Поклич ка Слободи! Красноармејац 1941. негде у Русији
Ове године, управо данас, 22. јуна 2021. навршава се 80 година од напада нацистичке Немачке на СССР. То да је само Немачка напала на СССР је за просечно, па и боље образованог човека, дуго времена била стереоптипно прихваћена „истина“, написана у скоро свим уџбеницима историје. Међутим како је време сестра истине, на позорницу те исте истине испливавају документи, чија садржина нас, које су учили да запамтимо онај стереотип, обавезује, не да занемимо у чуду, него да проговоримо и вичемо на сав глас!
Хитлер ни у ком случају није сам кренуо на СССР, па ни тог дана. У име мржње су се удруживале државе и пристајале уз један од најсуровијих режима у историји човечанства – антисемитски и антисловенски и антиправославни режим Трећег Рајха. Готово све те државе су данас у ЕУ, а оне које нису биће, не примљене, него за рачун САД поробљене и то без тенкова и топова.
Тако се мења политичка географија и на очиглед целог света и предузимају се све могуће мере да се учини ревизија резултата Другог светског рата, да се агресор, челник Трећег Рајха, Адолф Хитлер оправда а да се осуди главнокомандујући Црвене армије СССР, Јосиф Висарионович Стаљин. Да је то просто немогуће, говоре чињенице које су наведене у овом тексту, а које сам нашла у текстовима неколико руских историчара и приредила их, што би рекли „на увид“ широј читалачкој публици.
СССР је, на челу са Стаљином, 9. маја 1945. ослободио Европу од фашизма, али је пут од 22. јуна 1941. До 9. маја 1945 био дуг и Велика Победа је извојевана уз огромне војне и цивилне жртве. Треба напоменути да су цивилни губици СССР у току рата, већи од војних што сведочи о геноцидном деловању против руског народа оних који су кренули на Совјетски Савез.
Министарство одбране Руске Федерације је 2015. године објавило следеће податке: војни губици СССР у Великом отаџбинском рату износе 11 444 100 људи. Цивилни губици у окупационој зони износе 13 684 700 људи, од чега је 7 420 400 људи циљано уништено, 2 164 300 људи је умрло на принудном раду у Немачкој, а 4 100 000 људи је умрло од глади, болести и недостатка медицинске неге.
Укупни људски губици земље (СССР) – војно особље и цивили – 26,6 милиона људи. Материјални губици СССР-а су износили око 30% укупног националног богатства.
Вратимо се 80 година уназад: У 03:15 са немачких пограничних аеродрома полетело је на хиљаде авиона и напало градове СССР: Минск, Кијев, Одесу, Севастопољ, Мурманск и Каунас и друге градове. Већ у 04:00 немачке јединице су прешле границу СССР.
Тог трагичног дана су заједно са јединицама фашистичке Немачке биле трупе Румуније, Финске, Аустрије. На пример, на тврђаву Брест нису јуришали Немци, већ Аустријанци. Након прикључења Аустрије Немачкој, 1938. Године, четврта аустријска дивизија преименована је у 45. пешадијску дивизију Вермахта – ону исту која је 22. јуна 1941. прешла совјетско границу. Стога се не може рећи да Аустрија није била и савезник Немачке у рату против СССР-а.
У редовима немачке војске и деловима СС-јединица борио се против Совјетског Савеза се огроман број разних „бораца против бољшевизма“ из свих европских држава.
Па, кренимо редом:
- децембра 1940. године Хитлер је потписао план Барбароса. Почеле су конкретне припреме за рат које су подразумевале и велике политичке притиске на друге државе, пре свега на оне које су зависиле од Немачке. Ти притисци су били усмерени ка циљу да те земље директно учествују у агресији на СССР.
Кратко подсећање:
У Берлину је 27. септембра 1940 потписан Тројни пакт између Немачке, Италије и Јапана. Том пакту су почеле да се придружују: Мађарска (20. 11. 1940); Румунија (23. 11. 1940; Словачка – (24. 11.1940). Првог марта 1941. године је и Бугарска потписала „Тројни пакт“, а 15. јуна НДХ.
