Била је то највећа ломача књига у читавој Европи током Другог светског рата. Уништење Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду највећи је појединачни ратни злочин почињен над културним наслеђем у читавом периоду рата на европском тлу.
За тај злочин нико у ових 80 година није чак ни окривљен, а камоли оптужен и процесуиран, подсећа за Спутњик историчар Дејан Ристић.
Ватра гутала столећа историје сажета у слова
О трагичној судбини националне библиотеке, страдале у шестоаприлском бомбардовању 1941. године, на потресан начин сведочи и запис Светлане Велмар Јанковић, који се и данас налази на месту њеног пострадања.
„...Прво је разнесен мир, а затим је, на Косанчићевом венцу, запламтела Народна библиотека. Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао сведочанствo о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала столећа историје, сажета у слова. Пламен се најзад преобличио у жар, а жар у пепео...“
Некадашњи управник НБС, историчар Дејан Ристић подсећа да је здање на Косанчићу било једина библиотека која је у Другом светском рату проглашена за војни циљ.
„Њено бомбардовање имало је за циљ уништење комплетног историјског памћења нашег народа, што се да разумети из контекста нацистичке идеологије и феномена тоталног рата којем су допринели. Он подразумева не само потребу агресора да загосподари неком територијом, да оружано порази и окупира свог противника и почне економски и привредно да га израбљује, већ и да доведе до систематског уништења материјалних трагова историјског постојања народа на који се атакује. Феномен тоталног рата подразумева физичку елиминацију једног народа кроз истребљење и трајно уклањање материјалних трагова његовог постојања. Зато је Народна библиотека Србије била нацистички циљ“, објашњава Ристић.
У згради на Косанчићевом венцу тога јутра, како сведоче и извори, били су управник Драгослав Илић и његови послужитељи који су самоиницијативно покушали да евакуишу оно што је највредније из библиотеке. Ту су и дочекали први јутарњи напад.
„Знамо да је тадашњи управник, заједно са неколико послужитеља — како се то тада говорило — био тога јутра у Народној библиотеци Србије, будући да је план за евакуацију највреднијих фондова био обустављен од стране југословенске владе још првог априла. Управник је покушао да самоиницијативно из зграде евакуише оно што је највредније. Успео је да обезбеди два војна камиона и 10, 12 војника са циљем да им у недељу, 6. априла пре подне, преда најдрагоценије фондове. Тако су управник и послужитељи у Народној библиотеци дочекали први јутарњи напад који је делимично оштетио здање библиотеке, ту су дочекали и други разорни напад на овај део града, после кога су отишли кућама, због бриге за своје.
Трећи напад који је уследио око 16 часова и који је био потпуно кобан, библиотека је дочекала празна и закључана. Када су комшије које су живеле у суседним зградама приметили да запаљиве бомбе падају по мансарди библиотеке, покушали су да провале у зграду не би ли их угасили. Међутим, она је била потпуно замандаљена, навучене су биле решетке, стављени катанци и они физички нису могли да продру у унутрашњост здања. Библиотека је почела да гори од крова ка темељу; та ломача од књига горела је од 6. до 9. априла“, подсећа Дејан Ристић.
Зборник житија из 14. века једини спасен
Све оно што се налазило у здању националне библиотеке било је потпуно уништено. Једино што је спасено је оно што се налазило у помоћном магацину у тадашњој Космајској улици и једна једина средњовековна књига.
„Тај рукопис, ’Зборник житија таха монаха Марка‘ с краја 14. века налазио се на Катедри за историју Филозофског факултета, а позајмио га је академик Ћоровић. Захваљујући томе што је управник библиотеке дозволио да се тај рукопис изнесе, он је преживео. И када се кренуло крајем априла 1941. године у обнову националног фонда, кренуло се од те једне једине књиге која се данас чува у трезору Одељења за археографију НБС“, подсећа некадашњи управник НБС.
Оно што је посебно драгоцено и што је трајно и неповратно уништено, наглашава Ристић, јесу све оне библиотечке јединице које су биле уникатног карактера: збирка српских средњовековних ћирилских рукописа, османска збирка, личне библиотеке и легати великана, картографска збирка, графичка, збирка фотографија... Све што је постојало у јединственом примерку.
Уништити културни идентитет
Да уништавање културних институција значи уништавање идентитетских установа културе једног народа, потврдио је током истраге и главнокомандујући напада на Београд, немачки генерал Лер. Међутим, у његову оптужницу није унето и уништење Народне библиотеке, зато што је уништавање културног наслеђа успостављено као ратни злочин тек након Другог светског рата.
„Генерал Лер је током истраге, између осталог, поменуо да је један од немачких војних циљева била и Народна библиотека. На питање наших изненађених истражитеља због чега је једна установа културе била војни циљ, он је изговорио ту чувену реченицу: ’Због тога што је она чувала културни идентитет тог народа‘. Сетимо се да су многи каснији агресори преузели ту матрицу тоталног рата коју су успоставили нацисти и да се она користи све до наших дана. Тако су 1999. године, када је дошло до злочиначке НАТО агресије на СРЈ, један од бомбардованих циљева били екстерни депои Архива Југославије. Циљ је исти: уништити материјалне трагове постојања државе која се напада.“
Ристић подсећа да стручњаци НБС већ 80 година реконструишу национални библиотечки фонд који је постојао до 6. априла 1941, да су успели да реконструишу више од 96 одсто фонда, али и да постоји и оно што никада неће моћи да реконструишу: уникатне библиотечке јединице које су сагореле.
„То је трагедија за српску културу и српски народ, али и за европску културу и европске народе. Зато што наш национални фонд који се налазио на Косанчићевом венцу није обухватао искључиво грађу српске провинијенције, већ и грађу из бројних европских регија, чак и ваневропских.“
Обновимо, макар у инат
О данашњем изгледу места на коме се налазе остаци националне библиотеке, Дејан Ристић каже да је реч о рупи у земљи, али и у етици једног народа и друштва:
„Нас нико није спречио да у претходних 80 година овај локалитет приведемо намени, да он добије и меморијалну функцију и да се НБС на њега врати макар симболично. Овако, ми следимо оно што су нацисти урадили. Они су уништили национални библиотечки фонд и сравнили са земљом ову зграду, а ми својим нечињењем идемо трагом онога што су они желели. У друштву и народу који држи до себе и свог достојанства, зграда НБС би из темеља одавно била обновљена. Макар у инат, ако не из неких других разлога.“