С обзиром да је историја учитељица живота, њене лекције бисмо требали памтити и не би ваљало заборављати их. Нарочито би ово требало да се односи на оне народе који су склони забораву, а српски народ је по том питању вероватно при врху на светској лествици народа.

Дуго чекани први вишестраначки избори у Србији одржани су у последњим данима 1990. године, и њихов епилог је био такав да се опозиција, до ногу потучена, шћућурила у углу скупштинске сале са једва нешто више од петине освојених мандата. Ипак, спремна да не ћути, док је Слободан Милошевић, чинило се, био јачи него икад, јер је са 3,3 милиона гласова добијених на председничким изборима и 196 посланика на републичком вишестраначком мегдану могао да буде спокојан. Пред њим су, на основу тога, требале бити четири године владавине без стреса.

Он је био идеалан лидер за почетак тих турбулентних деведесетих јер је успео да својом политичком идеологијом обухвати у исто време и жал за губитком дотадашње заједничке, велике државе Југославије, али и потребу за утемељењем српске националне државе.

Атмосфера уочи демонстрација

На скупштинским изборима 1990. године, првим слободним изборима од Шестојануарске диктатуре 1929. године, Милошевићева Социјалистичка партија Србије освојила је 46,1 одсто гласова, Српски покрет обнове Вука Драшковића 15,8 одсто, а Демократска странка Драгољуба Мићуновића 7,5 одсто. На председничким изборима 1992. године, Слободан Милошевић је победио опозиционог кандидата Милана Панића, освојивши готово милион гласова више од свог противника. Иако је СПС имао предност јер је располагао државним медијима, те неопходном и бројном базом у смислу чланства, будући да се радило о директном наследнику Савеза комуниста на територији Србије, Милошевићеви изборни тријумфи у овом периоду су неспорни.

Међутим, испод овог већинског слоја друштва, све време је постојао и један стари, прогоњени, и један нови сталеж, који се формирао у комунистичким временима. За разлику од запостављених и сиромашних босанских, херцеговачких и црногорских крајева, у срцу Србије, у Шумадији, сељачка класа била је довољно развијена, док је у шумадијском друштву владао традиционални култ породичног предузетнишва уз ближе одређење са термином „домаћин“.

Појављивањем харизматичног и талентованог Вука Драшковића у политичкој арени Србије, уз његов недвосмислени прозападни национал-романтичарски дискурс, са све брадом и ђенералом Дражом Михаиловићем на устима, Шумадија је коначно препознала личност за коју је имала да гласа.

Вук Драшковић, узданица антирежимлија, виђен за новог вођу који ће комунизам гурнути низ степенице Председништва Србије, на поменутим изборима није добацио ни до милион гласова. Храбрио је своје деморалисане присталице говорећи да је Милошевићев режим „гњила крушка која ће отпасти најкасније до Ђурђевдана“, али је то више звучало као пуцањ из пиштоља плашљивца, који би требало да разбије страх од јеке победничких плотуна и фанфара које су допирале из социјалистичког штаба. У Југославији је мирисало на барут и рат, а Србија са непромењеним режимом, деловало је, ишла му је у сусрет са раширеним рукама. Зима 1991. је пролазила, али лед који је оковао политичку сцену у Србији, чинило се, био је све дебљи.

Ништа посебно другачије се не би десило ни да је Вук победио. Србија у време великих блоковских померања у целом свету није имала човека који би умео да изведе релативно мирну и интелигентну смену власти. Илузорно је тврдити да би и бивша заједничка држава била сачувана без Милошевића. Будимо реални: распали бисмо се свакако, али као Чехословачка, на миран, цивилизован начин и договором. То је било неминовно, све вештачки створене државе, које је на окупу држала комунистичка гвоздена рука (СССР, Чехословачка, СФРЈ), распале су се, јер је падом Берлинског зида престао разлог за њихово постојање, а природна тежња сваког народа била је да има своју националну државу. Југославија је после Другог светског рата служила Западу као „тампон-зона“ и деценијама је вештачки одржавана у животу од стране Запада све до пада Берлинског зида.