Бугарска се као члан хитлеровске коалиције није борила против СССР-а, али је пустила немачке трупе на своју територију и учествовала у окупацији и војним операцијама Немаца против Грчке и Југославије. Хитлер је као савезника сматрао и Франкову Шпанију и, у мањој мери, Турску, са којом је 18. јуна 1941. закључио Споразум о пријатељству, а годину дана раније у Берлину је постигнут споразум о учешћу у рату против Совјетског Савеза и Финске.
Румунија је била је један од главних савезника нацистичке Немачке и објавила је рат СССР-у 22. јуна 1941 године Пред само избијање рата Румунија је на граници са СССР распоредила 17,5 дивизија, (око 350 хиљада војника и официра), 3255 топова и минобацача, 60 тенкова и 423 авиона. Међу СССР-ом и Румунијом и пре рата је било нерешених територијалних питања. Румуни су хтели да врате Бесарабију и Северну Буковину које је СССР 1940. године вратио у свој састав (уз подршку Немачке, између осталог). Румунија је окупирала Бесарабију 1918. године, искористивши пропаст Руске империје, па Москва никада није признала захваћене регионе као део Румуније и стално је тражила њихов повратак.
Девет румунских дивизија од 325 хиљада војника су заједно са 600 хиљаде немачких војника, 22. јуна 1941. прешли границу и до 26. јула Румуни су успели да поврате Бесарабију и Буковину, 16. јула су заузели Кишињов. Даље – од 14. августа до 16. октобра – румунске јединице су се бориле са Црвеном армијом преко Дњестра, у јесен 1941. су учествовале у заузимању Одесе – у пролеће 1942. у битки за Крим, а 4. јула 1942. у заузимању Севастопоља Затим су учествовали у заузимању Харкова, Новоросијска, у биткама за Донбас, битки за Кавказ (Наљчик-Орџоникидзе).
На Источном фронту стално се налазило 180-220 хиљада румунских војника и официра. До 1. августа 1942. године број румунских трупа на Источном фронту и на окупираним совјетским територијама знатно се повећао и премашио 700 хиљада људи, упркос чињеници да су до тада у биткама са Црвеном армијом у лето и јесен 1941. године код Одесе, Румуни, према различитим проценама, имали губитке од 130 до 170 хиљада убијених, рањених и несталих. Поред тога, не треба заборавити да је главни добављач нафте за Немачку била Румунија.
Под Стаљинградом, је било 230.000 Румуна у 18 дивизија, где су учествовали у епској Стаљинградској битки. Обзиром да су Румуни увек били слаби кда је директна борба у питању (војници су били неписмени и утучени, нису знали да правилно користе војну опрему и наоружање, а официри су били слабо обучени за командовање), у пакленом котлу битке за Стаљинград, чекала их је разорна катастрофа: погинуло је и рањено 158 000 војника и само је 83 000 изашло из окружења.
После тога, ионако слаб, борбени дух Румуна је опао и у марту-априлу 1943 су почели на многим правцима да одступају: из Одесе, Крима, Кубањске области, Бесарабије, Буковине, Молдавије. Били су слаби у војевању, а пљачкању и злостављању цивилног становништва су били прави злочинци. Током Великог отаџбинског рата, по злочинствима, нису заостајали за мађарским савезницима Трећег рајха. Одмах након окупације Одесе и других градова Украјине и Молдавије, су започела масовна пљачкања и убиства руса и јевреја. Ево једног сведочења: „Румунски војник је ушао у кућу и пред целом породицом, без икаквог разлога, нанео неколико рана власнику бодежом, након чега је силовао супругу и малолетну ћерку“. …
Зверства нису била спорадична, већ масовна и системска. На пример, само почетком априла 1944. године, неколико дана пре ослобођења Тираспоља од стране Црвене армије, румунски војници су стрељали две хиљаде људи у башти Пољопривредног института. Познато је да је румунска тајна полиција Сигуранца имала је исте инструменте мучења као и немачки Гестапо.
Током окупације совјетских територија Румуни су успоставили законе који су требали уништити све руско из Одесе и других насељених места. Све књиге на словенским језицима повучене су из библиотека и приватних колекција града и затим спаљене на огромној ломачи. Издата је строга уредба којом се цивилима забрањује употреба руског језика. Због „разговора на непријатељском језику на јавном месту“ кажњавало се великом новчаном казном или са три године затвора. Насилно су мењана имена и презимена, Иван је, на пример, постајао Јонес. Многи људи су убијани без суђења и истраге на улици.
