Први дипломатски односи између Русије и Црне Горе успостављени су 1711. године. У то вријеме, на челу Русије налазио се цар Петар Велики (1672-1725), а у Црној Гори на челу духовне и световне власти био је владика Данило (1670-1735). Идеју да се успоставе контакти са православним хришћанима на Балкану дао је руски цар, а разлог је био руско-турски рат. Петар Велики је преко својих агената, који су били добро распоређени у Европи, са циљем да проуче политичке, економске и војне прилике, такође сазнао да на Балкану има један народ који је словенски и који има исту вјеру и сличан језик руском.
У том контексту, важно је истаћи Петра Толстоја, савјетника руског цара, који је у првој деценији 18. вијека стигао у Боку которску и послао допис руском двору, између осталог, и о Црној Гори. Међутим, главни утицај на то питање имао је гроф Сава Владиславић (Србин поријеклом из Херцеговине), најближи царев сарадник, који је сугерисао цару да пошаље два официра међу Србе у Црној Гори да се на терену увјере какво је стање у Црној Гори.
Та два руска официра била су пуковник Михаило Милорадовић (поријеклом из чувене српске породице из Херцеговине) и капетан Иван Лукачевић (Србин поријеклом из Подгорице), који су стигли у Боку Которску у јулу 1711. године. Ова прва званична руска мисија у Црну Гору имала је велики историјски значај, и са њом је уграђен угаони камен у темеље руско-црногорских односа који трају већ више од триста година.
Владика Данило је сматрао да је потребно да лично обавијести племенске главаре о поруци коју је добио од руског цара. На великом збору на Цетињу владика је одржао говор у коме је, између осталог, рекао:
„Ми смо, љубазна браћо Црногорци, чули и сазнали да имамо негђе далеко на Истоку христијанскога цара и свагда смо жељели знати за њега и његово царство; али како смо у овим горама са сваке стране затворени – нијесмо о томе могли ништа сазнати и разумјети, али, ево данас, благодарећи Богу, царске посланике видимо међу нама. Ево његове царске грамате у рукама имамо, а његови посланици нису туђинци, него наша браћа Срби, који нам кажу да је Петар Велики император и самодржац од све Русије. Он ратује с Турцима и не тражи друге славе, него да цркве Христове и манастире ослободи, и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма турскога избави. Ми смо с Русима једнога племена и једне вјере. Оружајте се, браћо моја Црногорци, па и ја са вама. Не жалећи ни имања ни живота, готов сам с вама поћи на службу цару христијанскоме, молећи преблагога Бога да нам буде помоћник и путеводитељ.“
ВЛАДИКА ДАНИЛО
По доласку у Грбаљ, пуковник Милорадовић је почео да окупља Црногорце који су били спремни да заједно са „браћом Русима“ крену против Турака. Како Милорадовић каже, он је организовао око 6.000 људи и био спреман да изврши постављен задатак. Међутим, неуспјех руских трупа на Пруту, као и лоша организација и припрема црногорских бораца, утицали су на то да овога пута ангажовање православног становништва на Балкану у борби против Османског царства није успело. Устанак није добио потребан замах услед подривачке активности турских агената, архиепископа Бара и венецијанских убјеђивања. Петар Велики је обавијестио владику Данила о томе да је принуђен да склопи с Турцима мир и савјетовао му да се неко вријеме склони.
Године 1714. Црна Гора сопственим снагама није успјела да се супротстави нападу босанског везира Нуман-паше Ћуприлића. Владика Данило је крајем 1714. године напустио Цетиње и упутио се у Русију. Петар Велики је срдачно примио владику Данила и дао му 5.000 рубаља, затим 3.400 рубаља за путне трошкове, 16 златних медаља, 5.000 рубаља и 1.000 златних дуката за црногорске главаре, те 1.600 дуката за пострадали народ. Данилово путовање имало је важан историјски значај за успостављање дугорочних, пријатељских руско-црногорских односа.
Након повратка у Црну Гору, владика је наишао на известан отпор код неких племенских главара према његовој политици, која је тежила добрим и блиским односима са Русима. Код дијела главара у Црној Гори је владало мишљење да је Русија предалеко и да пре свега треба имати најближе односе са Венецијом. Међутим, владика Данило је упорно бранио своју русофилску и православну оријентацију и са таквим чврстим ставом је и умро.