Ових дана, тачније 9. марта, навршило се 30 година од првих великих опозиционих демонстрација које је у Београду, због политике тадашње државне ТВ Београд према опозицији, тог дана 1991. године, организовао Драшковићев Српски покрет обнове (СПО). А повод за окупљање, деловао је наизглед безазлен – због увредљивог коментара. Наиме, реч је о државном коментару који је прочитао уредник Славко Будихна, у коме се наводи да СПО сарађује са проусташким режимом у Хрватској, а затим се тражио деманти од ТВ Београд, која је тада први пут названа „ТВ Бастиљом“.

Вук Драшковић је прогласом 16. фебруара позвао на демонстрације „9. марта, тачно у подне, на Тргу републике“. Главни захтеви демонстраната били су смена директора ТВ Београд, Душана Митевића и још четворице уредника – Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова.

Ко је могао да сања да ће то бити увод у највеће демонстрације у Београду још од студентске побуне 1968. године? И тенкове на улицама? И смрт двојице људи? И да ће Голијат Милошевић бити у нокдауну, који ће, уз пуно среће, издржати на ногама? Вероватно нико, а чини се понајмање организатори. Да ли је то била прва пропуштена шанса опозиције или само тренутак када је антимилошевићизам показао да има зубе? Или и једно и друго. Једно је сигурно – био је то дан када се режим први пут заљуљао. Опасно. Опозиција је већ месецима била незадовољна третманом у државним медијима.

Ток и епилог демонстрација

Окупљање демонстраната тог суботњег ветровитог дана започело је још у јутарњим часовима. До 11 сати, простор од хотела Мажестик до Народног позоришта, Македонске улице и Теразија био је испуњен демонстрантима који су скандирали „Слобо, Садаме, Слобо, Стаљине“ и „црвена бандо“ што је подгрејавало атмосферу уочи митинга. Полиција је, иначе, дотад блокирала прилазе самом граду. Пошто се повећавао број демонстраната, обруч који је полиција створила на самом Тргу републике је попустио. Полиција је палицама и сузавцем покушала да одбрани простор, али се кородон распао па су у помоћ позвани и водени топови, али безуспешно. Због тога се полиција привремено повукла, а простор испред Народног позоришта попунили су демонстранти који су очекивали обраћање лидера СПО Вука Драшковића са терасе Народног позоришта. „Краљ тргова“ се присталицама обратио следећим речима:

„Уколико у телевизијском Дневнику, у три или ономе у четири сата, не буде као почетак испуњавања наших захтева објављен деманти који тражимо и уколико људи позвани од вас и омражени телевизијски уредници, уредници лажи не поднесу оставке, крећемо право на Телевизију Београд, а ја ћу бити на челу…“.

После говора Вука Драшковића ређали су се остали говорници, а посебно упечатљив био је говор Борислава Михајловића Михиза, који је рекао: „Ломићемо, ломити и сломити дрво неслободе“. Очекивало се да ће после ватреног говора уследити разлаз окупљене масе. Међутим, долази до сукобљавања демонстраната и полиције која на то одговара сузавцем, палицама, а онда су на сцену ступили и водени топови са оклопним возилима. Настао је хаос на београдским улицама, какав пуних 47 година није био виђен. Београдске улице претворене су у право бојиште. На полицијску употребу сузавца и водених топова, ратоборнији део демонстраната одговорио је каменицама, гвозденим шипкама и летвама. Заробљене су ватрогасне цистерне које су употребљене против полиције.

Један младић успео је чак да се попне на полицијски БОВ, скинуо митраљез са њега и развио српску заставу. За то време, седећи на тераси Народног позоришта, Вук Драшковић је узвикивао: „Јуриш! Јуриш на Бастиљу“. Тада се сукоб са Трга републике пренео на Теразије, а онда и (некадашњом) Улицом српских владара до Пионирског парка, Лондона, пословнице Јата и Улице кнеза Милоша где је дошло до највећих окршаја са полицијом. Драшковић је у наредних неколико часова постао господар улице. Полиција је тад чврсто бранила само две тачке у граду, зграду телевизије и Дедиње.

