ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: Како се градио Храм на Врачару и шта је Бранко Пешић затекао на том месту 1984. године
КАДА је септембра 1984. године архитекта Бранко Пешић дошао на Врачар да обиђе зидине започетог Храма Светог Саве наишао је на – зазидана врата.
Сви улази су били блокирани, а унутрашњост је била недоступна за посетиоце. Обишао је круг, погледом одмерио зидине од потамнеле цигле, а потом се јавио свештенству Светосавске цркве. Старешина прота Бранко Татарин наменио му је радни сто. За овим асталом у скромном приземном парохијском дому током наредних неколико година Пешић ће осмислити и спровести један од највећих грађевинских пројеката у историји домаћег инжењерства – подизање Храма Светог Саве на Врачару.
Унутрашње уређење и мозаичка декорација ентеријера Спомен-храма, која се ових дана у потпуности завршава, круна је вишедеценијског рада домаћих архитеката, инжењера и градитеља. Од почетка изградње овог вансеријског објекта највеће резултате постигли су у периоду од 1984. до 1992. године, под стручним руководством протомајстора Бранка Пешића. Храм је у потпуности изграђен, покривен, а добио је и импозантне куполе и крстове. Била је то ренесанса не само изградње започете пре Другог светског рата, већ и идеје о враћању дуга првом српском светитељу и највећем просветитељу.
Први задатак новог протонеимара био је да позове зидаре да разбију зазиде и ослободе прилаз унутрашњости. У кабинету патријарха Германа чекао га је пројекат Храма, који је после окупације Патријаршији предао архитекта Александар Дероко. Ове планове, иначе, Дероко је сачувао тако што је металну тубу са пројектом закопао у земљаном поду своје куће. План је тако спасен од уништавања, јер су нацисти током окупације са очигледном приљежношћу трагали за свим документима и предметима у вези са будућим светосавским храмом. Тачно 44 године од прекида радова, Храм се у својој лепоти поново уздигао у умовима својих градитеља.
Црква, свесна значаја овог дела, али и велике борбе коју је после вишедеценијских мука извојевала, није губила време. Свети Синод је заказао заседање Сабора 10. маја 1985, а припремљена је и одлука да се у недељу 12. маја на простору започетог храма одржи света архијерејска литургија, којом ће се обележити 390. годишњица спаљивања моштију Светог Саве и пола века од почетка изградње Храма, са освећењем зидина и потписивањем Повеље.
Тога дана у Београду је владало велико узбуђење.
“И даље нисмо могли да верујемо да најзад почињемо градњу Храма Светог Саве, да је комунистичка власт попустила и да је наш патријарх Герман напокон успео да после укупно 88 молби, најзад приволи државу да изда дозволу за изградњу”, написао је архитекта Пешић у својим сећањима.
Овом догађају присуствовало је око 100.000 верника из Београда, али и свих делова државе. Верни народ испунио је простор међу зидовима, где је служена литургија. Први путир са светим причешћем држао је пред верницима владика рашко-призренски, потоњи патријарх српски, Павле.
Најава да се радови на врачарском храму настављају изазвала је велико интересовање јавности. Подухват оваквог обима почео је да заокупља и пажњу медија. Први текст о Храму, како су забележили хроничари, објављен је у “Илустрованој политици” 20. новембра 1984. из пера Љиљане Бићанин. Наслов је гласио “Градња почиње” и поднаслов “Све се више говори о скором наставку градње светосавске цркве – докле су стигле припреме и како ће та црква изгледати”.
Последњи пасус у овом тексту гласи:
“Колико ће коштати градња и колико ће трајати, како каже архитекта Пешић, преурањена су питања.
Извор: novosti.rs
https://srbi.mk/2020/09/27/hram-2/