Током ратних дејстава на совјетско-немачком фронту на Хитлеровој страни од 22. јуна 1941. до августа 1944., румунска армија је изгубила 840.776 људи, од чега неповратни губици – 475.070 људи, санитарни губици (рањени-болесни)-365.706 људи
Погинуло је, или умрло 245 388, рањено-оболело-365.706 људи, заробљено је 229 682 људи. 54.612 румунских ратних заробљеника умрло је у совјетском заробљеништву.
Укупно је из румунских трупа након августа 1944. избачено из строја 129.316 људи, од чега је 37.208 војника погинуло, умрло од рана и нестало, 92.108 људи рањено и оболело.
- августа 1944, након свргавања Антонескуа, румунска војска је прекинула сва непријатељства против совјетских трупа и окренула оружје против Немаца.
Финска није била ништа мање важан савезник Хитлерове Немачке. Још децембра 1940. године у Берлину је постигнут договор о учешћу Финске у рату против Совјетског Савеза, а Хитлер је ову државу сматрао својим најпоузданијим савезником – финска војска је била најспремнија, наоружана и идеолошки стабилнија од свих савезника. Сами Финци су будући рат против СССР-а сматрали ратом освете – наставком Зимског рата 1939-1940. Пажљиво су се за њега припремили и под оружје ставили 530.000 људи. Хитлер је Финској обећао целу Карелију, полуострво Кола и Архангељску област.
У парламенту Финске који је 25. јуна 1941. признао ратно стање са СССР, су изговорене ове речи: „Морамо спровести идеју Велике Финске и преместити Русе на линију где равна линија повезује Ладогу и Бело море“. Од краја јуна 1941. до септембра 1944. године на Источном фронту је било укупно 340 хиљада финских војника и официра, 2047 топова и минобацача, 86 тенкова и 307 авиона.
Тако је Финска, некада бивша провинција Руског царства, чији је део била још од доба Петра Великог, кренула против своје прадомовине и послала као део ударне групе Хитлерових трупа, до 200 хиљада елитних финских војника под Лењинград.
Неке одабране финске јединице су учествовале у војним операцијама у другим областима, посебно у близини Смољенска и Туле, и према руском цивилном становништву односиле су се немилосрдно и крволочно. Постоји много доказа о зверствима финске војске. Командири су своје војнике стално подстицали на злочине над руским становништвом: Људе осумњичене за симпатије према партизанима, Финци су спаљивали на ломачи. Редов Сергеј Терентјев, који је побегао из финског заробљеништва, говорио је о мучењима у концентрационом логору у близини карелског града Питкјаранте: У овом логору су држани рањени Црвеноармејци који нису добијали никакву медицинску помоћ. Од хране су дневно добијали шољу супе од брашна. Фински џелати су за Русе измислили страшно мучење: затвореника би опасали бодљикавом жицом и вукли га по земљи.
На Карелском фронту, током офанзиве јединица Црвене армије, пронађено је на десетине унакажених лешева Црвеноармејаца које су мучили фински фашисти. Из записника комисије која је бележила виђено се може сазнати о невероватном садизму финских војника. Тако је пронађено тело Црвеноармејца Сатајева коме су одсекли усне и истргли језик, његовом саборцу Гребењикову су одсечене уши, извађене очи и у њих убачени празни фишеци. После зверског мучења, фински фашисти су војнику Лазаренко забили празне фишеке у ноздрве, на грудима ужареним гвожђем утиснули жиг у облику звезде петокраке и на крају му смрскали лобању и напунили је крекерима.
Ни цивилно становништво није било поштеђено невероватних мучења. Становник Петрозаводска Борис Новиков је сведочио о злочинима над 30 заробљених руских људи: „усијаним гвожђем су им пекли пете, претукли их гуменим пендрецима, а затим их стрељали.
Током рата са СССР је погинуло – 58.000 финских војника, рањено – 158.000, али је заробљено само 2.377 људи. Совјетске трупе су вратиле све територије које су Финци били заузели, Финска је 19. септембра 1944. године, када је у Москви закључено примирје изашла из рата.