Слободан Милошевић информације о томе шта се дешава на улицама није нимало мирно примио. Како је његов тадашњи блиски сарадник Борисав Јовић записао, „девети март 1991. године могао је лако да буде судњи дан Слободана Милошевића“, напомињући „да је опозиција Милошевићу наменила судбину Чаушеског“.[1] Јовић, који се налазио у својој викендици у Никшићу поред Крагујевца, примио је два телефонска позива Слободана Милошевића, који је тражио интервенцију војске да спречи покушај рушења власти.

Такође, позивао је и Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић, који је прво обавештен да су демонстранти покушали да упадну у Генералштаб ЈНА. Међутим, иако је вест била лажна, дешавања на улици га нису онеспокојила. Уследила је вишечасовна трка у убеђивању од стране Јовића и Кадијевића и тек предвече донета је сагласност да се употребе јединице ЈНА. Док је трајао Дневник, тачно у 19.30 часова на београдским улицама појавили су се први тенкови и оклопна возила која су муњевито заузела кључне тачке у Београду.

Одмах по изласку тенкова, ухапшен је Вук Драшковић и оптужен за кривично дело „позивање на отпор, у стицању са кривичним делом учествовање у групи која је извршила насиље“, због чега му је претила вишегодишња робија. Полиција је током сукоба ухапсила 213 особа, а упала је и у телевизију Студио Б и цензурисала Радио Б92. У хаосу су погинули матурант Бранивој Милиновић (18) и полицајац Недељко Косовић (54). Милиновић је код „Лондона“ погођен из ватреног оружја када је полиција отворила ватру ка групи демонстраната, док је Косовић страдао бежећи од демонстраната после пада са висине од пет метара код „Београђанке“.

Увече су улице биле потпуно пусте, а „мир“ су чували тенкови. „Девети март“ ипак није завршен те ноћи, он се прелио и на наредни дан, када су се организовали студенти на Теразијском платоу. У ноћи 10. на 11. март око две хиљаде високошколаца кренуло је од Студентског града ка центру. На улазу у Бранкову улицу дочекали су их сузавци и пендреци. Студенти су тек око два ујутро 11. марта успели да се домогну Теразија. Уследио је протест. Под притиском студената у вечерњим часовима почело је ванредно заседање Скупштине. Сутрадан, 12. марта, Вук Драшковић пуштен је из притвора, тужилаштво је одбило кривичне пријаве које је поднела полиција. Министар полиције Радмило Богдановић поднео је оставку, као и директор Радио-телевизије Београд Душан Митевић, који је отишао не својом вољом.

На контрамитингу СПС-а на Ушћу, функционер те странке Душан Матковић позвао је окупљене пензионере да „крену на Теразије и разјуре срамоту Србије“. Студенти су током митинга називани „усташама“ и „хулиганима“. Тада је бројним поделама у српском друштву додата још једна – „родитељи на Ушћу, деца на Теразијама“.

Депеше ЦИА

Са могућег свејугословенског фронта, фокус америчких обавештајаца накратко је преусмерен до уличног фронта у Београду, тачније до Теразијске чесме, где су се, пошто су тенкови ЈНА изашли на улице престонице да поврате мир после деветомартовских демонстрација, окупили противници Милошевићеве власти.

ЦИА 11. марта јавља да је у Београду ситуација и даље врло затегнута: „Спорадични сукоби између полиције и демонстраната који се супротстављају режиму српског вође Милошевића, настављени су јуче, али су снаге савезне војске почеле у суботу да се повлаче са улица у центру Београда. Представници савезног Председништва из Хрватске и Словеније гласали су против ангажовања ЈНА – другог коришћења војске у периоду од недељу дана – и одбили су да учествују у раду јучерашњег наставка седнице Председништва. Брзо погоршање економске ситуације у Србији и све већи захтеви у јавности за слободом штампе и политичком либерализацијом несумњиво ће довести Милошевића у ситуацију да ангажује још већу силу да би се одржао на власти.“

Три дана касније, 14. марта, констатује се да је, у међувремену, председник Србије Милошевић понудио да смени министра унутрашњих послова Србије „у покушају да деактивира демонстрације које су јуче у Београду беснеле против његове владавине“.

„Око 50.000 људи демонстрирало је јуче улицама Београда. Српски националиста Вук Драшковић и други опозициони лидери захтевају да Милошевићева влада поднесе оставку, и упозоравају савезне органе у Београду да не уводе никакво ванредно стање… Милошевић вероватно схвата да је његова реакција, када је прошлог викенда оштро напао демонстрације опозиције, била претерана“, пише у депеши.