Владику Данила је наслиједио владика Сава Петровић Његош 1735. године, који је био сушта супротност владици Данилу, како по својим личним особинама, тако и по политичким увјерењима. Владика Сава је био миран и прилично повучен човјек, који се последњих година живота одавао пићу. Он је био више везан за Венецију него за Русију, сматрајући да се Турци свете Црној Гори и предузимају казнене експедиције јер је Црна Гора привржена својој православној браћи на истоку.
Међутим, пошто је народ Црне Горе био за одржавање најближих односа са Русијом, владика Сава пред зиму 1742. године одлази у Русију да се представи као нови духовни поглавар и да прикупи финансијску помоћ за Црну Гору. Владика Сава се руском двору представио као „митрополит скендеријски и приморски и Црне Горе повелитељ“. Владика је царици Јелисавети изнио тешко стање у ком се налази Црна Гора, после сарадње са Русијом 1711. године.
Царица Јелисавета одобрила је помоћ Црној Гори у износу од 3.000 рубаља, што је била велика сума у том периоду, плус да се исплате путни трошкови владици Сави и његовој пратњи. Поред наведеног, за Саву су одвојили богату архијерејску одежду, црквене књиге, иконе. Оно што је важно истаћи јесте да владику Саву није примила царица, како је то учинио Петар Велики када је долазио владика Данило. Разлог је вјероватно тај што су до руског двора стигле информације о Савиној наклоњености католичкој Млетачкој републици.
Међутим, Савина мисија имала је важан политички значај, јер је допринијела успостављању редовних односа Црне Горе и Русије, која се наставила са исплатом новчаних субвенција Цетињској митрополији. Да су руски агенти били одлично информисани и да су одрадили одличан посао упознавајући руски двор у вези понашања владике Саве најбоље показује писмо које је владика Сава, после повратка у Црну Гору 1744. године, упутио млетачком дужду:
„Праведни принципе, ми ниже именовани понизно и умиљато поклањамо се вашој праведности и за испунит наш дуг давамо ви на знање како фалећи господа Бога здраво смо се врнули на нашу крајину од пута на којему смо били у Мошковију (Русију) и сада смо на служби ваше милости.“
Међутим, за вријеме Савиног дугог одсуства из Црне Горе, први пут је до пуног изражаја дошао један други Петровић Његош – архимандрит Василије, владичин блиски рођак. Он је касније и поред живога Саве постао владика. Владика Василије Петровић Његош био је човјек од акције, неуморан у оставиравању својих циљева. Оно што је важно истаћи јесте да је владика Василије био изузетно одан Русији а сумњичав према католичкој Венецији. Тежња Црне Горе за тјешњим односима са Русијом посебно се испољила за вријеме владике Василија, који је као сауправитељ слабог и безвољног митрополита Саве, педесетих и шездесетих година 18. вијека, фактички одређивао спољнополитички курс Црне Горе.
Патријарх Арсеније (трећи) Јовановић на инсистирање Василија, даје му одобрење да отпутује у Русију. У Петроград је стигао у септембру 1752. године и у Русији провео безмало годину и по дана. За то вријеме, Василије је био веома активан. Тамо је имао сусрете са утицајним државним и црквеним личностима, које је информисао о животу свога народа, молио за континуирану помоћ за издржавање црногорске армије, опет се изјашњавао о сврсисходности стављања Црне Горе под руски протекторат. Тамо је објавио своју књигу Историја о Црној Гори. Књига је имала више издања и била преведена на француски и италијански. Издавање ове књиге у Русији било је подстакнуто политичким циљевима: наиме, руском двору и руским великодостојницима требало је указати на значај владичине уже домовине која је, према тој књизи, била „најзначајнији дио српства“!
Међутим, руска влада није могла да узме Црну Гору под протекторат, немајући „јасноћу“ у погледу њеног „међународно-правног положаја и односа са Турском“. Ове сумње нијесу биле без основа: за вријеме одсуства Василија, Црна Гора се помирила са Турцима и чак је почела да Порти исплаћује данак. Све ово је збуњивало руски двор, јер, на крају крајева, њихов саговорник није био шеф државе, већ црквени пастир. Што се, пак, материјалних поклона тиче, они су превазишли очекивања госта: било му је дато 5.000 рубаља за награде најзаслужнијим Црногорцима и обнову цркава и манастира, 2.000 рубаља као компензација за путне трошкове, а такође и надокнада за десетогодишње обустављање исплата Цетињском манастиру за период од 1743. до 1753. године.
ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ
Међутим, крајем 1756. године, Турци су напали Црну Гору, која се нашла у врло тешком положају. Млечани су одмах затворили границу и ставили Црну Гору у клинч. Чак ни Брђани и Херцеговци нису послали трупе у помоћ Црногорцима. У жељи да подигне морал Црногорцима, владика Василије је на Цетињу развио руску заставу. Међутим, испоставиће се да је његов борбени дух био слаб, тако да владика Василије тајно бјежи са Цетиња у Сењску Ријеку. Турци су поразили Црногорце, а резултат овог турског похода био је тај да су Црногорци платили Турцима харач и обећали пуну лојалност Отоманској царевини. После тога, Турци су се повукли. Владика Василије је из Сењске Ријеке слао писма на Цетиње, бодрећи становништво и обећавајући им помоћ из Русије.
Василије је 1758. године по други пут посјетио Санкт Петербург. Ипак, овога пута му је био указан нешто уздржанији пријем. Између осталог, дошле су до изражаја клевете, и то из митрополитовог окружења, које су указивале на то да је он ситуацију у Црној Гори, наводно, представљао необјективно, у свијетлу повољном прије свега за њега. Као одговор, Василије је предложио да се у Црну Гору упути руски представник ради упознавања са стањем ствари на лицу мјеста.
Царица Јелисавета потписала је посебну повељу Црној Гори, у којој им је изражавала захвалност и обавјештавала их да ће им сваке године издвајати 15.000 рубаља помоћи, под условом да се међу њима успостави „добар поредак и слога“. Савјетовала им је да новац употријебе за куповину војне опреме и формирање стајаће војске „са добром дисциплином“.
Митрополит се вратио у Црну Гору заједно са пуковником С. Ј. Пучковим, који је у Цетињу боравио око два мјесеца. У његовом присуству, између осталог, одржан је избор суда племенских главара, који је био предвиђен за спровођење у живот одлука народних скупштина. Пучков је у Црној Гори детаљно испитао стање на терену, и његов извјештај није био повољан. У свом извјештају, пуковник Пучков је Црногорце описао као недисциплинован и самовољан народ. Цркве су биле у биједном стању и једва да су изгледале као храмови, иако је Русија за њих издвајала значајна средства. За то је Пучков пре свега кривио владику Василија. Извјештај С. Ј. Пучкова није остао без последица. Због њега су Црногорци били принуђени да на субвенције у износу од 15.000 рубаља забораве, али је финансирање Цетињског манастира црквеним каналима настављено.
Доласком на пријесто Катарине II, руска влада у почетку такође није сматрала потребним активирање своје политике према Црној Гори, самим тим не желећи заоштравање односе са Турском. После извјештаја Пучкова, у Русији се сматрало да од слабо уређене Црне Горе Русија не може имати значајније користи, осим проблема.
КАТАРИНА II
Рачунајући, ипак, да ће издејствовати од руске владе већу пажњу за црногорске проблеме, међу којима је Василије Петровић посебно истицао заштиту од турске агресије, године 1765. он је стигао у Санкт Петербург. Тамо је 6. новембра, заједно са другим свештеним лицима, владика присуствовао литургији у дворској цркви и у присуству царице одржао говор. Митрополиту Василију, међутим, није било суђено да дочека резултате своје мисије. Разбољевши се од упале плућа, марта 1766. је умро и био сахрањен у Александро-невској лаври. Тако високо одавање почасти владици Василију Петровићу је у складу с његовим настојањем да се у Црној Гори изгради дуговечни темељ руског култа. На надгробној плочи био је исклесан натпис:
„На овом мјесту сахрањен је његова светост митрополит црногорски и трона српског егзарх Василије Петровић, рођен прије 57 година, а представио се марта 10. дана 1766“.
