Трикови
Шта су Срби „најмоћнијем човеку на планети“, председнику САД Доналду Трампу?
Премда би спонтани одговор гласио – „ништа“, или исправније речено „нико“, поједини утисци из прошле недеље, када је у Вашингтону, у присуству председника САД, био одржан састанак високих представника Србије и Косова, надахнули су маштовитије одговоре од поменутог „нико и ништа“.
После овог догађаја који је изнедрио потписивање Споразума о унапређењу економских односа Београда и Приштине, с несумњивом веродостојношћу могло би се рецимо казати да су Срби Трампу медијум за исказивање снажне наклоности према Јеврејима!
Затим, медијум за постизање малих а вредних геополитичких поена, преко невитешких удараца планетарним ривалима, посебно Русима, Кинезима, не мање и конкурентској ЕУ – тако „ретроградној, несносној и гребаторској“ (епитети који би се мирне савести могли извести из Трамповог повременог обраћања водећим европским земљама).
Становнику Беле куће Срби су такође и прилика за добијање поена у председничкој кампањи, за показивање политичке способности и државничког умећа. Све набројано није безначајна добит за политичара кога његови идеолошки непријатељи представљају као „особу недораслу функцији“, а поготово неспособну за управљање спољном политиком ове светске силе.
Док се помно и уз немалу зебњу на овдашњим и страним адресама анализирају елементи потписаног Споразума, и утицај ових папира на будућност наше земље, пре свега на односе Београда са српском аутономном покрајином КиМ (што је тема и ударни део садржаја овог броја Печата), поменимо да је сусрет у Вашингтону утврдио представе о томе како на етичком, стратешком и тактичком плану, те на плану културе и обичаја функционише Запад, посебно Америка.
Потврђено је наиме да су у поменутом смислу општеважеће матрице организовања западних друштава подразумевајући део њихове праксе – трикови.
Системски колико и симболички, владање триковима и њихова примена у свим доменима живота срасли су с безобзирношћу, агресијом и ароганцијом овог дела света. У најширем спектру употребљивости – од аранжирања пожељних (често лажних) визуелних представа до камуфлаже стварних (често непријатељских) циљева и намера, трикови су закон, начин живљења Запада.
Како то функционише, и шта се све постиже употребом мајсторија у извођењу смицалица и марифетлука, показао је управо вашингтонски ход по мукама за представнике Србије, а посебно за њеног председника.
Шта није било у реду, и због чега је јавност Србије, не без огорчења, коментарисала протоколарни део званичног сусрета Александра Вучића и Доналда Трампа?
Да ли је овај други у улози домаћина на понављачко-иследничку шамлицу галантно посадио председника Србије или Србију саму? Узалуд протести, љутња, улепшавања и рационализације: призор није био леп и за Србе је био узнемиравајући. И тај призор значи управо то што значи – трик и ујдурму намењену обележавању места, ранга и статуса саговорника.
Штета што је претерано вулгарна нота у коментару портпаролке МСП Русије Марије Захарове учинила да у делу српске јавности тај коментар буде „каменован“, па је стога занемарена и његова поента која је циљала не на држање госта већ на силоватељску настројеност америчког домаћина: „Трикови протокола постали су један од приступа које амерички званичници редовно користе како би вештачки створили изглед сопствене изузетности“, уочила је Рускиња.
Није могло јасније да се укаже како се у великој школи опсенарства неуморно обрађује и заварава у правцу стварања одговарајућег имиџа – слике којој стварност потом излази у сусрет. Отуда у сложеном сплету диригованих момената и наметнутих околности, не само надмоћним материјалним упориштем и односом реалних снага већ и смицалицама попут „трикова протокола“ и сличним лукавствима, Запад вековима контролише прилике и „господари наративом“.
Међу најактуелнијим светским политичким замешатељствима у одлучивању о геополитичким токовима сада се рецимо препознају нова укрштања различитих трикова – као увек моћног методолошког алата за постизање циљева у распону од психолошког, тактичког до стратешког и материјалног.
Из „опсенарске торбе“ неолибералне напредне праксе управо је извучен познати трик с нервним агенсом „новичок“.
Овим поводом, у Печату ћете прочитати да „они који Путина оптужују за тровање Алексеја Наваљног, осим што инсинуирају да су он и његови сарадници убице, још их пред читавим светом извргавају руглу као потпуно неспособне, јер њихове ’жртве’ увек преживе. Али штета по руске интересе остаје (…), ’новичок’ је послужио да се још једном испроба стари трик против Русије“.
У богатој картотеци подвала међународне заједнице нашла се протеклих дана и једна везана за спорт, често коришћена, никад потрошена. Светски број један у тенису Новак Ђоковић, чији је – у очима Запада – несумњиви „пех“ то што је Србин, искључен је са УС опен турнира због тога што је помоћна судија коју је случајно погодио лоптицом „пала као да ју је митраљез пресекао“ и правила се мртва – све док трик није упалио.
У времену епохалне улоге медија, и снажног утицаја речи и слике којима се обликује колективна свест, примена сваковрсних трикова је ушла у своје златно доба, ова убитачна моћ је на свом врхунцу. Као никада раније, технолошким напретком олакшано је „хокус-покус“ грађење представа и стварање пожељних илузија. Уз одговарајуће материјалне и друге ресурсе, трикови лако бивају погодна замена за истину, средство управљања или скривања чињеница, речју метафизичка подлога вештине владања светом.
Када је о Србима реч, као својеврсни удес траје вековна матрица безобзирности често заоденуте пригодним интерпретацијама којима се прикрива агресија и наношење тешких губитака.
Шта је ту трик?
Па управо обмањивачке тактике које суштинско антисрпско деловање представљају као „сарадњу међу партнерима“ и медијаторску улогу одабраних и изузетних посредника у помагању српском народу да премости своје историјске проблеме.
Ову аномалију, противречја између јавно обнародованог и суштинског деловања српских „помагача“ уочавају и проницљиви посматрачи из оног дела света који разрађеним методама неоколонијалистичког деловања постојано „силују“ Србију. Као вешто и агресивно наметнуте трикове, вашингтонски сусрет разматра се на пример и на угледном америчком порталу The Saker.
„Сврха разговора наводно је било поправљање економских односа, имајући у виду разорену економију на обе стране. На страну сувисло питање зашто би било коме у Белој кући уопште било стало да овом крајње локалном питању посвети скоро два дана, и имајући на уму да на Балкану никад ништа није као што делује на први поглед, суштина је, разуме се, била знатно друкчија – довршавање легитимизације Косова као независне државе с међународним принадлежностима. Економија је послужила само као камуфлажа.“
Под непосредним утиском вашингтонске „камуфлаже“, а потом и „протоколарних трикова“ (можда најмање штетних у раскошном регистру овог непријатељског оруђа „владања чињеницама и наративом“), размислимо како Србија може да одговори?
С једне нама познате београдске национално одговорне адресе стигла је иницијатива: „Од америчке стране би, можда, требало тражити разјашњење шта је заправо потписано. Можда би требало применити америчку међународну праксу и повући Споразум. Предлажемо да се ово предочи Кабинету председника као и Кабинету председника Владе.“
http://www.pecat.co.rs/2020/09/trikovi/