У документу из истог месеца, „варљивог“ марта 1991. године, ЦИА јавља да је „влада српског председника Милошевића одговорила на захтеве демонстраната сменом директора телевизије, која се налази под контролом Милошевићеве власти, и ослобађањем лидера опозиције који су ухапшени“.

„Јучерашњи уступци углавном су били козметичког карактера; Милошевић је наиме већ наименовао на положај једног од директора београдске телевизије другог, свог присног другара. Војни поборници чврсте руке су већ затражили ангажовање савезних снага ради спречавања нових протеста. Они и председник Председништва Јовић можда виде у садашњим немирима прилику да се изведе општенационална интервенција. Савезне оклопне и механизоване јединице вероватно су спремне да буду распоређене по кључним градовима и главним инсталацијама у њима“, јавља ЦИА из Београда.

Поново о непосредној ратној опасности: у марту 1991, на основу података доступних до 12. у том месецу, из „штампарије“ Одељења за европске анализе ЦИА излази нова процена војне динамике могућег грађанског рата у Југославији.[2]

Ламент над погаженим надама

Под антимилошевићевском заставом тог 9. марта нашли су се људи најразличитије политичке оријентације, од жестоких националиста који су узвикивали полицији „идите на Пакрац“, који су певали „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, није мала, није мала, трипут ратовала и опет ће, и опет ће…“, до оних који су клицали Студију Б и Јутелу. Били су измешани грађански оријентисани пацифисти, монархисти, републиканци, бивши комунисти, либерали, југоносталгичари, заговорници Велике Србије. То се видело и по паролама које су узвикиване, као и по обележјима која су ношена.

На 30. годишњицу 9. марта може се поставити питање – да ли је идеолошка конфузија код тадашњих противника Милошевићевог режима на политичкој сцени Србије и данас присутна или се она профилисала?

Састав тог побуњеног дела народа тада је био веома шаролик. Ту су били и синови четника и синови партизана, и либерали и пацифисти, и борбени националисти и националне демократе. Некадашњи Драшковићеви следбеници данас, 30 година после, налазе се расути по разним партијама – они су доживели слом у одлучујућем тренутку 2000. године, када су доживели слом и они против којих су се борили.

Демонстрације 9. марта 1991. су кључни догађај у сценарију за разбијање СФРЈ. Полазећи од претпоставке да је ЈНА најтврђи орах, требало је демонстрацијама створити ситуацију која, наводно, измиче контроли, што би натерало ЈНА да интервенише, а што би изазвало револт народа против војне диктатуре. Била је спремна и кампања како би се ЈНА прогласила издајничком, тако да би блаћењем ЈНА била онемогућена мобилизација југословенски оријентисаних људи у Србији, Црној Гори и Македонији. Тиме би ЈНА биле везане руке у случају побуне „за очување демократије“ у Хрватској и Словенији. ЦИА је била сигурна да ће овај план упалити и да ће разбијање Југославије кренути из Београда, али критична маса на демонстрацијама није достигнута, па је разбијање кренуло из Словеније.[3]

Постоји снимак разговора између генерала Благоја Аџића, начелника Генералштаба, и Радмила Богдановића, министра унутрашњих послова, у коме Богдановић обавештава Аџића да је ситуација на демонстрацијама под контролом и да ангажовање армије није потребно. Међутим, до ангажовања ЈНА је у мањем обиму је дошло. Савезни секретар за народну одбрану, генерал Вељко Кадијевић, о томе каже следеће: „ЈНА је разбила демонстрације српске прозападне опозиције 9. марта 1991. године и онемогућила је да насилним, нелегалним путем узме власт у Србији, пошто је на изборима у децембру 1990. године уверљиво поражена.“[4]

