Како су инжењер, индустријалац и „Перикле из Земуна” водили Београд
Сигурно сте бар једном обишли Зоолошки врт, аутомобилом се превезли Мостарском петљом или прошетали између велелепних вила на Дедињу, али да ли сте икада помислили на шта би данашњи Београд личио да ови делови града не постоје? Лице таквог Београда готово да је незамисливо, управо захваљујући сновима и делима тројице људи – Милоша Савчића, Владе Илића и Бранка Пешића.
Међу седамдесетак, углавном заборављених, градоначелника који су у претходних 180 година, од како је та функција установљена, били на челу града, имена ових политичара истичу се као имена људи визионара – оних чија је заоставштина део наших данашњих живота. Оних због којих се Београд с правом може назвати метрополом. Због свега што су учинили за Београд, а како њихове заслуге не би заборавиле ни долазеће генерације, њих тројица ускоро ће, на предлог заменика градоначелника Горана Весића, добити и споменике. Савчићу ће обележје бити подигнуто на углу булевара Кнеза Александра Карађорђевића и Војводе Путника, Илића ћемо се сећати кад год прошетамо између Булевара деспота Стефана и улица Џорџа Вашингтона, Војводе Добрњца, Венизелосове и Кнез Милетине, док ће Пешић, рођени Земунац, споменик имати на Масариковом тргу у тој општини.
Али, како су ова тројица људи, међу свим својим претходницима и следбеницима, од којих многе и не памтимо, а неке бисмо и желели да заборавимо, заслужили да остану у незабораву?
Како је, рецимо, Милош Савчић, рођени Свилајнчанин, за само годину дана (1929–1930), колико се налазио на челу града, успео да остави толики траг у нашем граду? После школовања у Минхену наводно је одбио позив Ајфела да заједно раде торањ у Паризу, и онда дошао у Београд. У овом граду инжењер је постао један од пионира када је реч о коришћењу армираног бетона, градио је водовод и канализацију, започео изградњу сада елитног комплекса Дедиње... Знаменити Ресавац био је један од најбогатијих људи тадашње Европе.
– Био је и министар грађевине Краљевине Југославије, руководилац и инвеститор бројних привредних објеката широм Краљевине Србије и Краљевине Југославије, као и оснивач првог српског осигуравајућег друштва. Савчић је за двадесет година мира између два светска рата успео да постане један од највећих грађевинских магната Европе. На Косову и Метохији отворио је тада један од најмодернијих европских рудника „Трепча”, предводио изградњу пруге Ниш–Књажевац… За свој изузетни допринос развоју земље добио је низ признања – подсетио је Весић у иницијативи да Савчић добије споменик.
Нешто дуже на челу града био је индустријалац Влада Илић који је функцију градоначелника обављао од 1935. до 1939. године. И иако се у тадашњој чаршији шушкало да је на ту позицију дошао захваљујући кумству са краљем Александром Карађорђевићем, историја је показала да је за то место он и те како био компетентан јер Београд се у то време најбрже развијао. Улица са Илићевим именом налази се на Палилули, београдској општини на којој су била његова фабричка постројења, а где му је и данас вила. На његов допринос сећа нас и биста у Зоолошком врту, подигнута 2009. године. Јер баш је Влада Илић најзаслужнији за подизање ове оазе на Калемегдану. Овог градоначелника ћемо се сећати и по томе што је положио камен темељац за градњу Храма Светог Саве, што је у његово доба започета или изграђена десетина здравствених установа међу којима је и Дечја болница у Тиршовој, отворен је Панчевачки мост, бројне школе, почело је насипање леве обале Саве... Судбина се међутим поиграла с њим па је све његово богатство нетрагом нестало доласком комуниста. Прогласили су га народним непријатељем и све му одузели па је зато, како је Весић рекао, подизање споменика прилика да му кажемо „извини и хвала”.
У историји Београда сигурно ће Бранко Пешић (1964–1974) заувек бити записан као један од најомиљенијих градоначелника. Био је то човек који је знао да саслуша и академика и продавца на пијаци, и чији је број фиксног телефона могао да пронађе сваки грађанин, да га у пола ноћи позове и пожали му се на проблем. А он је све проблеме решавао јер оно што је Тито био за државу, он је био за Београд. Сналажљив, успевао је да се избори за сваки од пројеката важних за град па је тако, како је у једном разговору за „Политику” сведочио Бранислав Јовин, „само он знао” како је пронашао новац за изградњу две траке ауто-пута кроз Београд које је Кардељ одбио да финансира. „Газела”, Теразијски тунел, Мостарска петља, Фест, Битеф... само су неке од његових реализованих замисли због којих Београд познајемо оваквим какав јесте. Да су његови наследници имали бар упола вештина као он, и пројекат „Београдског метроа”, који је управо Пешић осмислио, данас би био наша реалност. Пешић данас у Земуну, где је живео, има своју улицу и школа за образовање одраслих носи његово име. Београђани су сматрали да по њему треба назвати неки булевар или мост, али можда ће и подизањем споменика град успети да се „Периклу из Земуна” бар делимично одужи за све оно што је успео да уради током свог мандата.