског ратног брода Бодрог.
Богослужбени простор у касарни Александар Берић је освештан 2017. године, на Васкршњи уторак. Речна флотила је носилац традиције Шајкашке флотиле и Шајкашког батаљона. Свети Стефан Штиљановић, патрон храма у касарни на Лиману, заслужан је за обнављање Шајкашке флотиле.
17 / 10 / 2019
http://www.pravoslavie.ru/srpska/124784.htm
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Житије Светог и праведног кнеза Стефана (Штиљановића)
Након пропасти Српског царства и деспотовина у Смедереву, 1459. године, Срби у Србији су потпали под турско ропство, а Срби преко Саве и Дунава под аустро-угарску власт.
Након деспота Ђурђа Бранковића - потоњег монаха Максима (сина последњег деспота слободне српске деспотовине - Светог Стефана Слепог и Свете мајке Ангелине, последње деспотице српске) и Максимовог брата Јована, српско деспотско достојанство у Срему и Славонији преузима Стефан Штиљановић, на позив своје рођаке, деспотице Јелене.
Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Свето Писмо и Христову науку уопште, као и војничке вештине и традицију свог народа.
Отишавши из свог родног краја у Срем, добио је на управу место Моровић, које је тада постало његово седиште. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добар став према Угарској, добио је још области на управу. Но, будући да су се турски напади појачавали, заузевши Будим и опколивши Беч, праведни Стефан замоли угарског краља за неко заштићеније и мирније место, из кога ће моћи управљати. Био је на крају принуђен да се повлачи пред турском најездом.
Доба његове владавине било је веома тешко, испуњено жестоким турским зулумом и аустро-турским притисцима, током којих је Стефан мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. "Пливамо усред непријатеља као јабука посред воде", говорио је. Када су, након свих ратних пустошења, Турци запленили сву стоку Србима и одвели радно способан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио све своје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Српску цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, сматрајући га за живог светитеља.
Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему.
Праведна Јелена повукла се у Немачку пред Турцима, који су бесомучно надирали у ове крајеве.
Једне ноћи, Турци на месту Стефановог погребења угледаше небеску светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис (благоуханије). Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу многих монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори.
На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она предаде своју душу Господу, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима, у Црногорском приморју, подигнута му је црква и освећена 1875. године.
Током Другог светског рата, 1942. године, усташки агресори су скрнавили мошти светитеља по фрушкогорским манастирима. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио барону Рајсвицу, склопивши руке и са сузама у очима га молећи да се Свете мошти спасу од усташког терора. Барон је показао разумевање за светиње и изашао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је са њим кренуо немачким штапским аутомобилом у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Светог кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогорске, код Врдника) мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Преношене су у литији и пренете у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.
Након преноса моштију Светог кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у десном кивоту, остао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и сиротих, којима своју молитвену помоћ упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних искушења. Кивот са његовим моштима отвара се и уторком у 17 часова, на Акатисту српским светитељима. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.