Мађарска је ступила у савез са Хитлером 20. новембра 1940. године и од њега је добила на поклон Закарпатску Украјину и Јужну Словачку – од Чехословачке, Северну Трансилванију – од Румуније и од Југославије једну кнежевину. Истовремено је Мађарска морала да стави на располагање Немачкој до 15 својих дивизија.
На рачун територије Совјетског Савеза, влада Миклоша Хортхија одлучила је да доврши стварање „Велике Мађарске“. Мађарска је објавила рат СССР-у 27. јуна 1941. и њене трупе су упућене на фронт. У почетку је такозвана карпатска група била додељена за „крсташки рат против бољшевика“, Укупно су ове формације бројиле око 45 хиљада војника и официра, 200 топова и минобацача, 160 тенкова и до 100 авиона.
Мађарске трупе су се бориле у Украјини, у Запорожју, у регији Изиум. У новембру 1941. године, након великих губитака, мађарске трупе су повучене са фронта. У априлу 1942. године, на територију СССР-а послата је 2. мађарска армија, која је бројала 200 хиљада војника. Борили су се у правцу Вороњежа, где су се прославили невероватном окрутношћу. Мото Мађарске војске био је: „Цена мађарског живота је совјетска смрт“. Поред тога, подоста мађарских добровољаца служило је у СС трупама, на пример, у чувеној „мађарској“ СС коњичкој дивизији „Марија Терезија“.
Обзиром да су Немци Мађарима обећали део територије СССР ови су зато чинили све да те крајеве у потпуности очисте од Словена. Зверско мучење и уништавање цивилног становништва од стране мађарске војске је било без преседана. Мучења, вешања, стрељања су била свуда где је чизма мађарског војника ступила. Људе за које су посумњали да су симпатизери партизана су живе спаљивали.
Офанзива Црвене армије у јануару 1943. је за мађарске фашисте и злочинце била кобна. Избачено је из строја (убијено, рањено и заробљено) 148.000 Мађара. Међу погинулима је био и син мађарског фирера Миклоша Хортија.
Укупно је на територији СССР погинуло око 200.000 мађарских војника и официра.
Приликом повлачења, Мађари су наставили да чине злочине над цивилним становништвом. У Курској области су пред собом терали 200 заробљених Црвеноармејаца, који су били у концлогору и 160 цивила. Успут су их затворили у једну школу у живе спалили.
Мађарски војници су чинили такве монструозне злочине над цивилним становништвом да су међу совјетским војницима и народом били омрзнутији много више од било којих окупатора. Најстрашнији крволоци су били из Друге мађарске армије. Њихова зверства су била надалеко чувена по необузданој суровости, идентична лудилу психопата (Срби из Војводина, на жалост то добро знају) : дивљачки су мучили затворенике, живе људе секли тестерама, бацали децу у вис и набадали их на бајонете, болеснике из болница су живе закопавали у земљу и много чега још.
Познато је да је генерал Николај Ватутин, после увида у доказе и после сведочења очевидаца о злочинима Хитлерових савезника Мађара, издао наредбу: „Мађара не заробљавати“. Тако су готово сви Мађари из групације од око 150 000 војника, своју смрт дочекали у биткама под Вороњежом.
Посебно се треба осврнути на Вороњешку битку. Средином јануара 1943. године, када је 6. Армија Паулуса већ била скоро дотучена, команда Црвене армије је покренула операцију Острогож-Росошан. За савезнике Трећег рајха – Италијане и Мађаре – ова битка је постала „други Стаљинград“. Битка за главни град региона Чернозема је трајала дуже од битке за Стаљинград, 212 дана, све до 2. фебруара 1943. Укупно је у овом делу фронта било укључено 26 непријатељских дивизија и отварање овог фронта је помогло завршници Стаљинградске битке и заштитило је ново наступање према Москви.
Немачки генерал, Ханс Гудеријан је рекао да су, након што су нацисти напустили Вороњеж, „немачке трупе на истоку заувек престале да наступају“. У бици код Вороњежа убијено је преко 320 хиљада непријатељских војника, а готово 90 хиљада је заробљено.
