Перфидна Пољска политика пред избијање Другог светског рата [ИСТОРИЈА]
Међунардни суд у Нирнбергу је у јесен 1946.године једном за сва времена пресудио, да је нацистичка Немачка, тачније њени истакнути политички и војни руководиоци подржани немачким индустријалцима и банкарима, главни кривац за агресивни ратни сукоб који је покренут 1939.године.
Упркос томе, 80 година после завршетка Другог светског рата, поново се на Западу али и бројним источноевропским земљама могу чути теорије о једнакој кривици нацистичке Немачке и Совјетског савеза за његово избијање.
Савремена Русија се још једном суочава са покушајем грубог ревидирања исхода Другог светског рата, кроз лансирање теорија да је цео рат поседица незајажљивих жеља „два тиранска дикатора- Хитлера и Стаљина“, који су своје тоталитарне иделогије покушали да наметну целом свету. Ову мантру која је део шире антируске кампање, данас сверсрдно подржавају водећи политички кругови у савременој Пољској, који медијски обликују свест тамошњег народа, да је Пољска 1939.године уништена заједничким снагама нацистичке Немачке и Совјетског Савеза.
Пољска је постала прва жртва у ратном походу који је организовала нацистичка Немачка. За време Другог светског рата Пољска је према званичниим подацима имала између 5,52-5,82 милиона жртава. Међутим, поставља се питање да ли је улога саме пољске државе уочи почетка Другог светског рата, тачније њеног политичког врха, била тако беспрекорна?
Долазак нациста на власт 1933.године, довело је до почетка обимног наоружавања немачке армије и директних позива на ревизију Версајског уговора, што је поново усијало безбедносну ситуацију у Европи. Континенту је био потребан сигуран систем безбедности, да се не би опет поновио велики рат. Совјетски Савез је међу првима предложио стварање система колективне безбедности у Европи.
Наиме, 14.децембра 1933.године СССР је Пољској предложио потписивање заједничке декларације, који је гарантовала очување независности и неповредивости граница Прибалтичких држава.
Међутим, већ 26.јануара 1934.године, у Берлину је објављена немачко-пољска „Декларација о ненападању“, што је означавало сагласност Пољске, да ће сачувати своју неутралност у случају ратних дејстава Немачке против трећих земаља?
Након тога, пољско руководство није сматрало нужним да и са СССР започне сличан пакет преговора о безбедносним питањима.
Поред тога, уз помоћ пољског руководства Немачка је торпедовала идеју формирања Источног пакта, који би обухватио споразум између земаља Источне Европе, уз међусобно гарантовање неповредивости државних граница и узајамне помоћи приликом одбијања спољне агресије. Хитлер и пољски министар иностраних послова Бек, потврдили су своју решеност да „неће допустити обезвређивање немачко-пољског споразума потписаног 26.јануара 1934.године, приступањем новим колективним договорима“.
На путу политике помирења према нацистичкој Немачкој коју су спроводиле земље западне демократије (Велика Британија и Француска), пољска дипломатија је после аншлуса Аустрије и почетка „кризе у Чехословачкој“ 1938.године, проценила да је настало право време за реализацију пројекта „Велике Пољске“. Пољско руководство је имало територијалне претензије ка суседној Чехословачкој (рејон Тешина). Министар Бек је ове претензије формулисао као „потребе локалне природе“, што је довело до погоршања пољско-чехословачких односа.
Приликом највеће ескалације чехословачке кризе до које је дошло у августу месецу 1938.године, на пољско-совјетској државној граници је примећена снажна активација пољске војске. Пољска се није само спремала да се супротстави евентуалној интервенцији копнених јединица Црвене армије преко њене територије, него је ојачавала и јединице своје противавионске одбране у намери да отвори ватру на сваки совјетски ваздухоплов, који би покушао да прелети преко пољске територије.
29/30 септембра 1938.године, у Минхену је организована међународна конференција у којој су учествовали лидери Велике Британије, Француске, Немачке и Италије без учешћа председника Чехословачке, која се завршила заједничким потписивањем Минхенског споразума. Иако Пољска није учествовала на Минхенској конференцији, њена улога у овом осетљивом периоду у коме се спремала акција распарчавања Чехословачке се оцењује као веома подла и покварена. Она је у овој ситуацији подржала про-немачку позицију, сматрајући да ће на тај начин ојачати њен политички утицај у Централног Европи.
Пољска, која је за своје потезе имала подршку Хитлера, узела је активно учешће у акцији разбијања Чехословачке. 30.септембра 1938.године, пољски изасланик је предао чехословачком министру спољних послова дипломатску ноту, у којој ултимативно захтева предају три региона у Шлезији: Фриштат, Тешин и Јаблунков. 1.октобра 1938.године чехословачко руководство је капитулирало пред овим пољским ултиматумом.
Са друге стране, СССР је оштро осудио Минхенски споразум. Поред тога, совјетско руководство није могло да дозволи покушај стварања велике антисовјетске коалиције, у којој су учествовале Велика Британија и Француска, као и непосредни саучесници у разбијању Чехословачке – Пољска и Мађарска.У ситуацији повећања опасности од рата са нацистичком Немачком, војно-политичко руководство СССР није имало друго решење него да привремено одступи од сопствених националних интереса и окрене се реал-политици.