Први покушај модела којим је Запад успео касније да узме власт у Србији, Грузији и Украјини, изведен је у Србији 9. марта 1991. године. ЈНА га је онемогућила и потпуно поразила и то пошто су српска полиција и њени специјалци били сасвим разбијени од демонстраната. „Наређење за употребу ЈНА сам ја издао када су демонстранти провалили кордон српске полиције код „Лондона“ и напали зграду ССНО, где сам се ја налазио са мојим штабом. Одлука Председништва СФРЈ за употребу ЈНА стигла је касније. Борисав Јовић као председник Председништва прикупљао је сагласност чланова Председништва телефоном. Није био у Београду, иако је био добро обавештен шта се спрема, него је побегао у неко своје село у Србији. Да смо чекали док он прикупи сагласност чланова Председништва све би било касно и, у најмању руку, са много више тешкоћа био би извршен задатак. ЈНА је деловала по уставу и у самоодбрани. Брзо је растерала демонстранте без икаквих жртава.“[5]

Тих неколико истераних тенкова нити је могло, нити је имало за циљ да угуши опозицију, већ да њиховом ментору Ворену Цимерману пошаље јасну поруку да је армија спремна да брани народ. Да је ЦИА била умешана у демонстрације није никаква тајна, јер је постојао снимак разговора Томислава Мерчепа са двојицом оперативаца. Какве везе има већ тада декларисани усташа Мерчеп са демонстрацијама у Београду? О томе сведочи снимак разговора између оперативца савезног МУП-а и Веселина Шошкоћанина, наведен у књизи Вруће везе Милана Видојевића и Драгољуба Булата.[6]

Трагика 9. марта је и у размишљањима многих очајника да је 9. марта пропуштена прилика да се сруши „банда црвена“, да се заузме ТВ Бастиља и учини оно исто што су, две године раније, Румуни учинили са Николаем и Хеленом Чаушеску. У Београду се, никако, тога дана, није могао поновити Букурешт. У Београду се могао поновити само Тјенанмен, јер је оружана сила „банде црвене“ била монолитна, а и већина народа тада је била привржена Милошевићу.

Драгана Милојевић Срдић, један од симбола 9. марта, чија је слика како пркоси воденом топу обишла свет, изјавила је касније да су „данас на власти сви, а да је она, сањајући другачију Србију, остала само слика на беџу“. Михиза одавно нема, као ни многих који су га тог дана слушали. Неки су помрли, неки изгинули на разним бојиштима државе које више нема, и у ратовима „у којима Србија није учествовала“, а хиљаде њих емигрирало је у бели свет. Три деценије су прошле од тог давног дана, то је трећина доброг људског живота, али време прашином заборава не затрпава београдски 9. март 1991. Он живи и своју епику и своју трагику, као сећање, али и као ламент над погаженим надама и жртвама хиљада људи у Србији.

Цена свега плаћена је скупо. И док су се Словенци, Хрвати и Муслимани наоружавали и уједињавали око идеје стварања националних, етнички чистих држава, Срби су по обичају расправљали о својим циљевима, идејама, плановима, акцијама. И наравно, као и увек, нису могли да се договоре. А онда су урадили оно што и иначе раде у таквим ситуацијама – ударили један на другог. Никада ниједан српски политичар није са толико мржње и страсти говорио о Месићу, Туђману, Изетеговићу, Силајџићу, Ругови, као што су говорили један против другог.

Друго је питање колике су стварно биле реалне шансе да ти мартовски догађаји 1991. доведу до тоталног заокрета српске политике. Тих дана полувековна монолитност режима је из темеља била уздрмана, а тако нешто, побеђивање страха и вишедеценијских стега, било је фатално по многе источноевропске режиме за које се мислило да су толико јаки и затворени. Тешко је поверовати да би се стара Југославија очувала да је на чело Србије дошао Драшковић или Мићуновић те 1991. године, док исто тако многи верују да се не би распала на најгори могући начин – у ватри и крви. Распала се и Чехословачка, па су везе између Чеха и Словака све време остале јако добре.

Вук Драшковић, који је тада важио за најјачу опозициону личност, заговарао је промену система, и позивао се на демократизацију и националну обнову државе. Како касније, у духу новијих изјава и политичког курса Драшковића, та „национална обнова државе“ звучи смешно…

Тог 9. марта Вук Драшковић је са терасе звао на немире и братоубилачки рат на улицама Београда. Са своја три високо подигнута и раздвојена прста поделио је Србију на „стару“ и „нову“, на партизане и четнике, на комунисте и националисте, на добре и лоше. Поделио је Србе и никада није кренуо у одлучујући бој за одбрану тих националних интереса о којима је стално причао.