Колико је битка под Вороњежом била судар двеју сила које су биле свесне да повлачење не може имати стратешки карактер, него одлучујућу улогу, говори и цифра да су са совјетске стране губици били незнатно мањи од непријатељских. Иначе, овде је уништен „елитни“ пешадијски пук, у коме је Хитлер служио током Првог светског рата: од њега су преживела само 2 човека.
Убрзо су Мађари у потпуности платили све. Током совјетске контраофанзиве током битке за Стаљинград њихова војска је уништена. После таквог неславног завршетка, Адолф Хитлер је престао да поставља мађарске трупе на прву линију, од тада су Мађари играли улогу слуге у позадини. После таквог ударца, Мађари се нису могли опоравити више од годину дана, а тек од пролећа 1944. године. до 150.000 њихових војника и официра ушло је у одбрамбене борбе са наступајућим јединицама Црвене армије на самој територији Мађарске све до њихове предаје 12. априла 1945. године.
Мађарска је, за разлику од многих других савезника Трећег рајха, остала уз Хитлера до самог краја. Када су 1944-1945 совјетске војске већ нападале Берлин, Црвеноармејци су и даље на одређеним мађарским територијама наилазили на најжешћи отпор. На совјетско-немачком фронту је погинуло 295 300 мађарских војника. Санитарни губици (рањени, болесни) мађарске војске су износили 489.000 војника. Укупно је током рата заробљено 513.767 Мађара.
Огроман је број ратних злочина које су починиле мађарске формације на територији СССР. Стога су се за починиоцима трагало и судило им се још 50-их година прошлог века, па и касније.
Италија је објавила рат СССР-у 22. јуна 1941. године, а 30. је започела војне операције. Корпус је бројао 62 хиљаде војника и официра, 925 топова и минобацача, 61 тенк и 83 авиона. У септембру-октобру 1941. италијанске оружане снаге су учествовале у војним операцијама на југу Украјине и на Криму. На Источном фронту је 1942. године већ деловала комплетна 8. италијанска армија, која је поред поменутог експедиционог корпуса, обухватала и одабрани алпски корпус (дивизије „Тридентина“, „Јулија“ и „Кунензе“) и 2. армијски корпус (дивизије: „Равена“, „Косерија“ и „Сфорцеска“).
Италијанско фашистичко руководство је на Источни фронт такође послало пет бригада црнокошуљаша из такозване Добровољачке народне безбедносне милиције. Укупан] број Италијана који су се борили против совјетских трупа достигао је 230 хиљада до лета 1942.
До јесени 1942, цела ова армада италијанских трупа налазила се на Дону, близу Стаљинграда, где се одупирала противударима Црвене армије. Италијани су задржавали нападе совјетских трупа до почетка зимске хладноће. Али за зиму нису били опремљени и нису могли да организују даљу одбрану и били су поражени. Тада су се истакли војници Алпског корпуса, чији су војници по цену својих живота покривали повлачење главних снага италијанске војске. Управо су њихове јединице претрпеле највеће губитке: од 57 хиљада војника овог корпуса, преживело је само 11 хиљада.
Као резултат одлучне офанзиве совјетских трупа, италијанске трупе су претрпеле класичну катастрофу: погинуло је 94.000 војника, а преосталих 88.000 се 11. јануара 1943 повукло у Италију. Укупно, после ратних дејстав зиме 1943. године, мање од половине италијанских снага је прешло у немачке јединице. Према различитим изворима, у СССР је у заробљеништву остало од 50.000 до 70.000 Италијана.
Што се тиче Словачке, она је била држава-сателит Немачке и у потпуности је била на услузи са свом нацистичком газди. Укупно је око 36.000 словачких војника било укључено у совјетско-немачки фронт до септембра 1944. године. Од тога је око 3.000 погинуло, а 27.000 се предало.
Поред ових јединица редовне словачке војске, од добровољаца, Чеха и Словака, октобра 1944. године је формирана СС дивизија „Бохемија и Моравска“. У марту 1945. је учествовала у биткама на Источном фронту у Чешкој Шлеској, а 5. маја 1945. године код Кенинграца совјетска војска је ликвидирала ову дивизију. Укупно је током ратних година заробљено 69.977 Чеха и Словака. Иначе укупан индустријско-технички потенцијал Чешке био у служби Трећег Рајха.
