Dara iz Jasenovca ili kako Srbi ne razumiju ustaško zlo?
Trebalo je proći više od sedam desetljeća da se u Srbiji snimi film o jednom od najmonstruoznijih genocida koje je čovječanstvo zapamtilo (ako ga uopće pamti), a povijest ljudskog roda je povijest genocida, zločina, grijeha i pobune ljudi protiv Boga.
Nikad neću zaboraviti suze Hrvata, bivšeg jasenovačkog logoraša, koji je tada već kao sjedi starac prepričavao događaj kojem je svjedočio u logoru. Pedeset godina je jako puno vremena, pa ipak, plakao je kao dijete dok je opisivao kako je izvjesna ustašica Marija ubijala bebu udaranjem glave o zid.
Ljudski um ne može pojmiti razmjer tog zla. Jasenovac nije bio neka izolirana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava. Četiri godine pakla na Zemlji.
Nije moguće ni u jednoj knjizi, niti na jednom filmu prikazati ono što se tada događalo. Svakako je pohvalno što je netko pokušao to ekranizirati, što je film prikazan na RTS-u, što je država stala iza projekata.
Međutim, ponovno se (nakon katastrofalne serije "Nemanjići") pokazuje da Srbi nisu u stanju snimiti dobar film o sebi i svojoj povijest, ako nije sa autošovinističkih pozicija. Ako se sami sebi ne rugaju.
Problem filma nisu ni patetika ni crno-bijeli prikaz karaktera. Svaki hrvatski ratni film ili svaki film o Srebrenici ima sto puta više patetike. I može li među ustaškim čuvarima u dječjim logorima itko biti ne bijel, nego i tamno-svi?
Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu publiku nije objasnio tko je i zašto pobio stotine tisuća Srba, Židova, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom.
U jednom ovakvom filmu atmosfera pakla se ne postiže brutalnim scenama nasilja ni divljačkim ispadima ustaških zlikovaca i to je najveći promašaj filma. Režiser i scenarist pokazali su potpuno nerazumijevanje povijest, duha onog vremena, duha ustaškog klero-fašizma. Oni ustaše prikazuju kao neke alfa nasilnike iz kraja, gnjevne vođe navijača, Zemunce, Velju Nevolju. Ne, ustaše su bile hladni i mirni sadisti, zlobni i pakosni, ljigavi, ali staloženi.
Da sam ja snimao film, za uloge ustaša koristio bih današnje negiratelje ustaškog genocida, Igora Vukića i njegovu besramnost kojom negira pokolje u Jasenovcu, Stjepana Razuma i njegovu perverznu mirnoću, Romana Ljeljka i onaj pogled prevaranta. Režiser, scenarist i glumci trebali su gledati nastupe u hrvatskom saboru Hrvoja Zekanovića i sladostrasnu mržnju kojom govori o Srbima, fanatičnost Karoline Vidović Krišto, lukavost Željke Markić ili pasivnu agresiju Vlatke Vuković dok izjavljuje da dječje logore nisu osnovale ustaše nego crveni križ. Trebali su prisustvovati propovijedima biskupa Košića. Ili bar, ako im je bliže, otići u krug dvojke, poslušati Sonju Biserko, Dubravku Stojanović, Nikolu Samardžića, Svetislava Basaru...
Bez obzira na sve mane filma, pustio sam suzu na kraju...
Naš Bog je Bog živih, a ne mrtvih, kao što kaže evanđelje po Ivanu. I svi jasenovački mučenici sada su, neka im je vječna slava u Bogu. Suština Isusove poruke je praštanje, ali oprostiti možemo samo onome tko se pokajao!!! A gore spomenuti likovi, svojim narativima o vječnoj srpskoj krivici i Srbima kao bizanticima i primitivcima, svojim negiranjem genocida, svojim pravdanjima zločina nad civilima, tarcima, ženama i djecom, po drugi puta ubijaju te žrtve. Ponovno stvaraju preduvjete za nove ratove i genocide, za nove krugove pakla.
Ne mogu Srbi shvatiti to zlo. I bolje da ne mogu.
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=966853577182132&id=100015724959291
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР ГОРАН ШАРИЋ: Како Срби не разумију усташко зло?
foto: printscreen youtube
Требало је проћи више од седам деценија да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човјечанство запамтило (ако га уопште памти), а историја људског рода је историја геноцида, злочина, гријеха и побуне људи против Бога.
Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као сједи старац препричавао догађај којем је свједочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дијете док је описивао како је извјесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид.
Људски ум не може појмити размјере тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи. Није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало. Свакако је похвално што је неко покушао то екранизовати, што је филм приказан на РТС-у, што је држава стала иза пројеката.
Међутим, поновно се (након катастрофалне серије “Немањићи”) показује да Срби нису у стању снимити добар филм о себи и својој историји, ако није са аутошовинистичких позиција. Ако се сами себи не ругају.
Проблем филма нису ни патетика ни црно-бијели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дјечјим логорима ико бити не бијел, него и тамно-сви?
Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом.
У једном оваквом филму атмосфера пакла се не постиже бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца и то је највећи промашај филма. Режисер и сценариста показали су потпуно неразумијевање историје, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Они усташе приказују као неке алфа насилнике из краја, гњевне вође навијача, Земунце, Вељу Невољу. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени.
Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негаторе усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценариста и глумци требали су гледати наступе у хрватском Сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него Црвени крст. Требали су присуствовати проповиједима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару…
Без обзира на све мане филма, пустио сам сузу на крају…
Наш Бог је Бог живих, а не мртвих, као што каже јеванђеље по Ивану. И сви јасеновачки мученици сада су, нека им је вјечна слава у Богу. Суштина Исусове поруке је праштање, али опростити можемо само ономе ко се покајао!!! А горе споменути ликови, својим наративима о вјечној српској кривици и Србима као византицима и примитивцима, својим негирањем геноцида, својим правдањима злочина над цивилима, старцима, женама и дјецом, по други пут убијају те жртве. Поновно стварају предуслове за нове ратове и геноциде, за нове кругове пакла.
Не могу Срби схватити то зло. И боље да не могу.