„Председник Републике пред собом има два таса: на једном су ваши животи, животи многих милиционера (јер чујем да су наши момци у окршајима заробили аутоматско оружје), на том тасу су слобода и част Србије, мир, а на другом пет оставки и један деманти. Нека председник републике одлучи шта ће, ја сам одлучио: водићу вас на телевизију решен да погинем!“, поручивао је Драшковић са балкона позоришта.

Слободан Милошевић је организаторе и учеснике демонстрација назвао „снагама хаоса и безумља“. Милошевић је после 5. октобра завршио како је завршио. Драшковић је још увек ту. И даље мути воду, свађа народ. Некрунисани „краљ тргова“ налази се на изборним листама СНС-а. Зарад нове улоге које му је доделио Брисел, или нека друга адреса, пљује по свима којима је Србија у срцу. Од националисте са примесама шовинисте каквим се представљао током ’90-их, у међувремену је еволуирао и постао „пацифиста“ и борац за права свих народа осим српског.

Човек са стотину лица

Почетком ’90-их се борио за рехабилитацију Драже Михаиловића и четничког покрета, био један од првих на Равној гори на коју више не сме да дође и на којој је недавно спаљена застава његове странке у којој скоро више нико није остао осим њега и његове жене (слично случају ЛДП-а и Чедомира Јовановића). Био је један од најгласнијих ратних хушкача – термин који сада сви воле да користе и који је често у употреби – и себе представљао као врховног команданта Српске гарде, а данас све оне који су бранили српство етикетира као ратне злочинце.

Једино у чему је Драшковић био доследан јесте његова недоследност која је била подређена једном циљу – да буде нови српски месија. Прошао је пут од ватреног комунисте до набријаног антикомунистичког дисидента и радикалног националисте, „борца“ за мир који је слао своје добровољце на ратишта у Хрватској, жестоког противника Слободана Милошевића („Милошевић је највећи злотвор српског народа“) до његовог апологете („Милошевић је борац за мир“) и блиског му сарадника (потпредседник српске владе) да би сада, након свега, био проевропски човек и ватрени заговорник уласка Србије у НАТО.

Родио се у партизанској породици из источне Херцеговине као дете „воза без возног реда“ 1946. године у банатском селу Међа, где су се његови уселили у кућу протераних Немаца. Како у тој збрци није познат дан његовог рођења, отац му је као комунистички „верник“ уписао 29. новембар – Дан Републике Југославије. Но, нису се снашли на повећем имању те се враћају у очево родно село Сливље у Херцеговину.

У Београду уписује Правни факултет, а шездесетосмашке протесте на београдском универзитету пратио је са стране и провоцирао бунтовне студенте, као син капетана Југословенске народне армије, машући Стаљновим књигама.

Након завршетка факултета, користећи повластице доброг идеолошког порекла, винуо се као део комунистичке номенклатуре у воде режимског ухљебљења. Ради у Танјугу, а у складу са правоверним несврстаним тенденцијама, шаљу га као дописника у Лусаку, одакле се осрамоћен вратио јер је, или не знајући добро енглески или због неслане шале западњачких новинара, послао у свет измишљену вест о нападу Родезије на Мозамбик. То што је његова афричка авантура завршила неславно није га омело у даљој партијској каријери. Постаје шеф информативног кабинета шефа савезних синдиката Мике Шпиљака. И ту се, у кабинетима синдиката, крајем седамдесетих година догађа ефектни вратоломни салто мортале и Вук Драшковић се од једног неприметног апаратчика у потрази за подебљом државном корицом хлеба с мало маслаца и кавијара претвара у ватреног српског националисту.