У овим кризним годинама Пољска се определила да отворено и без устезања заигра на карту нацистичке Немачке. Далеко пре совјетско-немачког споразума о ненападању из августа 1939.године, на преговорима између министара спољних послова Рибрентропа и Бека, који су се одржали у Минхену јануара 1939.године, пољски министар није скривао да „Пољска има територијалне претензије на Совјетску Украјину и излазак на Црно море“.
Међутим, рачуница пољских владајућих кругова у којој су сматрали да ће имати корист од шуровања са Немцима када је у питању антисовјетска основа, показала се као веома лоша, тачније катастрофална. 26. марта 1939. године Јоаким Рибентроп је у разговору са пољским амбасадором у Берлину Липским, практично испоставио ултиматум пољским властима око припајања Гдањска Немачкој. Овај немачки захтев је Пољска са гнушањем одбила. На основу наређења које је Хитлер издао својој Врховној команди из 11.априла 1939. разрађен је план кодног имена „Вајс“ који је за циљ имао напад на Пољску и њену ликвидацију као државно-правног субјекта. Операција „Вајс“ је морала да почне најкасније до 1.септембра 1939.године. У складу са одбијањем захтева који је пољском амбасадору уручио министар Рибентроп, Немачка је унилатерално изашла из немачко-пољске декларације потписане 26.јануара 1934.године и почела припреме за рат.
Пољско руководство је новонасталој ситуацији полагало наде на гаранције Велике Британије и Француске, али судећи по изјави британског амбасадора у Немачкој Н. Хендерсона, “суштина гаранција које су дате Пољској се односе на обезбеђивање подршке овој земљи да путем преговора постигне споразум са Немачком”. Хитлер је такође веровао да “Француска и Енглеска, без обзира на гаранције које су дате Пољској, неће ући у рат”.
Познато је да су преговори између СССР-а и политичких представника Велике Британије и Француске који су одржани 23. августа 1939. године, о заједничкој акцији и циљу одбијања евентуалне агресије нацистичке Немачке завршени неуспешно, искључивом кривицом Пољске и Румуније, који су категорички одбиле транспорт совјетских трупа преко своје територије.
У таквој веома сложеној војно-политичкој ситуацији совјетском руководству није преостало ништа друго него да ступи у контакт са Немачком, и 23.августа 1939.године потпише Договор о ненападању (познатији као пакт Молотов-Рибентроп).
Са позиције националних војно-стратегијских и геополитичких интереса Совјетског Савеза, договор са Немачком је био изнуђен, али прилично рационалан потез у тим специфичним и турбулентним историјским околностима. Главни циљ руководства СССР је био да се у том моменту „купи“ неопходно време за неминован судар са нацистичком Немачком, кроз реформу и осавремењивање сопствених оружаних снага али и померања линије разграничења даље на запад. Осим тога, Совјетском Савезу је због учешћа у конфликту са Јапаном на реци Халкин-Гол, претила опасност отварања још једног фронта.
Треба напоменути да овај договор није вођен у консопиративним, тајним условима као што је то било у већини случајева у том предратном времену. О томе сведоче англо-немачки преговори који су у тајности вођени у Лондону од 18-21.јула 1939.године, у којем је Велика Британија изразила жељу да се ослободи свих обавеза према Пољској. После постизања Минхенског споразума 1938.године, Други светски рат је био неизбежан, а пакт Молотов-Рибентроп је само постао његова последица.
Са друге стране, Хитлер је активно тражио повод да оправда агресију. Такав повод није само пронађен, него и грубо изрежиран од стране нацистичке службе СД. Наиме, 31.августа 1939. године у 20ч. група преобучених немачких сс-оваца у пољске војне униформе је „заробила“ радиостаницу у малој немачкој пограничној варошици Гливице. Већ следећег дана, Хитлер се обратио нацији где је изјавио да је Пољска одговорна за грубу агресију на немачку територију, и да је од тог момента Немачка у рату са Пољском. Тако је почео Други светски рат.
Првог дана рата Пољска се званично обратила руководству Велике Британије са молбом о брзој реализацији споразума о узајамној помоћи. У раним јутрарњим часовима 3.јула 1939.године, под страховитим притиском сопственог грађанства које је тражило од владе да подржи Пољску и обузда немачког агресора, Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој. Сутрадан, 4.септембра је потписан француско-пољски споразум о међусобној помоћи.
Међутим, овакав развој догађаја није спречио Хитлера да и даље верује, тачније да буде убеђен, да ће Велика Британија и Француска ипак остати по страни, када је у питању његов обрачун са Пољском. Код њих једноставно није постајала никаква жеља да се уђе у рат са Немачком ради Пољске.
Немци су својом „муњевитом“ војном операцијом са копна, ваздуха и мора, у потпуности паралисали власти у Пољској које су до 15 септембра неповратно изгубили контролу над комплетном ситуацијом у земљи. Након што је Француска дала сагласност за одобравање политичког азила, војно-политички врх Пољске је почео да пристиже на границу са Румунијом и напушта земљу.