- јуна Независна држава Хрватска је објавила рат СССР-у, а у јулу је прва хрватска пуковнија послата на Источни фронт, где је 13. октобра 1941. године ступила у битку на Дњепру. Поред тога, формирана је моторизована бригада, која је ушла у битку 7. маја 1942. код Первомајска у Украјини. Хрватске јединице из августа 1942. такође су биле у близини Мариупоља.
Хрвати су верно служили Хитлеру и борили се на живот и смрт, али су, претрпевши губитке, њихове јединице расформиране до октобра 1943. године, а дивизија бр. 1, формирана у децембру 1944. – почетком 1945. године, водила је одбрамбене борбе против Црвене армије на Балатону. Ти Хрвати су се предали Британцима 5. маја 1945.
У СССР-у је остало заробљено укупно 21.182 Хрвата.
Хрватске Усташе су служиле у свим одељењима Хитлерове Немачке, у СС одредима и СС полицији. Добровољци из НДХ су попуњавали многе јединице немачке војске и других њених савезника: 392. Јуришни пешадијски пук, 369. дивизију „Ђаво“, 373. дивизију „Тигар“, 250. „Плаву дивизију“, Хрватски ваздушни легион, Хрватски морски легион, 13. брдску „Ханџар –дивизију“, 23. брдску дивизију СС „Ката“, пет полицијских пукова, полицијски пук „Хрватска“ и дивизију жандармерије „Хрватска“, као и једну бригаду и легион, који су били у саставу италијанске војске. Када је Хитлер напао СССР – Анте Павелић је одмах формирао 369. Јуришни пук од 6.000 војника и официра, пребацио га у Немачку, где су војници положили заклетву Хитлеру, Павелићу, Немачкој и Хрватској. Носили су немачку униформу са немачким ознакама. Једино је на левом рукаву била нашивена црвено бела шаховница, са називом „Хрватска“. Исти такав знак је био на левој страни шлема.
Да обичај „доручак са великанима“ није од јуче, говори податак да су одликоване усташе имале част да у Стаљинграду доручкују у друштву доглавника Павелића и генерала фон Паулуса. Документи о злоделима 369. Усиљеног пука, као и злоделима „Ханџар дивизије“ којим су „зарадили доручак“, могу се наћи у Музеју Стаљинградске битке на Мамајевом кургану. У тим борбама су и нестале ове усташке јединице.
Само се групица војника, на челу са пуковником занимљивог презимена – Месић, који је током битке преузео командовање јединицом, јануара 1943. године предала Црвеној армији. Касније је усташки пуковник Месић испоручен Југославији и био осуђен и стрељан за ратне злочине. Према неким подацима то је био стриц Стјепана Месића, последњег председника СФРЈ (нисам проверила). Стипи припадају речи: „Ја сам обавио задатак: Југославије више нема и хвала вам лепо“. (Октобра 1991. године је на заседању Сабора). О каквом геноцидном уму се ради сведоче неке његове изјаве: „Срби могу однијети у Србију (из Хрватске) само блато које су донијели на опанцима“(16.8.1990); „Хрвати су два пута побједили у Другом свјетском рату. Први пут 10. 4. 1941. када су прогласили НДХ, а други пут јер су се 1945. нашли са савезницима за побједничким столом“. (У Сиднеју 30.5.1992).
Шпанија није потписала Тројни пакт. Ова земља званично није била у рату са Совјетским Савезом. Због тога је за учешће у рату против СССР, од добровољаца формирана 250. „Плава дивизија“.
Ова дивизија, састављена од 19 хиљада војника и официра, стигла је у Новгородску област 4. октобра 1941. године. Током рата је стигло појачање од 27 јуришних батаљона у којима је било од 1200 до 1300 војника, па је на Источном фронту било око 50.000 Шпанаца, убеђених фашиста и антикомуниста. У току рата на територији СССР од доласка до 1943 је убијено око 5000, а заробљено преко 1500 Шпанаца, припадника добровољачке „Плаве дивизије“
У рату против СССР-а су учествовале и добровољачке војне јединице из Норвешке и Данске. Холанђани, Норвежани и Данци су улазили у састав чувених моторизованих СС јединица „Викинг“ и „Нордланд“ и у случају губитака су их попуњавали. Све у свему, до шест хиљада Норвежана било је на Источном фронту. Званично је тадашњи премијер Норвешке Квислинг са објавио рат СССР-у тек 16. августа 1943. године.