Међутим, важно је истаћи да је улога владике Василија за односе Русије и Црне Горе била пресудна. Ако је владика Данило успоставио дипломатске односе са Русијом, владика Василије је усадио руски култ међу становништво у Црној Гори. Владика Василије је честим лијепим причама о Русији, честим путовањима у Русију, са намјерно прављеним култом Русије међу широким народним масама, учинио да се у Црној Гори створи безгранична вјера у Русију. Љубав коју је Василије усадио у Црној Гори према Русији се није могла наћи ни у једној другој балканској области, и то се мора имати у виду када се говори о Василију, и за то му треба одати признање. Такође, Василије је био и одани Србин. Он је 1763. године ковао план о стварању уједињене српске државе, која би поред Црне Горе обухватала Србију, Босну, Далмацију, сјеверну Албанију, Бугарску и војну границу. У принципу – највећи дио Срба под турском и аустријском влашћу. Иако за остварење тог плана није било никакавих геополитичких услова, то свакако говори колико је владика Василије био национално свјестан Србин.
Колико је руски култ био снажно присутан у Црној Гори, видимо најбоље по полукомичним дешавањима после смрти владике Василија. Наиме, уз Божићне пости 1766. године стигао је у Маине извјесни видар. Ту му је, још увијек се не зна тачно под чијим утицајем, дошла идеја да се прогласи за руског цара Петра III, који је некако избјегао смрт у Русији. Вјероватно је ово рађено у договору са неким људима који су били са владиком Василијем у Русији. Шћепан Мали се прогласио за цара 1767. године, и прогласом позвао становнике Црне Горе да буду сложни. У прогласу се Шћепан Мали потписао као „Шћепан Мали и најнижи од свих на свијету, добар с добрима“. И тада је било мудрих људи у Црној Гори којима је све то дјеловало немогуће, али захваљујући људима као што је био Вуко Марков из Маине, који је био пратилац владике Василија у Русији, ревносно се ширио глас да је то руски цар.
Све ово је изазвало озбиљно неспокојство руског двора, гдје се пажљиво пратило шта се дешава у Црној Гори. Проблем са лажним представљањем Шћепана Малог био је у томе што је стварни цар Петар III био некада муж руске царице Катарине II, која је управо у то вријеме ступила на престо. Као резултат свега, Катарина II је 1768. године наредила да се у Црну Гору упути капетан Г. Мерк са писмом, којим је позивала да се самозванац ухвати и осуди. Због контрамјера Венецијанаца Г. Мерк није могао да стигне у Црну Гору, што је код царице изазвало бијес.
У вези са почетком руско-турског рата 1768-1774. године у владајућим круговима Русије, под утицајем главнокомандујућег средоземне експедиције А. Г. Орлова, који се тада налазио у Италији, скован је план увлачења балканских народа у рат против Османске империје. У контексту тог плана, сазнавши да Шћепан Мали успјешно проводи реформе и да је његово име популарно не само у Црној Гори већ и у околним српским племенима, Катарина II је одлучила да га користи као савезника, забранивши му, притом, да се представља као Петар III.
Катарина II је упутила у Црну Гору делегацију на челу са кнезом Долгоруковим 1769. године. Руска мисија допремила је у Црну Гору оружје и царичино писмо са позивом „благочестивим грчким и словенским народима“ да наступају заједно и да „прегазе несносно ропство злих Агарјана“. Толико неконкретна адреса примаоца царичине посланице објашњавала се, очигледно, њеним одсуством да назове име самозванца.
У Црној Гори је Ј. В. Долгоруков провео неколико мјесеци и послије прилично сложених перипетија, након којих је посебно Шћепан Мали био ухапшен, кнез је заједно са мисијом био принуђен да напусти земљу. Пред одлазак, увјеривши се да самозванац заиста има ауторитет у Црној Гори и да је способан да као савезник Русије предводи антитурску борбу, Долгоруков је Шћепану Малом уручио звање руског официра, официрски мундир и растао се са њим крајње пријатељски.
За вријеме рата Црногорци нису предузели неке значајније акције против Турака, него су по свом старом обичају вршили четничке препаде. Без помоћи Млечана, Црна Гора није била у стању извршити озбиљнији поход. Такође, Шћепан Мали је у љето 1770. године страдао. Приликом пробијања једног пута мина га је ранила, осакативши му једну руку и десно око. Убрзо је, септембра 1773. године, Шћепан Мали нађен заклан у својој соби. Заклао га је његов слуга Грк у кога је Шћепан имао огромно повјерење, а овај је то урадио, према општем увјерењу, потплаћен од скадарског паше.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
Славиша Батко Милачић је историчар из Црне Горе и сарадник Новог Стандарда
https://www.standard.rs/2020/10/12/istorija-odnosa-rusije-i-crne-gore-1/