Вермахт је за 36 дана у потпуности сломио пољску армију и „експресно“ победио у овом рату. Током извођења борбених дејстава пољска армија је изгубила целокупно своје наоружање. Погинуло је 66,3 хиљаде војника и официра, 133,7 хиљада је рањено и око 420 хиљада заробљено. Укупно је избачено из строја око 620 хиљада пољских војника.
Тек пошто је постало очигледно да је дефинитиван пораз Пољске неминован, са Јапаном је постигнут споразум о прекиду ватре на реци Халкин-Гол.Стаљин је издао хитну наредбу Врховној команди Црвене армије да „узме под своју заштиту животе и имовину становништва које се налазе на простору Западне Украјине и Западне Белорусије“. За то време (18.јул 1939.године) скоро цела пољска влада је преко румунске границе напустила земљу и отишла у изгнанство.
До 29.септембра 1939.године совјетске јединице су изашле на линију Сувалки-Соколов-Лублин-Јарослав- Пшемисл и даље до корита реке Сан, где су остали по наређењу совјетског политичког врха. Нова линија државне границе је утврђена Споразумом о сарадњи и граници који је са немачким преставницима потписан 28.септембра 1939.године. Овај договор се у новој националној историјографији оцењује као правилан потез. Међутим, неопходно је признати да су актуелне 1939.године Велика Британија и Француска ове дејства СССР оцењивала као далеко мање зло у односу на немачку окупацију Пољске. 1.октобра 1939.године у свом иступу која се емитовао путем радио-преноса Винстон Черчил је рекао „да је за заштиту Русије од даље нацистичке агресије било неопходно да се њене снаге поставе на ту линију. У сваком случају, ова линија од сада постоји и на основу ње је образован Источни фронт, на коју нацистичка Немачка неће напасти“- тврдио је тада Винстон Черчил.
Током Великог Отаџбинског рата око 600 хиљада совјетских војника је погинуло у великим војним операцијама Црвене армије које су Пољској донеле слободу и независност.
Пољаци су били веома захвални својим ослободиоцима. „Споменици палим својетским војницима се у овом моменту уништавају“ рекао је председник Руског војно-историјског центра С.Б.Иванов. „Наиме ови споменици нису подигнути по наређењу Берије или Стаљина. Њих је подигао пољски народ, из дубине своје душе. Ове споменике су подигли Пољаци,а не Совјетски Савез.“- рекао је Иванов.
Овде се ради о реалним историјским чињеницама, које се не могу минимизирати или фалсификовати протоком времена.
[1] Документы внешней политики СССР. Т. XVI. С. 672.
[1] Наумов А.О. Дипломатическая борьба в Европе накануне Второй мировой войны. История кризиса Версальской системы. М., 2007. С. 38–40.
[1] Документы и материалы по истории советско-польских отношений. В 12 т. /под ред. И А. Хренова и В.Т. Ковальского. М., 1963–1985. Т. VI. М., 1969. С. 361– 362.
[1] См.: Христофоров С.В. Мюнхенское соглашение – пролог Второй мировой войны (по архивным материалам ФСБ России) //Новая и новейшая история. 2009. № 1. С. 21–47.
[1]Год кризиса. 1938–1939. Документы и материалы. В 2-х т. М., 1990. Т. 1. С. 32–34; СССР в борьбе за мир накануне второй мировой войны. (Сентябрь 1938 – август 1939). Документы и материалы. М., 1971. С. 24– 26.
[1] Запись беседы министра иностранных дел Германии И. Риббентропа с министром иностранных дел Польши Ю. Беком от 26 января 1939 г. (Интернет ресурс) – Режим доступа: URL: http://www.hrono.ru/dokum/193_dok/19390126ribb.htmlпа (Дата обращения: 11.07. 2019).
[1] Год кризиса. 1938–1939. Т. 1. С. 356.
[1] Public Record Office. War Cabinet and Cabinet Minutes Series. June 21– September 2, 1939. Cab. 23/100. P. 379.
[1] Вестфаль З., Крейпе В., Блюментрит Г. и др. Роковые решения вермахта. Воспоминания немецких полководцев. Смоленск: Русич, 2001. С. 19.
[1] Год кризиса, 1938-1939: Документы и материалы. В 2 т. Т.2. М.: Политиздат, 1990. С. 116.
[1] История второй мировой войны 1939–1945. (В 12 томах). Т. 3. М., 1974. С. 31.
[1] Документы и материалы советско-польских отношений. Т. 7. М., 1978. С. 178.
[1] Черчилль У. Вторая мировая война. (В 3 книгах). Кн. 1. Т. I. Надвигающаяся буря. М., 1991. С. 204.
[1] Пресс-конференция председателя Попечительского совета Российского военно-исторического общества Сергея Иванова 4 июля 2019 (Интернет ресурс) – Режим доступа: URL: https://ru.sputniknews.kz/society/20190704/10829929/sergey-ivanov-vtoray-mirovay-voyna.html (Дата обращения: 12.07. 2019).
http://www.bog-rata.com/2019/07/17/perfidna-politika-poljske-ww2/