У СС трупама Данци су учествовали у блокади Лењинграда. Убијено је 2 хиљаде данских војника и официра. Исто важи и за Норвежане. Током блокаде Лењинграда у СС јединицама убијено је 1200 Норвежана.
„Легија француских добровољаца“ у бригади од 6000 људи, формирана у августу 1941. Године, је стопама Наполеона, зими 1941/42. је учествовала у биткама под Москвом, одакле се 4000 (75%) Француза никада није вратило. Настала много касније од француских добровољаца, СС дивизија „Карло Велики“ од 3480 људи ступила је у битке са Црвеном армијом у фебруару 1945. на Карпатском фронту и у Западној Пруској, а затим се повукла. У борбама са Црвеном армијом у близини Берлина, 4-5. маја 1945. СС дивизија „Карло Велики“ је физички уништена. Током ратних година Совјетски Савез је заробио 23.136 Француза, који су се борили на Хитлеровој страни.
Био је и велики број добровољаца-легионара не само из Француске, него и из Холандије, Белгије, Шведске, Португалије.
Мало је позната чињеница да је у редове немачке армије ступило преко 200.000 Француза.
Слична слика је и у осталим европским државама. У Пољској је што у немачку војску, што у полицију ушло преко 500 000 Пољака. Иначе код нас је погрешно приказивана бројност погинулих „Пољака“ у Другом светском рату. Моја генерација је учила да је страдало око 5,5 милиона Пољака. Међутим, горке истине ради, од тога је три милиона Јевреја. У савремено доба испливава историјска истина да је учешће Пољака у геноциду над Јеврејима имало масовни карактер, који се догађао и по завршетку рата.
Адолф Хитлер је свега девет дана након капитулације војске Југославије, 26. априла 1941. посетио Словенију, град Марибор и прошетао његовим улицама. Овај град је, као и остатак тадашње словеначке Штајерске, ушао у Трећи Рајх као део уједињене Штајерске. Приликом одласка, Хитлера су испратиле хиљаде одушевљених грађана Марибора.: “Хитлер је био веома срећан. Пријем је био фантастичан!” забележио је његов пратилац, немачки дипломата Валтер Хевел.
Традиционално се сматра да је Холандија обезбедила процентуално највише добровољаца за Рајх. У Холандији, са популацијом од 9 милиона људи, око 100 хиљада је служило у борбеним и помоћним јединицама Вермахта и СС-а. Током тог „служења“ погинуло је 10 хиљада Холанђана.
Милитаристички Јапан, савезник нацистичке Немачке, није учествовао у непријатељствима против Совјетског Савеза од јуна 1941. до маја 1945. Рат између СССР-а и Јапана, започет 9. августа 1945. године, је био један од најбржих сукоба у Другом светском рату.
Последица совјетско-јапанског сукоба био је огроман број јапанских ратних заробљеника који су завршили у СССР-у. Према извештају Генералне дирекције за ратне заробљенике и интерниране, било је заробљено 639.776 јапанских војника и официра, од којих је 526.637 послато у логоре и радне батаљоне. Већина затвореника је била смештена у логоре у Сибиру и на Далеком Истоку СССР.
Први јапански ратни заробљеници су стигли у совјетске логоре у августу 1945. године, а последњи су напустили СССР 1956. године након потписивања заједничке совјетско-јапанске декларације о окончању ратног стања и обнављању мира.
Зверства у јапанским концентрационим логорима понекад су надмашивала чак и немачке „фабрике смрти“. Тамо су мучене хиљаде Руса. После окупације Харбина и Шангаја, центара руске беле емиграције, Јапанци су 1939. хапсили бивше белогардејце, који су проглашавани за бољшевичке шпијуне, и транспортовали их у логоре смрти у које су слали и совјетске војнике, заробљене у званично необјављеном Совјетско-јапанском пограничном рату 1939. код Халкин гола, у коме је шеста јапанска армија претрпела потпуни пораз. Логораше су свакодневно тукли палицама, мучили их прбадајући им тело иглама, и подвргавајући их електро шоковима.