Пушта косу и браду, затвара се у двоетажни петособни стан који је добио од државе и пише роман Нож. Да ли му је нашкодило замбијско сунце или му је узаврела источнохерцеговачка крв, никада нећемо сазнати, али Драшковић постаје дисидент, књиге му се забрањују, постаје мистик српског национализма. „Зашто ви из СПЦ-а поисламљени, поунијаћени и поримокатоличени наш свет по Санџаку, Косову, Босни, Далмацији или Херцеговини одбијате од свог националног стабла и корена“, приговораће  месијански СПЦ-у 1988. године. Касније ће то сто пута срамно порећи, али и изговорити сто пута теже квалификације, те показати да у свом том његовом хаосу и те како има реда. Са својим венчаним кумом Војиславом Шешељем на „српски Божић“ 1990. године у Старој Пазови оснива Српску народну обнову, када велича четнички равногорски покрет, те најављује сједињење свих српских земаља од јужне Србије (Македоније) до „старе српске луке Ријеке“.

Остварени писац, неостварени политичар, др Џекил и мр Хајд. И Југовић и Османовић. Човек невероватног литералног талента, али и јадне и погрешне перцепције реалне политике. Сарадник свих служби. Камен у ципели српске борбе за очување националних интереса. Интимус највећих криминалаца данас, М. Ђукановића и Б. Мићуновића. Материјалиста пар екселанс. Роб амбиција своје супруге. Патолошки мрзитељ свега српског. Јалови политичар, лишен личног става и интегритета.

Као највећи противник „злог Милошевића“ постао је за време још једног страшног времена потпредседник владе коју је водио Милошевићев кадар Мирко Марјановић, иако је месец раније тврдио да ни мртав неће у коалицију с Милошевићем. Људи су поново гинули, а он је већ припремао терен да промени табор. Онда се посвађао са истима онима са којима се „борио“ против Милошевића и почео да пљује по српском народу, називајући га геноцидним. Од националисте до највећег издајника требало му је само 10 година. А од писца до милионера који иде као гост у Белу кућу – исто толико. Човек за све режиме!

***

Пре тачно 30 година западни агент са брадом и белим мантилом покушао је да изазивањем нереда и крвопролића на улицама српске престонице обори легитимну власт и српски народ на превару, користећи се литерарним залеђем лажног дисидената, те псеудонационалистичком и шовинистичком симболиком и реториком, супротстави и отворено сукоби са ЈНА. И на тај начин непријатељима српства олакша, појефтини и убрза његово привезивање за стуб срама и извођење пред стрељачки НАТО строј. Број Вукових присталица је, до готово у децималу, одговарао претпостављеном процентуалном узорку социо-патолошког удела образовно недовршених под-просечњака са манијакалном латенцијом и лошим општим васпитањем и недореченим осећањем одговорности. Држава је тог 9. марта 1991. године успела да се одупре и сломи здружени удар пете колоне и криминалних структура.

Вук Драшковић је запалио националистичке страсти и узбуркао српске фрустрације гомилане под Брозовом влашћу, направио још једну српску драму (трагедију) да би се сада показало да је хтео тада оно што је  постигнуто касније: марионетски режим у служби Запада. Наравно, разлика је у томе што је Вук хтео да смени власт, која је избарана три месеца раније са највећом већином у историји, док су неки други касније прво добили на изборима па кренули у извршавање задатака.

Здрав разум је тада надвладао, Вук је потрошен и српска нација је одолела тој замци, али поменути друштвени слој се, после темељније, ратне припреме терена, ојачан и са џеповима напуњеним маркама и марихуаном, поново појавио на истој сцени 5. октобра 2000. године. Припадници криминалних структура и пете колоне овај пут су били јачи. Епилог је познат – држава нам је трипут мања, а њих је трипут више.

Све оно што се десило после је историја која полако слаже своје коцке у мозаик, у ком свако добија своје место које заслужује.

Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Борисав Јовић, „Књига о Милошевићу“, Никола Пашић, Београд  2001.

[2] https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:725287-Varljivi-mart-u-Beogradu-1991-godine

[3] https://www.bunarblog.com/demonstracije-9-3-1991/

[4] Вељко Кадијевић, „Моје виђење распада – војска без државе“, Београд 1993.

[5] Исто.

[6] Милан Видојевић и Драгољуб Булат, „Вруће везе“, Београд, 2000. (У књизи се налазе стенограми поверљивих телефонских разговора кључних актера предратних и ратних догађања у Југославији)

Насловна фотографија: Jean-Michel Turpin/Gamma-Rapho via Getty Images

Извор Нови Стандард