Најстрашније вести су долазиле из „Одреда 731“ у коме су тестирали хемијско и биолошко оружје. Над логорашима су такође вршили и невероватно сурове хемијске, биолошке и медицинске експерименте.
Испитаницима су убризгаване инјекције куге, антракса и других болести. Степен издржљивости људског организма је провераван и држањем логораша у кључалој води. О степену цинизма особља логора сведочи чињеница да су логораше називали брвнима. Јапански „лекари“ су специјално изводили операције без анестезије, отварали су људско тело и уклањали из њега све органе, све до мозга, проверавајући могућности човековог организма. Руси су чинили половину испитаника. Постоји забелешка да је совјетски војник Демченко био на челу побуне у том логору. Остала имена мученика су остала непозната.
На суђењу у Хабаровску над јапанским ратним злочинцима 1949. године, 12 припадника „Одреда 731“ је осуђено је на дуге казне затвора.
Све у свему, током ратних година против СССР се на страни Хитлера борило преко 1,8 милиона људи из броја грађана других земаља и народа. Од њих је формирано 59 дивизија, 23 бригаде, неколико одвојених пукова, легија и батаљона .
Због недостатка поузданих статистичких података, укупан број жртава међу војним и цивилним становништвом многих држава које су учествовале у рату још увек није утврђен, укључујући стварне губитке немачких оружаних снага и њихових савезника.
Почевши од пораза код Стаљинграда, немачки систем обрачуна губитака није радио педантно, као до тада, а од 1944. до 1945. трпећи пораз за поразом, немачка команда једноставно физички није могла да изброји све своје губитке. Од марта 1945. регистровање губитака је потпуно престало.
Према доступним и сигурно је непотпуним подацима, ненадокнадиви губици Немачке и њених савезника (убијени, умрли од рана, и нестали) износе око 11,8 милиона људи. Губици цивилног становништва Трећег Рајха – око 3,3 милиона људи, укључујући оне који су погинули током бомбардовања и ратних дејстава, као и оне који се сматрају несталим.
Када се до сада написано има у виду, не треба много памети да се изведе закључак, да је против СССР ратовала Европска унија на челу са Трећим Рајхом, то јест Немачком. Погледајте данашњи списак држава чланица ове „мирољубиве“ организације: Аустрија, Белгија, Бугарска, Хрватска, Кипар, Чешка, Данска, Естонија, Финска, Француска. Немачка, Грчка, Мађарска, Ирска, Италија, Летонија, Литванија, Луксембург, Малта, Холандија, Пољска, Португалија, Румунија, Словачка, Словенија, Шпанија, Шведска.
Ако данас погледамо амбиције Европске уније које се огледају у фамозним санкцијама према Русији која је наследница СССР, видимо да је „екипа“ иста као и пре 80 година а исте су и жеље, да се уништи Русија, да се руски народ што побије, што пороби и да се заузме руска територија. Свака, али буквално свака од ових држава неуморно изгласава разне резолуције и санкције које су директно и непријатељски уперене против Русије.
Не би било лоше да се исти из ЕУ упознају са онима којима је ипак пошло за руком да заузму део руске земље. Нека оду на војничка гробља у Русији, на гробове својих прадедова и виде шта и њих чека, ако поново крену на земљу Русију.
Извори:
https://encyclopedia.mil.ru/encyclopedia/history.htm
https://gazeta-vp.ru/soyuzniki-gitlerovskoj-germanii-voevavshie-v-vojne-protiv-sssr-kto-oni-byli/
https://www.bbc.com/russian/international/2010/05/100427_germany_war_allies
https://www.svoboda.org/a/30567744.html
https://mil.ru/winner_may/lessons/win_fash.htm
https://www.kommersant.ru/doc/16690
https://mil.ru/winner_may/history/more.htm?id=11359251@cmsArticle
http://ww2.kulichki.net/croatarmyww2.htm